SLOVENSKI KOMUNISTIČKI ODBOR

Revolucionarni biro za javno informisanje

RAZMIŠLJANJA u vezi sa stavovima Centralnog komiteta Partije rada (čije je sedište u Beogradu).

Slovenski komunistički Odbor, sa zahvalnošću i zadovoljstvom, odaziva se predlogu Partije rada i daje svoje mišljenje o njihovim stavovima, koje smo primili u pismenoj formi, 16.01.2006. godine. Odbor smatra predlog pozitivnim i korisnim gestom za razmenu mišljenja i informisanja, pa istovremeneo navodi razmišljanja i o drugim aktuelnim pitanjima. Mišljenje nije apriorno, još manje kategorički u onosu da drugačije argumente.Smatramo da mišljenja i razlike u stavovima treba ceniti po kriterijima: objektivnosti, konstruktivnosti, argumentiranosti i korisnosti - doprinosu saradnji komunističkih organizacija, borbi radničke klase i socijalističkih snaga. O razlikama razgovarati na demokratski način, tolerantno i raditi na usaglašavanju stavova, u skladu sa zajedničkim ciljem- osvajanja vlasti radničke klase i promene sveta, kako je govorio Marks.

Vodeće socijalističke snage moraju svestrano proučavati i ocenjivati kapitalistički svet, da bi se mogli uspešno boriti za promene. To isto čine i kapitalisti, detaljno proučavaju marksizam (organizuju i simpozije za proučavanje), kako bi mu se najuspešnije suptrostavili.

Pri oceni aktuelnog stanja snage i aktivnosti kapitalističkog sveta, globale i regija, objektivna

ocena je da je snažan, prilično dobro organizovan, u mnogim područjima uspešan i da je u ofanzivi.Vrhunac njegove moći čine materijalno bogastvo, vojna organizirovanost i opremljenost vrhunskom tehnikom i naoružanjem. Nedavno je publikovan podatak, da oko 250 000 najbogatijih kapitalista u svetu, poseduju više bogastva nego oko 2,5 milijarde sveta. Kao što je poznato, zaštitnu moć čini NATO, lažno prestavljen za "odbranu slobdnog sveta i demokratije". Od nedavno tu moć dopunjuju vojske transformiranih polukolonijalnih država, takođe, lažnog naziva- partnerstva za "mir", ujedno kandidati za punopravno članstvo NATO, kao i još neki regionalni vojni Savezi.. Evropska Unija se uspešno širi, sa aspiracijom da postane druga svetska vojna sila. OUN, umesto da štiti države članice pred agresiom imeperijalista, prešutkuje ili čak odobrava agresiju na suverene države i vrši asanaciju posledica agresije (primer SFRJ, SRJ, Sudan, Libija,Avganistan, Irak i druge). Pritom je Kina sudržana-paralisana, a Rusija se ponaša špekulantski. Uzgred, u taksativnom spisku ljudskih prava OUN, uzalud je tražiti pravo radnih ljudi da odlučuju o plodovima svoga rada- o višku vrednost koji stvaraju.

Moguće najsnažniji oblik povezanosti globale su tajne organizacije za vladanje sa svetom iz senke-sene, čiji su članovi aristokrate i plutokrate-najbogatiji i najuticajniji ljudi kapitalističkog sveta. To su Trilaterala (njeni članovi su iz SAD, Evrope i Japana), Bilderberg grupa-organizacija (ima članstvo iz zemalja članica NATO i Švajcarske).Te tajne oranizacije priznaju vodeću ulogu SDA, teže formiranju svetske Vlade i ograničavanju suverenosti država.Dobro su institucinalno-strukturarno organizovane (Plenumi,Saveti, Sekreterijati, Komisije, timovi i sl.). Svoje članove uspevaju postavljati na legalne ključne državne ili partiske funkcije (predsednici država, Vlada, Partija, Ministarstava, diplomatije, delegacija, komisija i sl) i preko njih vladaju iz sene. Članovi navedenih tajnih oranizacija su vođe i članovi komisija koji su izvršili razbijanje SFRJ-e: Lord Karington, Sajrus Vens, Lord Oven, Rikard Holbruk, Sadako Agata i drugi.Poznata je i veoma snažna organizacija medija i medijske propagande globale širom sveta, koja među ostalim, propagira kraj istorije sveta sa večitim kapitalističkim sistemom. Zatim, legalne i tajne obaveštajne službe i obaveštajni centri, pod čijom su kontrolom institusije država pod uticajem globale, a i druge države. Medijska propaganda je u stanju da mnogobrojnim ponavljanjem najtežu laž pretvori u "istinu", ili obratno. (Virtualna istina) Moguće da su relane neke ocene po kojima je međunarodni imeperijalizam, angažovanjem navedenih elemenata svoje moći, u stanju da u 24-48 sati, sruši i zameni Vladu u bilo kojoj državi, osim, naravno, respektabilnih nuklearnih sila, koje mu se mogu suprostaviti.

