Kako i sama reč „tranzicija“ nije u duhu našeg jezika, tako i donosioci svega onog što pod njom podrazumevaju, nisu na istoj „frekvenciji“ sa narodom. Ali iskoristiše sve ono što nam se, voljom razbijača nekadašnje SFRJ dešavalo u zadnjoj deceniji prošlog, a koriste i pozicije na kojim se nađoše, da nas dokrajče i u prvoj deceniji ovog veka. Šta više, uzvikujući neprestano „tranzicija“, ali i restitucija, privatizacija, evropske integracije, evropski put, pravo, pravda, sloboda,… izlagaše nas, uniziše, osiroma-šiše, zarobiše, isteraše iz preduzeća koje smo sami stvarali,… Povedoše nas ka dugogodišnjem, sveopštem ropstu, obespravljenosti najvećeg broja građana, bedi i patnji,… a oni, za sebe i prijatelje, partijske drugove, u ime tog evropskog puta, „tranzicije“,… obezbediše  ogromna primanja u javnim preduzećima, uz pomoć političkih stranaka koje stvoriše izgleda sebe radi,… ali obezbediše se i kroz akcije u „domaćim“ bankama, vlasništvo u mnogim preduzećima koja za bagatelu prisvojiše, dobiše  neka i za basnoslovnih 2-3 evra,… „otkupljuju“ ih  i dalje, na tenderima i bez njih, a da sve bude u redu, tu su i odgovarajući Zakoni i raznorazne parazitske Agencije.

Ali i Ustav, koji doneše, nedemokratski, bez javne rasprave,… i ne zbog Kosova i Metohije, kako se u kampanji uzvikivalo, već da sebe aboliraju zbog protivustavnog delovanja i rada, zbog protivustavnog ukidanja društvene svojine,… otimačine i sunovrata koji su realizovali. I jeste da im ta „prodaja“ teško ide, jer stvoreno je u socijalizmu mnogo, no ipak, ako nikako drugačije, srediće oni to, makar i likvidacijom, stečajevima, novim zakonima o privatizaciji,… Ali, kada se nešto nepravedno uzurpira i otme, kada se tuđe, mukom stvoreno poklanja nekom drugom, tada se sa tim teško i gazduje, jer je u vidnom polju kao osnovni cilj – što više para, za što je moguće kraće vreme!

Koliko samo vlasnika promeniše mnoga preduzeća, koliko vlasnika promeni nekadašnja zgrada CK SKJ, a građena je iz sredstava članarine članova SKJ? Šta je sa gigantima naše industrije, kao što su „Prva Iskra“ iz Bariča, „Magnohrom“ iz Kraljeva, „EI“ iz Niša,… šta je sa radničkom Rakovicom, ma šta je u celini sa nekada veoma uspešnim preduzećima širom nekadašnje SFRJ i Srbije? Svi sada vidimo, ali i osećamo, veoma bolno, rezultate te sveopšte „tranzicije“, njenu pogubnost, ali i pravi cilj – uvođenje kapitalizma, ne u korist građana Srbije, već neke samozvane političke, tajkunske, mafijaške,… elite! I sve to, ostvaruje se kroz najgori oblik kapitalizma – liberalni, ili narodski rečeno pljačkaški! A na „tržištu rada“, kao plod te „uspešnosti“, više je od milion nezaposlenih (po njima nešto manje od milion), svaki dan čitamo o neuspešnom radu (u pitanju je u stvari uspešna pljačka) velikog broja „kupljenih“ preduzeća, raskidaju se kupoprodajni ugovori, jer ih novopečeni vlasnici ne poštuju, ali se tu, često  stvori novi problem – firma već prodata nekom drugom, a taj drugi isti kao i prvi,…

U celini, privatne firme, po uspešnosti, daleko su ispod rezultata iz vremena kada su fabrikama gazdovali pravi vlasnici – radni ljudi, koji ih i stvoriše,… I tako preduzeća idu iz „ruke u ruku“, radnici zna se, u sve većem broju na ulicu, dosta njih jedva preživljava od jednog obroka iz „narodne kuhinje“, da se preživi, posećuju se i kontejneri,… a politička elita kaže, sve je to neizbežno, jer „tranzicija“ jeste teška, ali čeka nas bolji život! Nekako su jako slični sveštenstvu, koje zagovara život posle smrti, naravno, mnogo bolji, nego ovaj ovozemaljski! Dakle, i od jednih i od drugih, trasiran nam je put ka raju! A da nas dovedu na put ka raju učiniše mnogo toga! Celokupan društveni kapital (ponoviću ogroman, u znoju i uz ogromna odricanja stvoren), pretvoriše u državni, dajući istovremeno šansu i državi, da i ona nešto zaradi, kao „domaćin“ te imovine, koju eto svakodnevno prodaje, bolje reći poklanja i rasprodaje.

A taj kapital već beše privatizovan, sa poznatim vlasnicima! Jer vlasnici su, sa ogromnim većinskim učešćem bili radni ljudi i građani! Naime, prema  relevantnim istraživanjima prof. Branka Horvata:

 …“vrednost kapitala u privredi je od 1950. g. naovamo realno uvećana za oko 12 puta. To znači da je vlasničko učešće i države i ranijih vlasnika zajedno, ispod deset posto vrednosti sadašnjeg društvenog kapitala u privredi. Time je dat i najbolji odgovor na pitanje kome pripada taj kapital. Društvena svojina je u suštini oblik kolektivne svojine zaposlenih i građana, a ne državna svojina, zbog čega u postu-pku privatizacije u najvećoj meri vlasnički treba njima i da pripadne. (izvod iz teksta profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu, dr Stevana Šogorova, 2001. g.).“

Posebno je pitanje, da li je privatizacija uopšte bila potrebna, jer se vlasnik znao? Sa tog stanovišta, nije, pa se može reći da je izvršena pljačka! Da li je i promena društvenog sistema, sa stanovišta većine građana ove zemlje, sa stanovišta ekonomske logike,… takođe bila potrebna? I koliko je sve to bilo Ustavno? Realan i dobronameran, videće da od ustavnosti nije bilo ni traga – jer, sve što je urađeno, do donošenja novog Ustava, je protivustavno delovanje svih Vlada Republike Srbije, koje su sve te promene kreirale i sprovodile. Njihovi članovi će reći, stalno su govorili, govore i sada, da sve što rade, rade u najboljem interesu građana. Nadam se da će ti građani, konačno progledati i početi da se bore, ne samo za svoja legitimna prava, već za opstanak, za život koji je, delovanjem tih Vlada i eksperata u njima, do krajnosti ugrožen! Ostaje mi, mada se o ovoj temi može veoma mnogo pisati, da zapitam i sebe i sve one koji ovaj tekst pročitaju, da li smo i dalje, toliko naivni, da ne upotrebim neku težu reč, pa da im i dalje verujemo, ili što je još gore zaista i poverujemo!