Piše: Mr Stojan Nenadović, Sremska Mitrovica

                        NEKREDITNI  NOVAC  KAO  POKLON

            Nekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac kao poklon ulazi u opticaj bez troška i meri realne troškove i cene.

            Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug koji se mora vratiti i zato se nalazi u troškovima i cenama koji se dodaju na realne troškove i cene i zajedno sa njima čini nominalne troškove i cene. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug.

            Koliko se emituje kreditnog novca toliko se emituje duga i zato se za njega može kupiti samo dug, odnosno prodati samo dug, a realni trošak i cena se ne mogu ni prodati ni kupiti. Prodaje se i kupuje samo nominalni proizvod a realni proizvod ne može biti ni kupljen ni prodat. Kad sav kredit uđe u opticaj, on se neko vreme ponaša kao poklon , dok ne počne otplata kredita i na kraju nestaje iz opticaja u trenutku otplate kredita. Dakle, novac se povlači iz opticaja kada se vraća kredit. Povlačenje novca iz opticaja ograničava proizvodnju i pojavljuje se kao zakonita ekonomska kriza. Ne sme bti povlačenja novca iz opticaja. Ako se novac kao poklon povuče iz opticaja, mora odmah biti zamenjen novim poklonom.

            Da bi deo namenjen otplati duga bio što manji, određuje se što je moguće duži rok otplate. Ako je brzina opticaja novca u toku jedne godine jednaka 10, i ako je dužina roka otplate kredita 10 godina, za dest godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 50 puta emitovanog kredita i isto toliko troškova pojaviće se u cenama. Ako je ista količina novca emitovana kao poklon (koji se ne vraća), za deset godina biće proizvedeno društvenog proizvoda koji je jednak 100 puta emitovanog novca, dakle dva puta više društvenog proizvoda, a i dalje se poklonjeni novac obrće i proizvodi novi društveni proizvod, i dalje nema troškova tog novca u cenama, i dalje nema inflacije.

            Pošto se zbog razvoja društva povećava potreba za većom količinom novca  u opticaju, to se svake godine dodaje po nekoliko procenata novca kao poklona (onoliko procenata kolike su potrebe razvoja društva) i tako se osigurava stabilan razvoj, bez mogućnosti da se pojave krize. Takođe, celo vreme nema inflacije, pa su cene stabilne i stabilna je vrednost novca. Novac kao poklon pojavljuje se zato kao realan novac.

            Pored rasta kredita koji se otplaćuje a ustvari nije uopšte potreban, u nepotrebnim troškovima nalaze se i kamate i nepotrebni porezi (jer ih sada zamenjuje novac kao poklon), što sve uvećava nominalne cene i nominalni društveni proizvod.

            Nominalni proizvod je mnogo veći od proizvoda koji se može kupiti (ili prodati) sa količinom novca sa kojom se raspolaže. Zato je potrebna nova količina novca, koji je opet kredit, pa opet nije dovoljan i tako u beskraj, što stvara beskrajnu inflaciju. Novac se stalno obezvređuje a realan novac mora da ima stalnu vrednost. Stalnu vrednost ima samo nekreditni novac koji ulazi u opticaj kao poklon. Novac dobijen kao poklon nema troškove koje treba dodati na realne troškove i realne cene. Oni ostaju takvi kakvi jesu i prodaju se po svojoj realnoj vrednosti (ceni).

            Država može da poklanja penzije penzionerima i daje dečije dodatke i druga socijalna davanja. Ako je razvijenija može da plaća prosvetu i zdravstvo ili da ulaže u infrastrukturu. Ako je nerazvijena, može da ulaže u povećanje proizvodnje. Najbolje je da se polovina novca ulaže u povećanje proizvodnje a polovina novca u povećanje potrošnje.

            Kako se ljudsko društvo razvija, tako raste proizvodnja pa je potrebno sve više novca u opticaju. Ali, kao raste proizvodnja tako raste i dohodak. Ljudi postaju bogatiji pa menjaju strukturu potrošnje, luksuziraju, a to vodi usporenju brzine opticaja novca i smanjenju tražnje. Novac kao da nestaje, pa je potreban novac koji bi nadoknadio nedostatak novca, koji je nestao zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje.

            Otprilike, koliki je porast proizvodnje, treba dva puta toliko više novca. Ako je porast proizvodnje 5%, porast količine novca u opticaju treba da je 10%. Za povećanu proizvodnju treba 5% novca, a 5% novca treba da kupi proizvodnju koja se ne bi mogla prodati zbog usporenja brzine opticaja novca i smanjenja tražnje. Sva proizvodnja biće prodata po nepromenjenim cenama. Neće ostati neprodatih proizvoda.

            U cenama neće biti troškova koji se odnose na vraćanje kredita, kamate i neke poreze. Cene će biti manje za potrošače (kupce). Njima će ostati nepotrošen novac, kao njhova dobit, odnosno potrošački višak. Proizvođači (prodavci) će prodati po ceni koja će biti znatno viša od uloženog troška. Ostvariće profit, koji će biti mnogo veći od profita koji danas ostvaruju.

            Potrošači će moći da štede iz potrošačke dobiti a proizvođači iz profita, ako neće da ulažu u povećanje proizvodnje. Od banaka će dobiti kamatu za uloženu štednju. Ko je zainteresovan za kredit, moći će da dobije kredit i da plati kamatu za dobijeni kredit. Ali i ušteđeni novac i dobijeni kredit potiču od novca koji je u opticaj ušao kao poklon.

            Novac kao poklon može da daje samo najviša vlast u nekoj državi. Banke mogu da čuvaju štednju koju im neko poveri na čuvanje i mogu da daju kredite samo iz tako prikupljene štednje. Ako tako rade, nikad ne mogu doći u krizu u kakvoj se sada nalaze, a ni niko drugi ne može doći u krizu.

            Postoje non-performing loans. To su najlošiji krediti koji su nenaplativi. Oni se ne vraćaju nego se otpisuju i brišu iz evidencije. Ali time se takvi krediti pretvaraju u nekreditni novac odnosno poklon. Dok se razvijala Kina je davala po 50% takvih kredita od ukupne količine kredita. Argentina koja je bila u najvećoj dužničkoj krizi, posle bankrota davala je preko 50% takvih kredita. Poljska je jedina zemlja u Evropi, koja nije pogođena ekonomskom krizom. Ali Poljska ima 18% takvih kredita. Da li su ove zemlje loše poslovake, kako se o njima misli u SAD, ili su namerno (da prevare SAD), ili slučajno (naterane nuždom), otpisivale kredite i pretvarale ih u poklon, tek bilo kako bilo, tajna uspeha ovih zemalja leži u tome što su poklanjale novac svom narodu. Druge zemlje treba samo da slede primer ovih zemalja.

            Mnogi koji uviđaju štetan, i čak zločinački karakter postojećeg sistema kreditnog novca, daju predloge za reformu postojećeg sistema, ali smatraju korisnim postojanje kredita. Postoje političke partije i pokreti koji zastupaju projekat socijalnog kredita. Postoje predlozi digitalnog novca i čak predlozi u kojima čovek sam sebi izdaje kredit (self-issued credit). Ali ni najbolji krediti ne mogu zameniti nekreditni novac koji u opticaj ulazi kao poklon. Novac ne sme da uđe u opticaj kao kredit. Nekreditni novac se ne stvara pozajmljivanjem. Nekreditni novac se stvara samo poklanjanjem.