Strategija globale nije zadovoljna samo pobedom u hladnom ratu i razbijanjem evropskih socijalističkih država, žele potpuno iskoreniti komunističko-socijalističke ostatke i ne dozvoliti nastanak bilo kakvih respektivnih snaga, koje bi ugrožavale neograničeno privatno vlasništvo, "slobodno tržište" i eksplataciju U tu namenu ugrađene su sve njihove mere i snage, države, Partije, organizacije i pojedinici, svi koji iz bilo kojih razloga pristaju da se bore protiv socijalizma. U tom cilju je nedavno, na zaprepaštenje objektivne svetske javnosti, doneta sramna i apsurdna Rezolucija Saveta Evrope, o jednačenju komunizma sa fašizmom.

Imperijalisti su, u projekt i proces razbijanja SFRJ-e uključili, pored izdajnika socijalizma, ekstremne nacionalističke, seperatističke snage, emigraciju, među kojima su bivši učesnici u vlasti i oružanim fomacijama fašističkih zemalja- okupatora u II, svetskom ratu.Mnogi od njih su u aktuelnoj vlasti, koja uništava tekovine socijalizma, vrši lustraciju-čišćenje kadra bivše SFRJ-e. Nastoje izvršiti i reviziju istorije i događanja u II.svetskom ratu, osporiti legitimnost NOB-e protiv okupatora, a legitimnom proglasiti kolaboraciju (četnike, ustaše, belogardiste, baliste i dr.), koji su se borili na strani okupatora. Nažalost, to podržavaju i iniciraju kapitalističke države članice Antifašističke koalicije iz II. svetsklog rata. Produkt "novog svetskog poretka" je međunarodni terorizam, kriminal, razbojništvo, trgovina belim robljem, korupcija i druge negativnosti.

Glavna poanta globalne strategije je razjedinjavanje i uništenje radničke klase i paralisanje klasne borbe. U tom cilju, manipulativno boljim nagradama stimulišu njene manje delove (bez kojih inače ne mogu stvarati profit), a u nekim slučajevima uvlače radnike u Savete za upravljanje (ne i odlučivanje o raspodeli profita). Kapitalisti dobro znaju da radnička klasa-proleterijat, ujedinjena i organizovana na osnovama marksizma, prestavlja najozbiljniju pretnju i ugroženost opstanaka kapitalizma, jednako i krah lažne teorije o kraju istoije i večnosti kapitalističkog sistema..

Ali, nemoguće je uništiti radničku klasu i klasnu borbu. Jer, kako je još pre Marksa,1825. napisao jedan konzervativni francuski ekonomist: "Od pamtiveka su jedna naspram druge postojale samo dve stranke-stranka onih koji žele živeti od svoga rada i onih koji žele živeti od tuđeg rada: robovi, slobodnjaci, crvene i bele ruže, kavaliri i okrugle glave, samo su podvrste iste vrste". Pored ostalog, u skoro stogodišnjem postojanju socijalističkih država, stvorene su socijalističke vrednosti i bogastvo koje kapitalizam ne može uništiti. Naprotiv, da bi se održao, morao je prihvatiti i ugraditi u svoj sistem mnoge vrednosti socijalizma.

