|
Piše: general Stevan
Mirković
Možda je najbolje
priču o Kosovu početi onom narodnom: “Ne pada sneg da
pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”. Kosovo
je, naravno, taj sneg. Zver zvana SAD već je pokazala svoj “trag“:
nezavisno Kosovo. Srbi na Kosovu rekli su na trgu u
K.Mitrovici 17. marta 2006. godine “Ne – nezavisnom Kosovu i
po cenu naših života”. A šta to znači videli
smo pre toga, 17. marta 2004. godine, kada su bili prinuđeni
da se od podivljalih balista brane i oružjem: poginulo ih
je osmoro ali i 11 balista. Tada je i Stojan Arsić
“kasikarom” naterao u beg iz svog dvorista grupu bandita,
ranivši dvojicu.
Gradjani Srbije su na referendumu o Ustavu takođe rekli ne
nezavisnom Kosovu.
28
odsto izbeglih sa Kosova izjasnilo se za “aktivno
nezadovoljstvo” u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova
(veći procenat nego kod Albanaca u slučaju ostanka Kosova u
Srbiji) – ispitivanje Strateškog marketinga maja 2006., što
sigurno nije obradovalo naručioca (Američki institut za
međunarodni razvoj).
Sedmogodišnja
propaganda i psihološki pritisci nisu slomili duh srpskog
naroda.
Sada je na redu drzava Srbija i njena vlada. Ne trazi se
stav vec odluka : da Srbiji nije preostalo nista drugo nego
da se brani oružjem. Naoružani narod – to je najbolja
strategija za male zemlje. Obnoviti narodnu vojsku, što neće
biti problem jer postoji obučeno ljudstvo i naoružanje. Da
se rasprši beznađe o Kosovu i učvrsti moral i patriotski duh
naroda. Nije Kosovo još niko izgubio – ova ga vlast može
izgubiti ili sačuvati. Ona treba da ohrabri Srbe na Kosovu i
kaže im: “Ne idite nikuda. Mi dolazimo tamo”.
Onda možemo računati na podršku Rusije, Kine, Indije, Kube,
Severne Koreje i svih nesvrstanih zemalja koje smo mi
podržavali kada su branili svoju zemlju od modernih Huna.
Ovo je i vreme odluke svakog od nas pojedinačno jer ćemo s
tim živeti do kraja naših života. S tim će živeti naša deca.
Ako omanemo – niko nas ne može rehabilitovati!
Sudbina Kosova ne
rešava se na Ist Riveru već na mostu na Ibru! I nije pitanje
dana ili meseca već godina. Srbija je već bila u sličnoj
situaciji, i još težoj.
1941. godine Nemci i Italijani
su okupirali i anektirali Kosovo i predali ga Albaniji.
Nastao je teror nad srpskim stanovništvom i njegovo
raseljavanje s Kosova. Balisti su vraćali “milo za drago”
Srbima zbog progona i prisilnog iseljavanja Albanaca u
Kraljevini Jugoslaviji. To se smenjivalo vekovima. A onda
je na scenu stupila KPJ. Verovatno da nigde na svetu nisu
bili teži uslovi za organizovanje i vođenje NOB protiv
okupatora i domaćih izdajnika nego na Kosovu. Mogli su je
voditi samo Herkuli! Rezultat je poznat : NOV i POJ, u kojoj
su i Srbi i Albanci, oslobađa Kosovo novembra 1944. godine,
uz ogromne žrtve. Srbi i Albanci zajedno guše i pobunu
balista početkom 1945. i započinju miran i plodonosan
zajednički život u oslobođenoj zemlji. Kosovari
su tada i prvi put sami odlučivali o svom životu u
pokrajini. Sve do 1991. kada ih nacionalisti oba naroda, uz
pomoć SAD, ponovo zavađaju i guraju u bratoubilački rat i
propisuju kako da žive.
Iskustvo NOB i revolucije 1941 – 1991. je osnova za izlaz iz
sadašnje situacije. Srbi i Albanci nisu neprijatelji jedni
drugima. Amerikanci su, kao nekada Nemci, oboma
neprijatelji. Otuda paktiranje današnjih vođa i Srba i
Albanaca sa SAD nije u interesu ni jednih ni drugih. Ako su
mogli sami urediti svoje odnose i biti zadovoljni s tim 50
godina – to mogu i danas. Ustav iz 1974. odgovarao je i
Srbima i Albancima. To je bilo stabilno rešenje traženo
vekovima. Ali nije odgovaralo domaćim nacionalistima i
Amerikancima.
To je opet jedini put. Tim putem već idu Srbi na
Kosovu i Albanci, istina retki, koji im pomažu i koji
Srbiju doživljavaju kao svoju državu. Njihov broj će biti
sve veći jer su svesni da ih ponovno otcepljenje Kosova od
Srbije opet vraća u doba međunacionalnih sukoba i stradanja.
Ne
treba nama rešenje kojim će se “spasti obraz Srbije”. Nama
treba Kosovo. Vlada Srbije mora raskinuti sve ugovore i
sporazume s NATO kojima je dozvoljeno stacioniranje i
kretanje jedinica ovog vojnog monstruma Srbijom i preuzeti
kontrolu nad čitavom svojom granicom i teritorijom. Nisu oni
baš takva sila kakvim se prikazuju. Oni su gluvi za reči
“pravo i pravda”, ali dobro čuju pucanj puške. Učestale
pretnje silom Srbima od strane KFOR I NATO u slučaju da oni
ne prihvate mirno otimanje Kosova, izraz su njihovog
straha. To su pokazali i događaji marta 2004. kada su neke
jedinice KFOR, dok je trajao sukob Srba i Albanaca, pobegle
“u mišju rupu”. Zbog tog kukavičluka su, na primer, nemačke
trupe osuđene od sopstvene javnosti u zemlji. Ako su Nemci
takvi junaci, kakvi su tek Italijani, Slovenci, Česi?
No, to je njihov problem. Naš
problem je naša neodlučna vlada Koštunica – Tadić, u kojoj
je ova druga polovina već “prešla na stranu neprijatelja”.
Do sada su prodavali fabrike i oranice – sada počinju i
državnu teritoriju. Siguran sam da će je narod prisiliti da
sledi put Srba na Kosovu ili će doživeti svoj 27. mart 1941.
|
