Solženjicin vs Varlam

Neke činjenice o „Imperiji zla“

U avgustu svet je obišla vest o smrti Aleksandara Solženjicina, ruskog pisca, disidenta, koji je slavu stekao zahvaljujući kritikama sovjetske države i vladavine J. V. Staljina. 

Aleksandar Solženjicin decenijama je iznosio u javnosti najgore isfabrikovane informacije i lična mišljenja o svojoj državi, prvoj zemlji socijalizma - SSSR-u, ali i o socijalizmu uopšte. Njegove knjige na Zapadu služile (i ostale) kao propaganda protiv socijalizma i komunističke ideologije. Njome se godinama gojila kapitalistička ideologija i tzv. zapadna demokratija, "Gulag" je ušao u sve evropske jezike, zbog te knjige je došlo do poistovećivanja komunizma i fašizma.  Za svoje zasluge bio je nagrađen Nobelovom nagradom 1970. godine.

Solženjicin je kao kapetan artiljerijske jedinice odlikovan za hrabrost, ali je ubrzo pao u „nemilost“ zbog zavereničkih kritika iznošenih u šifrovanim pismima koja je slao prijatelju. Kažnjen je osmogodišnjom robijom - prinudnim radom u jednom sibirskom logoru, koji mu je poslužio kao inspiracija za prvi roman - "Jedan dan u životu Ivana Denisoviča". Proveo je osam godina u zatvoru (1945-1953), gde je bolovao od raka, a potom još nekoliko u internom progonu.

„Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“ je priča o čoveku koji nastoji da u sibirskom gulagu sačuva dignitet; objavljena je u vreme dok je predsednik Sovjetskog saveza bio Nikita Hruščov, koji je težio da na svaki način diskredituje svog prethodnika J. V. Staljina.

Roman je ubrzo postao senzacija na Zapadu jer je otvoreno i zlonamerno kritikovao celokupan komunistički sistem, a ne samo Staljinov režim kako se činilo.

Drugi, manje poznat pisac, Varlam Šalamov (1907.-82.) važi za velikog ruskog pisca i jednog od najvažnijih autora o logorskoj tematici. Njegov biograf Jesipov povodom 100-te godišnjice piščevog rođenja pokušava da dokaže kako je Šalamov najznačajniji logorski pisac na prostoru bivšeg SSSR-a. Šalamov je služio dve kazne robije, 1929.-32. i 1937.-53. godine, što je znatno više od „mučenika gulaga“ Solženjicina.

On je posebnu pažnju posvetio odnosima Šalamova i Solženjicina.  Solženjicin je za Šalamova bio veliki manipulator logorskom tematikom. Konstatujući da su u svetu koncepcije koje je predložio Solženjicin danas vladajuće, Jesipov ih podrobno analizira na osnovu činjenica i građe i nalazi da one ne odgovaraju stvarnosti, da su puka izmišljotina i antikomunistička propaganda. Na primer, brojka od 66,7 miliona stradalih i zatočenih u sovjetskom sistemu koju je Solženjicin koristio u knjizi „Arhipelag Gulag“ i koja je kasnije poslužila da se Sovjetski savez proglasi imperijom zla, preuveličana je po njegovom iskazu na osnovu istorijske građe i svedočenja najmanje 15 puta. Jasno da je Solženjicin književnost podredio politici i zbog svog političkog delovanja snosi veliku odgovornost za istorijske događaje koji su usledili sa dolaskom Gorbačova na vlast.

Šalamov je najbolje svoje mišljenje o tome izrazio u pismu koje je Solženjicinu napisao 1974. godine- „Pouzdano znam da je Pasternak bio žrtva hladnog rata, dok ste vi-njegovo oruđe“.

Uprkos teškom iskustvu stečenom u zatvorima SSSR-a Šalamov nikada nije osporavao društvene promene do kojih je došlo s revolucijom, smatrajući doprinos Oktobarske revolucije pozitivnim.

Marijan Kubik

http://kmarijanvg.blogspot.com/