Respektujući moć kapitalističkog sveta, njegovu spremnost i sposobnost da u odbrani za opstank upotrebi sva rasploživa sredstva, te uvažavajući realnu ocenu da će proces slabljenja

i odlaska kapitalizma u istoriju prošlosti trajati dugo, socijalističke snage nemaju razloga za pesimizam. Kapitalistički sistem permanentno slabi i sve teže savlađuje krize na raznim delovima sveta. On nije sposoban rešavati globalne probleme sveta ni u najrazvijenijim zemljama. Neravnomeran tehnološko-ekonomski i naučni razvoj, jača suprotnosti, menja uloge zemalja, slabi i prouzrokuje raspad njihovih Saveza. Povećava se siromaštvo, a nezaposlenost u nekim privredno najrazvijenijim državama dostiže 10-20%, na Jugu Italije i do 75%. Među nezaposlenim su visokostručne specijalnosti, studenti i srednjoškolska omladina, po završenom školovanju. Kompijuterizacija i automatizacija, umesto u korist, deluju na štetu radnika, prouzrokuju nezaposlenost, Otpori i zahtev za promene jačaju, naročito, u kriznim situacijama. Imaju klasno-socijalni karakter, iako ih ne predvode organizovane jedinstvene snage radničke klase. Zbog polarizacije društva na manjinu obogaćenih pljačkom društvene imovine i većinu siromašnih građana, raste nezadovoljstvo u konstruisanim tvorevinama na prostorima bivših socijalističkih država. U državicama na prostorima bivše SFRJ-e, više od 2/3 anketiranih građana izjavljuju da su bolje živeli u Titovoj socijalističkoj državi i da žale za samoupravnim sistemom Među njima je i oko 80% građana Slovenije, od kojih mnogi izjavljuju da su bili prevareni referendumom za otcepljenje iz SFRJ-e.

Međutim, niti slabosti globalnog kapitalizma, niti navedeni otpori i pritisci ne mogu radikalno izmeniti stanje društvenih odnosa i izvršiti smenu klasne vlasti. Suštinske promene mogu izvršiti snage opredeljene za socijalizam, na čelu sa radničkom klasom, ukoliko se dobro organizuju i jedinstveno deluju, u skladu sa načelima i pretpostavkama teorije marksizma.

Načela su poznata, ali zbog posledica nastalih deformaciom načela, neophodno je stalno ponavljati njihove glavne odredbe: Preuzimanje od buržoazije vlasti i svih prirodnih i i drugih bogastava stvarenih društvenim radom, sredstava za proizvodnju preneti u društveno vlasništvo i proizvodnjom stvarati vrednost potrebnu za izgradnju socijalizma, osigurati neotuđivo pravo radnih ljudi na odlučivanje o upotrebi vrednosti stvorene društvenim radom, ograničiti privatno vlasnišvo na realni stepen i onemogućiti svaki oblik eksplatacije tuđeg rada. Kategoričke predpostavke za realizaciju načela su: da radnička klasa ima čvrsto organizovanu Partiju za objedinjavanje i usmeravanje njene borbe, za obezbeđenjenje njene potpune vlasti, a ne da vlada nad njom.

Nažalost, danas je jedinstvo radničke klase veoma slabo.Snažan šok i velike posledice posle razbijanja socijalističkih država, traje i trajat će. Novo organizovane komunističke i radničke Partije, nisu dobro povezane, globalno ni regijonalno. Komunističke i radničke Partije na prostoru bivše SFRJ-e, moraju raditi na objedinjavanju Programa i postupnoj integraciji, ukoliko žele delovati u skladu sa marksističkim načelima. Druge alternative ne mogu biti uspešne. To bi omogućilo veći prodor u bazu i bolje rezultate na izborima, ukoliko se u njima učestvuje. Slično je stanje i u drugim bivšim socijalističkim državama. Problem je izgubljeno poverenje u narodu i neadekvatne mere da se povrati. Ukoliko se nađe pravi način pristupa, realne su mogućnosti da se iskoristi nezadovoljstvo radnih ljudi zbog siromašenja i bezočne eksploatacije i nostalgični odnos do socijalizma, te da se povrati poverenje.

