Nova komunistička partija Jugoslavije(NKPJ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) bojkotovali su izbore za Narodnu skupštinu Republike Srbije održane 21.januara 2007.godine.

Razlog za bojkot nije bio taj što Partija i SKOJ ne žele da učestvuju na buržoaskim izborima (koji su sve samo ne fer i demokratski kakvim ih proglašavaju imperijalisti i njihovi štićenici u Srbiji raspoređeni i u vlasti i u opoziciji). Naprotiv, hteli smo da se borimo za ulazak u buržoaski antinarodni parlament u kome nema nijednog istinskog predstavnika radničke klase Srbije, i da ga po receptu vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iljiča Lenjina iskoristimo kao tribinu za širenje naših revolucionarnih ideja koje treba da omoguće promenu društvenog sistema u zemlji i obnovu socijalističke Jugoslavije.

Međutim restriktivni i nedemokratski buržoaski izborni zakon u Srbiji (a prema onome što se može čuti nakon okončanja izbora srpska buržoazija je spremna da ga načini još restriktivnijim i nedemokratskijim) nije nam omogućio da dobijemo neravnopravnu trku za izborne kvalifikacije sa buržoaskim partijama koje nisu oskudevale ni u novcu ni u podršci buržoaskih medija.

NKPJ i SKOJ takođe nisu ni miljenici zapadnog imperijalizma, kao ni stranih ni domaćih buržuja za razliku od nekih buržoaskih partija koje svojim delovanjem objektivno rade protiv interesa Srbije i njenih građana.

Da vidimo kako izgleda izborni zakon u Srbiji. Zakon za veliki broj ljudi ukida tajnost glasanja, jer najmanje 10 hiljada lica treba pred sudom da potpiše da će glasati za neku partiju. Ti potpisi, i službenici koji overavaju potpise, se plaćaju. Što znači, da oni koji nemaju novac da plate sudsku taksu ne mogu učestvovati u izbornoj proceduri. Razume se, da davanje potpisa, uz sve generalije potpisnika, može predstavljati opasnost ili, u najmanju ruku, nelagodnost za mnoge pojedince.

Drugo, blizu 40 odsto stanovnika Srbije živi u mestima gde ne postoje sudovi. Oni su praktično sprečeni da učestvuju u potpisivanju podrške, odnosno u izbornom procesu.

Treće, određivanje službenika iz suda za overu potpisa nije jasno pravno regulisano, pa se sudovi često pravdaju da nemaju dovoljno personala za taj posao, izlazeći u susret jednim i diskriminišući druge partije.

Sve ovo liči na Solonove zakone po kojima bogatiji imaju više prava od siromašnijih, odnosno gde se cenzus određuje parama.

SKOJ i NKPJ vodili su veoma iscrpne pregovore u cilju stvaranja Levog fronta kao jedinog mogućeg rešenja u borbi protiv bastiona nepravde koji je ustoličio kapitalistički režim i kao jedinog rešenja za stvaranje istinski narodne i demokratske vlade. U tim pregovorima SKOJ i NKPJ vodili su se interesima celokupnog radnog naroda koji zahteva promene. Liderske sujete i malodušnost kod nekih su bili iznad interesa radničke klase. Zbog toga se ni na ovim izborima nije pojavila istinska i borbena levičarska organizacija koja je sposobna da se suprotstavi postojećem buržoaskom režimu, jer je nažalost ona koja na izborima nastupa, u prethodnom sazivu parlamenta bila satelitska, kooperativna "opozicija" tom režimu.

Kao šlag na tortu posle izbora su pojedinci iz organizacije CESID koja je formalno nezavisna organizacija za nadgledanje izbora a u stvari njeni čelnici su itekako svojim analizama i komentarima pre izbora favorizovali svoje ljubimce iz proimperijalističke Demokratske stranke (DS) i koalicije na čelu sa najreakcionarnijom političkom organizacijom u Srbiji, Liberalno demokratskom partijom(LDP) Čedomira Jovanovića, su čak zatražili novčano kažnjavanje partija koje učestvuju na izborima a ne pređu census.

CESID pokušava narodu u Srbiji da proda laž da su buržoaski parlamentarni izbori ravnopravni za sve njihove učesnike. Prećutkuju da su na tim izborima favorizovane one političke partije koje zastupaju interese stranog i domaćeg kapitala i da im takva orijentacija donosi i podršku buržoaskih medija. Buržoaziji nije dosta dosadašnje šikaniranje antirežimske opozicije koju u Srbiji sačinjava komunistička levica na čelu sa NKPJ i SKOJ već planira da spreči i najmanju mogućnost da se istinska avangarda radničke klase pojavi na izborima.

Međutim u tome su se prevarili, komunisti se nikada ne predaju i stoga nastavljamo borbu do konačne pobede. U toj borbi NKPJ i SKOJ će koristiti i parlamentarne metode a kapitalistički napori da nas spreče u tome biće uzaludni.

Druga obmana CESID-a je navodna veliki odziv birača na izborima. Na izbore je izašlo oko 61 odsto birača,tek za tri odsto više nego na prvim parlamentarnim izborima u Srbiji nakon petooktobarskog kontrarevolucionarnog puča, koji su održani 2003.godine. Prve procene CESID-a dok je glasanje još trajalo su pokazivale da će odziv biti znatno veći ali se to nije ostvarilo.

