Užički Tito, čuveni spomenik visok pet metara, koji je decenijama na užičkom trgu dočekivao generacije pionira i pionirki s crvenim maramama, mladih i starih komunista, omladinaca i omladinki s kitama cveća - nije na prodaju. Mogu Crnogorci s Cetinja, koji će u svom gradu jednoj ulici dati Titovo ime, da otvore Titovu kancelariju i mogu Cetinjani, koji se ovih dana preko novina, izokola, raspituju za užičkog Tita, da nude kule i gradove, suvo zlato, pola Crne Gore da daju - Tita neće dobiti. Druga Tita mogu jedino da dobiju i vide kao - umetničko delo, eksponat, ali o tome se prvo moraju dogovoriti vlade dveju zemalja.

- Na Cetinje? Ni slučajno! Ne damo! - rafalno nam je juče odgovorio Mića Misailović, predsednik užičkog Subnora, na pitanje da li bi užički borci dozvolili da se Titov spomenik iz Užica preseli na Cetinje.

- To ne dolazi u obzir! Spomenik je sada eksponat Narodnog muzeja iz Užica i oni ne mogu, ma ne smeju da ga odstrane! Jedino bi mogli da ga ustupe ako bi užička opština, na naš zahtev, donela odluku i dozvolila da se Titov spomenik vrati na trg u centru Užica na kome je i stajao. Naš zahtev da se spomenik vrati na staro mesto već više od dve godine je u opštini, mi ga stalno obnavljamo, a interesantno je da su ideju o Titovom povratku na trg podržali i neki akademici, generali, istoričari, književnici - rekao nam je još Misailović, dodajući da o seobi Tita na Cetinje - nema razgovora, pa taman Crnogorci ispod Lovćena sve zlatnike da broje.
Sličan odgovor dobili smo i u Narodnom muzeju u Užicu.

- Nema ni govora da Titov spomenik ide na Cetinje, da ga nekome prodamo. To je suluda ideja - kaže Nikola Gogić, zamenik direktora Narodnog muzeja u Užicu.

Na prozivke s Cetinja da je "nadležnima u Užicu još poodavno upućen zahtev za Tita, i da depeše iz Užica nema", Gogić kaže da u Narodni muzej nikakv zvaničan zahtev nije stigao.
- I da je stigao, o tome nema priče, jer je u pitanju umetničko delo. Da bi spomenik kao eksponat izložili na Cetinju, o tome moraju da se dogovore vlade dveju zemalja - kaže Gogić.

U Užicu pričaju da Crnogorci s Cetinja nisu prvi koji su bacili oko na njihovog Tita. Mnogi su dolazili, razgledali, nudili koješta, ali spomenik, uprkos svim ponudama, i dalje stoji u dvorištu, baš iza zgrade muzeja u kojoj je drug Tito 1941. intenzivno radio na dizanju ustanka u Srbiji.
- Dolazili su pre nekoliko godina neki iz Tuzle, iz njihovog muzeja, tražili Tita, mi nismo dali - kaže Mića Misailović, predsednik Subnora u Užicu.

- Raspitivao se pre nekoliko godina i jedan Nemac iz Nemačke za naš spomenik, odbili smo ga. Čovek došao na ideju da u Nemačkoj napravi muzej u koji bi stavio spomenike komunističkih vođa, Tita, Staljina, da komercijalizuje priču. Dolazili su i ljudi iz Požege, Čačka, bili veoma zainteresovani za spomenik, ali sve su to puste želje, Tito se ne može premeštati - kaže Nikola Gogić, zamenik direktora muzeja u Užicu.
Sem Titovog spomenika koji u dvorištu muzeja stoji već 16 godina, pošto je dizalicama uklonjen s trga, Užičani imaju još jednog velikog Tita - spomenik koji je decenijama stajao na trgu u Rudom, tamo gde je formirana Prva proleterska brigada, i koji je svojevremeno kupilo užičko preduzeće "Sinma" koje se bavi otkupom sekundarnih sirovina. Spomenik iz Rudog, rad Antona Augustinčića, u Užice je stigao ponajviše zahvaljujući naporima Vučka Pećinara, sada već bivšeg direktora "Sinme", koji je, čim je spomenik dopremljen u grad, izrekao već čuvenu zakletvu: "Druže Tito, mi ti se kunemo da nećemo da te isečemo..."

Direktor je zakletvu i održao i spomenik se još čuva na sigurnom, u Sevojnu. Čim su čuli da je spomenik iz Rudog stigao u Užice, mnogi su pohitali da ga otkupe, prekupe, raspitivali se i neki Amerikanci... Jedan Amer srpskog porekla poslao Užičanima poruku da samo ispišu brojku i on će ispuniti ček! Direktor Pećinar, figurativno, tada je svima odrezao cenu: kilo bronze - kilo zlata!

Po spomenik, lično, ima tome već četiri godine, dolazio je i Josip Broz, Titov unuk, sa dvojicom biznismena iz Novog Sada. Tada se po gradu pričalo da su nudili i 100.000 evra, ali su Užičani odbili. Neki na ulici, u Užicu, umalo se tada, zbog neverovatne sličnosti unuka i dede iz vremena kada je vodio bitke na Sutjesci i Neretvi, Brozu unuku nisu obratili sa - druže Tito... Iste čelično plave oči, isti maniri, isti stav kada u ruci drži upaljenu cigaretu... Broz unuk je obišao spomenik u depou "Sinme", pogledao druge biste svog dede i drugih revolucionara koje je firma iz Užica takođe otkupila i - otišao zadovoljan iz Užica, ali bez spomenika.

Kasnije, Užičani su nabavili još jednu Titovu bistu iz Rudog, iz opštine, spakovali je takođe u depo, magacin, a zaposleni u Muzeju u Rudom od Titove biste primili četiri plate. Četiri meseca jeli "leba".
Sa svoje strane, obični Užičani - ko Užičani... Jedni bi, kažu, druga Tita koliko danas ispratili na Cetinje preko Zlatibora, i da se odozdo nikad više ne vrati, drugi, vele, ne bi ga dali ni za kakve pare, a naročito ne Crnogorcima s Cetinja, treći ga ne bi dali nikome, nego bi ga ponovo stavili na trg da ga gledaju povazdan...