Smatramo, da je veoma važno objašnjavati javnosti greške iz prošlosti i uzroke razbijanja države, posebno ulogu izdaje. Narod mora shvatiti da je socijalizam mogao da se održi i da je on zakonita budućnost sveta. Ali mora znati i ko su krivci za neuspeh?. Ko i zbog čega je vladao i odlučivao u ime radničke klase? Da je IZDAJA imala glavnu ulogu i da je kriva za sve nastale posledice. Javnost mora poverovati komunistima da se tragična prošlost ne sme ponoviti. Moraju se predstaviti snažni mehanizmi za odbranu socijalizma, koji će onemogućiti izdaju. Npr. da se ovlaste i osposobe radničke kontrole ili drugi efikasan organ da vrše kontrolu nad svim birokratskim strukturama državne i društvene organizacije i po svim pitanjima. Da samo predstavnci radnika mogu imati pravo veta, posebno kada su u pitanju zaštita socijalističke države i samoupravnog sistema, a ne da takvo ovlašćenje imaju predstavnici nacionalnih birokratija. Ukoliko komuisti ne mogu radničkoj klasi dati tvrde grancije da će ona istinski vladati, nemaju moalno opradanje pozivati je na uzaludne žrtve.

Klasici socijalizma, ostavili su iskustva o organizovanju internacionalnog jedinstva proleterijata. Na predlog Marksa, osnovana je I. Internacionala,1864. g. na predlog Engelsta, osnovana je II. internacionala,1889. g. a Lenjin je osnovao III. internacionalu, 1919. g. Uspehe i doprinos Internacionala u revolucionarnoj klasnoj borbi i stvaranju socijalističkih vrednosti, nije potrebno objašnjavati. Mora se raskrinkati kleveta i laž, da su Marksove postavke utopija, iluzija ili nerealna ocena o mogućnosti razvoja i opstanka socijalizma. Komunisti su dužni objašnjavati, da primena marksističkih načela nije uzrok neuspeha, nego obratno, odstupanje i deformacije načela, kao što su: usiljavanje neravnopravnosti dominacijom većih i razvijenih Partija i država, a unutar država, vladanje birokratije u ime radničke klase i prodor protivsocijalističkih elemenata u najviše partiske vrhove, što je omogućilo stvaranje frakcija i izdaju.Veliku štetu komunističkim partijama i međunarodnom komunističkom pokretu činilo je liderstvo podignuto u nekim primeima na nivo apsolutizma, pa i demonstva-demona. Kada lider umre ili ode na drugi način, nastaju katastrofe.Te posledice opravdavaju stav klasika, da borci za socijalizam moraju ostati odani ideji, a ne isključivo liderima.

O liderima se mora dati što objektivnija istorijska ocena, jednako o zaslugama i greškama,

Posebno, o apsalutističkom odlučivanju, o grubostima i represivnim merama protiv kadrova u nekim primerima iz prošlosti.

Marksističke postavke su nezamenjive, jer boljih rešenja za sreću ljudskog roda do sada nije predložio ljudski um. Ona su najsnažnije oružje radničke klase, koje obezbeđuje pobedu, pod uslovom da se ostvaruju i ne narušavaju. Iako su napisane viskom stilom Marksovog nadprosečnog uma i sposobnosti, one su jednostavne, razumljive i prihvatljive za radnike i radne ljude.Mogu se dopunjavati, ne iskrivljavti i menjati. Čvrsto jedinstvo komunističkih snaga moguće je ostvariti samo ukoliko sve Partije upišu u svoje Programe marksova načela i dosledno se bore za njihovu primenu. Po tome osnovu trebalo bi uvažavati kriterij za ocenu, koje su Partije marksističke. Drugo je pitanje različitih mogućnosti, puteva, načina i tempa u hodu ka zajedničkom cilju. Razumljivo, pravci su divergentni, slično kao u vojnim operativno-strateškim dejstvima sa jedinstvenim ratnim ciljem. Ni su marksističke Partije koje se kite lažnim atributima (socijalistička, socijaldemokratska, demokratska, radnička i sl) a prema svojim Programima, podržavaju kapitalistički sistem, neograničeno privatno vlasništvo i eksplataciju, ili kakav mešoviti sistem.U stvari, čine produženu ruku kapitalističkog sistema. Nihova deklarisanja za "socijlanu" državu je spretno navlačenje maske za skrivanje pravog obraza. Naravno, korisno je i nužno sarađivati sa svima, po pitanjima za poboljšavanje uslova rada i života radnika i radnih ljudi, kao i u drugim aktivnostma za slabljenje moći buržoazije. Smatramo, da marksističke Partije ne bi trebale sarađivati sa tzv. prenovljenim Partijama, koje su nastale po razbijanju SKJ. One su se odrekle marksizma, prihvatile kapitalistički sistem i egzistiraju kao i druge buržoajsko-građanske Partije. One su izdajničke Partije!