Činjenica je da je izbore bojkotovalo oko 40 odsto građana Srbije sa pravom glasa otprilike ih je toliko bilo i pre tri godine. Dakle skoro pola građana Srbije sa pravom glasa nije dala podršku novom sazivu parlamenta i odlučilo se na bojkot izbora.

Stoga,možemo sa punim pravom konstatovati da je antiizborna kampanja (proglasi, leci, plakati) koju su vodili Partija, SKOJ i još neke levičarske grupe dala dobre rezultate iako nijednom rečju nije pomenuta u buržoaskim medijima koji su agitovali za što veći odziv birača smatrajući da će to biti dobro za interese buržoaskih proimperijalističkih partija.

Izborni rezultati pokazuju da je najviše glasova dobila Srpska radikalna stranka (SRS) ali nije uspela da osvoji većinu u parlamentu. Veliki broj glasova za radikale je reakcija glasača na proimperijalističku i antinarodnu politiku koalicione Vlade Srbije na čelu sa Vojislavom Koštunicom čiji su rezultati dobro poznati. Deo levičarski orijetisanih birača koji se nije odlučio za bojkot pomislio je da u predizbornim porukama radikala ima antiimperijalizma i socijalnih stavova iako je ekonomski program te partije sasvim buržoaski, te je i glasao za njih na taj način potpomogavši da osvoje najveći broj mandata.

Druga po broju mandata je proimperijalistička Demokratska stranka koja je izbore proglasila svojom velikom pobedom. To naravno nije tačno jer sama neće moći da formira vladu a višak glasova koje je osvojila na ovim izborima predstavlja biračko telo koje je izgubila nakon katastrofalne politike vlada koje je predvodila DS u periodu 2001-2003.godina.Logika nalaže da će u slučaju da se ponovo nađe u vladi DS zauzeti isti takav katastrofalan kurs pa će opet izgubiti taj deo svojih neodlučnijih birača. Stavovi DS i njenog prvog čoveka i ujedno predsednika Srbije Borisa Tadića potpuno su na liniji zapadnog imperijalizma što je u suprotnosti sa interesima radnog naroda.

Narodnjačka koalicija, sastavljena od Demokratske stranke Srbije (DSS), Nove Srbije (NS) i još nekih sitnih buržoaskih stranaka,osvojila je manje mandata nego na izborima 2003. godine. Razlog za to je taj što je nastavljajući reakcionarni proces privatizacije vlada Vojislava Koštunice rasprodala skoro sve što je mogla a bez posla je ostalo oko milion ljudi, odnosno 60 odsto radno sposobnog stanovništva, što je najveća stopa nezaposlenosti u bivšim evropskim socijalističkim zemljama.Takođe, gromoglasna kampanja za ulazak Srbije u Evropsku uniju i NATO pokazuje istinsku proimperijalističku liniju DSS i njegovih satelita.

Najreakcionarnija stranka u bivšoj vladi G 17 Plus je zbog svoje antinarodne politike jedva prešla census. Njen čelnik Mlađan Dinkić je jedan od najvećih krivaca za rasprodaju društvene imovine i ogromnu nezaposlenost u Srbiji.

Socijalistička partija Srbije (SPS) je osvojila manje glasova nego na prošlim izborima i ušla je u parlament samo zahvlajujući levičarski nastrojenom delu biračkog tela koji se nije odazvao bojkotu ne želeći da dopusti da Skupština bude potpuno desničarska. SPS je izgubio dosta glasova jer su komunisti pozvali na bojkot. SPS mora da dobro razmisli o svojoj budućoj politici u parlamentu jer njena podrška kapitalističkoj proimperijalističkoj vladi Vojislava Koštunice u protekle tri godine nije donela ništa dobro radnom narodu Srbije. Zbog toga se deo radničke klase i odlučio na bojkot izbora.

U Narodnu skupštinu je ušla i najreakcionarnija buržoaska proimperijalističak grupacija u Srbiji na čelu sa LDP. Ta formacija je udarna pesnica imperijalističkih interesa u Srbiji a uživa nepodeljenu podršku kako stranog kapitala tako i domaćih tajkuna.

Nakon izbora emisari zapadnog imperijalizma su jasno naglasili da žele “demokratsku” vladu u kojoj će biti DS, DSS/NS i G 17 Plus. Sasvim je jasno da će se zapadni imperijalizam postarati da svojim ljubimcima iz DS I G17 Plus u koje ima vise poverenja nego u DSS koji ponekada “gunđa” zbog imperijalističkih pritisaka ali nikada ništa ne čini protiv njih, obezbedi što više rukovodećih pozicija u kabinetu vlade čija uloga treba da bude aminovanje otcepljenja Kosova i Metohije od Srbije, odnosno i formalno prihvatanje njegove okupacije od strane NATO pakta.

NKPJ i SKOJ će se svim silama suprotstaviti planovima zapadnog imperijalizma i njemu naklonjene domaće buržoazije. NKPJ i SKOJ zalagaće se za otvorenu, jedinstvenu borbu svih progresvnih snaga i stvaranja nove socijalističke perspektive naše zemlje. Jedan od koraka u tom pravcu je priprema za predstojeće lokalne izbore u Srbiji.

Redakcija „Glasnika SKOJ-a“, 30. januar 2007. god.