Slovenski komunisti dali su posebnu izjavu da ne priznaju razbijanje SFRJ-e od strane udruženih protivsocijalističkih snaga u zemlji i iz inostranstva.Time potvrđuju i podržavaju avnojska Odluku o nepriznavanju komadanja Jugoslavije od strane okupacionih sila u II. svetskom ratu, donetu na II. zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. novembra 1943. Izjava sadrži i nepriznavanje razbijanja i ukidanja SKJ od strane birokratskog partiskog rukovodstva, koje je počinlo izdaju..Smatramo, da su oba čina izvršena protiv Ustava SFRJ-e i protiv Programa SKJ-e. Razbijači su prekršili i obavezujuću ustavnu odredbu o organizovanju opšte jugoslovenskog (opšte partiskog) referenduma o tako važnim- sudbinskim pitanjima.

Ukoliko bi sve komunističke i radničke partije na prostoru bivše države, dale zajedničku izjavu navedenog sadržaja, značilo bi velik iskorak ka ujedinjavanju naših razbijenih komunističko-socijalističkih snaga

Što se tiče nacionalnog pitanja, imamo drugačiji stav od stava Partije rada. Slažemo se da u sadašnjim kapitalističkim tvorevinama na područjima bivše SFRJ-e nije rešeno nacionalno pitanje. Naprotiv, oduzeta su nacionalna prava brojnim pripadnicima naroda i narodnosti, zagarantovana u SFRJ (status pripadnosti naciji zamenjen je statusom nacionalne manjine, ukinuta ravnopravnost jezika, pisma, školovanja, konstitutivni status u federaciji sl.) Sve što je bilo formalno pravno priznato i konstanto poboljšavano u socijalističkoj državi, u kojoj je, radi punijeg izražavanja ravnopravnosti, zamenjen izraz nacionalne manjine u izraz narodnosti. Treba potsetiti, da u Kraljevini Jugoslaviji nisu bile priznate makedonska, crnogorska i muslimansko-bosanska nacije, a nacionalne manjine nisu ni pominjane.

U SFRJ, nije bila postignuta ekonomska jednakost, bez koje nacionalna i regionalna ravnopravnost nije potpuna, a radilo se na tome .Ne sme se zaboraviti što je sve činjeno u tom pogledu: dugotrajno odvajanje sredstava u fondove za nerazvijene, davanje najpovoljnijih kredita, drugih olakšanja i privilegija za njih. Kosovo je dvostruko koristilo pomć za razvoj nerazvijenih, iz fonda Federacije, u kojima je koristilo sredstva i do 75%, i od Srbije, koja je u početku davala i do 50% pomoći Kosovu. Kosovo je i apsolutno najviše postiglo u razvoju, u odnosu na druge krajeve, što najubedljivije dokazuje izjava dugogodišnjeg istaknutog rukovodioca Kosmeta, Fadilja Hodže, data u 1981. godini, koju je korisno svakom prilikom citirati: "Albanska narodnost Kosova ostvarila je takav razvoj kakav nije imala u svojoj istoriji, od kako se na ovom tlu zna za ime Albanaca. Nikada u prošlosti nije imala brži i dinamičniji uspon. I ne samo to, mogu reći da meni nije poznato da postoji ijedan drugi narod koji je u ovako kratkom vremenu postigao tako veliki napredak, kakav su ostvarili Albanci na Kosovu. Za svega četiri decenije savladali smo teški feudalizam i neviđenu kulturnu i drugu zaostalost. Danas mi Albanci imamo sve mogućnosti da razvijamo i negujemo sve vrednosti koje čine naš nacionalni indentitet". Fadiljeva izjava je jedan od brojnih dokaza da je nacionalno pitanje albanske narodnosti bilo najpovoljnije rešavano. Ako se uporedi razvoj matične Albanije sa razvojem Kosova, očigledna je prednost razvoja Kosova, što verovatno ne bi postiglo u navedenom vremenu da je bilo u kapitalističkom sistemu. Separatizam, nacionalizam i iridentizam albanskih vodećih krugova, nastao je pre drugih seperatizma u SFRJ, izazvao je mnoge kritike, da se radi o nezahvalnosti albanske narodnosti jugoslovenskoj zajednici što je učinila za njegov razvoj. Da je ta narodnost bila nagrađena i privilegovana u odnosu na druga u ratu daleko više stradala područja države. Da u II. svetkom ratu Albanici nisu imali većih razaranja i štete, jer su masovno podržavali okupatore. U tom kontekstu, protivsocijalističke snage napadaju srpske komuniste da su pristali na ustanovljavanje Pokrajina u Republici, što nije učinila nijedna druga Republika.

Smatramo, da je sada nepravilno podržati i priznati seperatizam, bilo da je izvršen ili da se zahteva, jer je takva podrška u interesu razbijačkih planova imperijalista, koji su kreirali, pomogli (i oružanom agresijom) razbijanje SFRJ-e, da bi lakše vladali nad njenim delovima. Potrebno je imati u vidu da seperatisti nisu koristili pravo otcepljenja za jačanje socijalizma, nego obratno, za restauraciju kapitalizma. U stvari, zloupotrebljeno je od strane nacionalista i protivnika socijalizma. U ostalom, na II. zasedanju AVNOJ-a, predstavnici jugoslovenskih naroda odrekli su se prava na opredelenje i otceljenje izjavom da žele živeti u zajedničkoj državi. Jugoslovenski komunisti nisu nikada bili protiv toga prava i ono je bilo formalno-pravno definisano u svim ustavnim rešenjima SFRJ-e. Bilo je uslovljeno sa ustavno-pravnom instituciom konsensusa i referendumskim izjašnjavanjem. Lenjin je odlučno podržavao pravo naroda na opredelenje i odcepljenje.To u interesu nacionalnog oslobođenja i emancipacije porobljenih naroda i slabljenja sistema buržoazije. Smatrao je da pravo naroda na otcepljenje treba pravno definisati u socijalističkim državama, ali je izražavao uverenje da se neće koristiti, jer u uslovima pune nacionalne ravnopravnosti, neće biti za to razloga ni potrebe.Pored navedenog, danas je štetno podržati nezavisnost Kosova zbog još nekih važnih razloga.Nije u skladu sa Poveljom OUN o zaštiti suverenih država i zabrani promene granica, što bi ugrozilo i druge regije i države. Otcepljenjem Kosova, Srbija bi bila jedina od bivših Republika koja bi izgubila deo teritorije, sa ozbiljnom opasnosti da izgubi još neke delove. Ako se danas vladajuće nacionalističko-buržoazijske garniture Hrvatke i Slovenije spore oko "pedlja" teritorije više od 15 godina, kakvo se reagovanje može očekivati od Srbije, u slučaju otimanja njenih čitavih regija? I veoma važan istoriski faktor. Naučno istoriski je vrlo sporna nacionalistička indoktrinacija Albanaca o njihovom iliriskom autohtonom poreklu, na osnovu čega svojtaju Kosovo, optužuju srpski narod za okupaciju, a pod zaštitom imperijalista, nasilno-grubo vrše etničko čišćenje. Po istorijskim podacima, Srbi do sada nisu ratovali sa Albancima za teritoriju Kosova-Kosmeta. Naseljavali su se na Kosmet u VI. i VII. veku, zajedno sa drugim slovenskim narodima doseljenim na područja Balkana. Naseljavali su uz delimični pristanik tadašnje vizantinske vlasti a i bez njenog pristanka, borbom. Albnaca tada nije bilo na tim prostorima.

Istorijski izvori prvi put beleže ime Albanaca u XI veku na teritoriji današnje Albanije.Živeli su u planinskim predelima, u plemensko stočarskim zajednicama. Na područje Kosmeta Albancu su naseljavani najviše u XVII. i XVIII. veku, prilikom masovnog prelaska u islamsku veru i pod zaštitom turske Imperije, vršeći progon Srba, kao što se i sada vrši.

Bez obzira na navedeno o prošlosti, sa marksističkog gledišta, budućnost svih koji žive na Kosmetu treba graditi na punoj nacionalnoj raopravnosti i suživotu, a nikako na razdvajanju i suprostavljanju. Prošlost se ne može menjanti, ali može se sprečiti aktualiziranje i ponavljanje njene tragičnosti. To što je albanska narodnost postigla u SFRJ, dovoljan je dokaz i razlog da je njen stvarni- svestrani interes živeti i u budućnosti sa drugim narodima bivše zajedničke države.(Bezaposlenost na Kosovu je preko 70%, večina mladih ljudi beži ilegalnim kanalima u kapitalističke zemlje gde su eksploatisani.) Samo u toj zajednici neće biti eksploatisani i mogu nastaviti prekinuti uspešan razvoj. Otcepljenje vodi u sukobe vekovnog trajanja, posebno, sa srpskim narodom. Ukoliko se socijalizam bude ostvarivao u skladu sa marksizmom, postepeno će nestajati klasnog- klasičnog karaktera država, nacija i vera, a nestajati će razlozi za razjedinjavanje naroda u ime tih istorijskih kategorija, koje po Marksu moraju izumirati.

I Partija rada, u tekstu stavova, tač. 2. poslednji pasus (na 2. strani), podržava ujedinjenje proleterijata u svetsku zajednicu, bez država i granica, što je oprečno njihovoj podršci otcepljenja Crne Gore i Kosova , kako je navedeno pod istom tačkom i na istoj strani.

Slobodni smo navesti naše mišljenje i o stavu Partije rada iznetom u predstavljanju Partije rada, objavljeno Web magazin Komunist-specijalno izdanje , 25. maj 2004. na 11. strani, a

odnosi se na navode, da su oklonosti za delovanje te Partije bile izrazito otežane, pored ostalog, zbog kompromitacije komunističke ideje u samoj Titovoj Jugoslaviji. Smatramo da komunistička ideja nije bila kompromitovana u SFRJ-e. Naprotiv, bila je ugrađena u sve Programe KPJ-SKJ, sa jasno definisanim ciljem, izgradnja samoupravnog socijalističkog društva, postepeno prenošenje vlasti na radničku klasu i radne ljude. Zatim, stvaranje uslova za odumiranje države, Partije i nastanak besklasnog društa.Takva opredelenja i rešenja nisu do tada bila poznata u svetu (nisu bila u Programu neke druge Partije), što je bilo priznato od mnogih komunističko-radničkih pokreta. Komunistička ideja u SFRJ je izdana od strane intelektualno-birokratskih vladajućih pojedinaca i institucija, u momentu kada bi morali poziciju vladanja preneti na radničku klasu i služiti istoj u realizaciji samoupravljanja. Odrekli su se marksizma, razbili državu, izvršili restauraciju kapitalističkog sistema, verno mu služe, uz dobru nagradu i privilegije.Poseban greh izdajnika, ne samo nih, je što su, umesto zahvalnosti i oduženja zajednici koja ih je školovala, stečeno znanje iskoristili za razaranje zajednice i rušenje socijalizma.Ti izdajnici su danas vođe i članovi tzv. prenovljenih Partija, koje odlučno podržavaju kapitalizam. Potrebno je sa ogorčenjem potsetiti, kakvim bednim likovima su komunistički delegati poveravli vođenje i sudbinu socijalizma na Kongresima? Umesto da ginu za odbranu socijalizma po uzoru na hiljade palih boraca u NOB-i, u ofanzivama (do poslednjeg na Kadinjači, na Pohorju i drugim ratištima), i po uzoru na oko 50 miliona palih sovjetskih građana u odbrani prve socijalističke države, oni su vlastoljubno zaseli u ponuđene im udobne fotelje, opljačkali i razorili socijalistička dobra.Sada verno služe gospodarima u eksplataciji radih ljudi, očekuju priznanja i nadaju se posmrtnim simbolima za učinjene "podvige". Nastala izdaja socijalizma potvrđuje Marksovo i Lenjinovo upozorenje o opasnosti za vlast radničke klase od soptvene birokratije.

Želimo još navesti, da imamo drugačije mišljenje u odnosu na stava u Dekleraciji o saradnji i zbližavanju naroda i država nastalih na prostorima bivše SFRJ-e (Prva jugoslovenska konferencija komunističkih i radničkih Partija, 26. i 27.mart 2005.), po kojem je glavni uzrok razbijanja države ekonomska kriza, a ne delatnosti domaćih nacionalista i stranih obaveštajnih službi. Poznato je da su tzv, ekonomsku krizu planirali i prouzrokovali razbijačke snage. Posle razbijanja države nastala je privredna katastrofa,gotovo u svim delovima države. Ali to nije razlog da ruše Vlade i menjaju sistem, kako su učinili SFRJ-i. Da su imperijalističke države pomogle, možda i za 10% financiskih sredstava od onog što su utrošili za razbijanje i troše za održavanje okupacije u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, ili da su otpisali dugove, bile bi rešene teškoće bivše države. Međutim, i bez svega toga, Jugoslavija je mogla da se održi, da nije bilo

izdaje. Cilj imperijalista bio je rušenje socijalizma, pokoravanje država i širenje kapiala, kako to čine i u drugim delovima sveta. Posledice izdaje su grozne! Nalažu moralnu obavezu da se izdajnici upišu sa crnim slovima u istoriju radničkog pokreta. Ukoliko ih radnička klasa ne može pravno kazniti, mora im izreći tešku moralnu osudu i prokletsvo.

Smatramo da je potrebno dati objektivnu ocenu i o onima koji nisu želeli poraz socijalizma.

Koliko su činili i čine za okupljanje i aktiviranje snaga, koje bi htele da se bore za povrtak

socijalističkog samoupravnog sistema? Koji su razlozi za njihou pasivnost i malodušnost? Za ocenu je i zašto su razbijene i sada pasivne organizacije boraca NOR-a?. Zašto su prestali da se bore ljudi koji su u borbi za socijalizam mnogo puta gledali smrti u oči, bili ranjavani i ostajali bez delova svoga tela? Neki borci (pa i narodni heroji) izjavljuju da se nisu borili za revoluciju, nego samo za oslobođenje od okupatora.

Potpresednik Saveza boraca Slovenije, u razgovoru sa predstavnicima KPS, "savetovao" je da nikako ne treba da rade na obnavljanju Jugoslavije. Dodajući, da "njihova" organizacija boraca ima jednak odnos prema svima političkim Partijama..

Slovenski komunisti su pre dve godine predlagali jedinstveni nastup komunističkih i radničkih Partija po pitaju nasledstva imovine SKJ-e, koju su protivzakonito prisvoile tzv. prenovljene Partije i druge nastale buržoajske-kapitalističke Partije. "Prenovitelji" su se lažno proglasili za legitimne pravne naslednike SK. Bilo je nekih mogućnosti postaviti zahtev u okviru rasprave o sukcesiji imovine SFRJ-e. Nije bilo odziva na predlog.

Na kraju, ponavljamo da o našim razlikama treba demokratski raspravljati, u cilju usaglašavanja stavova i zajedničkog delovanja ka jedinstvenom cilju. Nikako etiketiranjem, kolektivnim osudama, grubostima i nasiljem, kakvih loših primera je bilo u prošlosti

Drugarski pozdrav - Ujedinimo se!