M I Š L J E N J A
SLOVENSKI KOMUNISTIČKI ODBOR:
Razmišljanja u okviru razmene mišljenja.
Predstavnicima komunističkih i radničkih Partija i
Društvenih organizacija Srbije.
Sa interesovanjem i zadovoljstvom pratimo informacije o
Vašim aktivnostima-dogovorima za zajednički nastup na
predstojećim lokalnim izborima u Srbiji. Posebno, smatramo
važnim Vaša opredelenja i rad na ujedinjenju komunističkih i
radničkih Partija i Društvenih organizacija.
Verujemo da bi Vaš uspeh mogao biti značajan faktor,
podstreh a i putokaz za objedinjavane
komunističko-socijalističkih snaga na prostorima do nedavno
zajedničke socijalističke države, a i šire. Nije potrebno
dokazivati, kakav ogromni istoriski značaj će imati ponovno
ujedinjavanje za naše narde i narodnosti, prevarene lažnom i
zlobnom propagandom od strane udruženih
protivsocijalističkih snaga, razdvojene, suprostavljene i
posvađane! Pozdravljajući Vaša opredelenja u, nazovimo je
početnom fazom ujedinjavanja, Komunistički Odbor Slovenije
smatra korisnim upoznati Vas sa svojim razmišljanjima o
nekim važnim pitanjima u vezi ideje i delovanja u cilju
ujedinjavanja svih socijalističko-komunističkih snaga na
teritoriji nedavne zajedničke države.
1.Programsko jedinstveno opredelenje.
Smatramo da je od presudne važnosti za međunarodni radnički
pokret, posebno za socijalističko-komunističke snage na
teritoriji razbijene SFRJ-e, da sve Partije upišu u svoje
Programe glavna marksistička izvorna načela, koja su klasici
socijalizma-komunizma odredili kao neophodne pretpostavke za
uspeh socijalističke-komunističke ideologije. Načela su
poznata:Da radnička klasa osvoji vlast i da istinski vlada u
društvu, sve do ukidanja-nestanka klasa (ne da vladaju drugi
u njeno ime), da radnička klasa organizuje u društveno
vlasništvo glavna privredna dobra (privredne resurse,
proizvodne objekte, srestva za proizvodnju i drugo) i da u
realnom obimu-okviru ograniči privatno vlasništvo, da
potpuno onemogući eksploataciju tuđeg rada i sticanje
bogastva tuđim radom, da obzbedi pravo radnih ljudi na rad
sa društvenim sredstima za proizvodnju, da istinski obezbedi
pravo poizvođača da odlučuju o raspodeli i upotrebi
proizvodne vrednosti ostvarene zajedničkim društvenim radom.
Pretpostavke će biti ostvarljive ukoliko društveni rad
proizvede dovoljno materijalnih dobara za odgovarajući
solidan materijalno društveni standard građana.
Za ostvarenje tog strateškog cilja, klasici su opredelili
važan uslov ujedinjavanje socijalističko-komuističkih
snaga-posebno, radničke klase, na svim prostoima i svim
nivoima, sa rukovodećim strukturama i kadrovima, klasno
opredeljenim i istinski odanim marksističko-komunističkoj
ideologiji.
Sa tom namenom, osnivane su I. II. i III. internacionale
(Kominterna). Nažalost, gorka iskustva iz prošlosti
potvrđuju neuspehe, razjedinjavanje i poraze, uglavnom, zbog
odstupanja i deformacija navedenih načela, kao što su:
nametanje neravnopravnih odnosa, diktat i samovolja
brojnijih ili razvijenijih, frakcije, kompromisni stavovi
prema buržoaziji, izdaja i prelazak na suprotnu stranu. Nije
ispunjavana i jedna od najvažnijih predpostavki (bila je
uneta i u Program jugoslovenskih komunista), da na
najodgovornije rukovodeće funkcije dođu socijalizmu odani
kadrovi. Naprotiv, posle odlaska naših klasika i starih
revolucionarnih kadrova, poznato je kakvi su došli na
najodgovrnije partiske i državne funkcije: karijeristi,
vlastoljubci, foteljaši, izdajnici i protivnici komunistčke
ideologije. Ustvari, neograničeni egoegoisti.
Jednako je u jugoslovenskoj stvarnosti, a i kod drugih,
potvrđena opravdanost upozorenja klasika na opasnost koju za
radničku klasu, po dolasku na vlast, prestavlja njena
sopstvena birokratija.Kada je sa pozicije vlastivladanja nad
društvom, morala sići na poziciju služenja istinskoj
samoupravnoj vladavini radničke klase i radnih ljudi,
prihvatila je izdaju, prešla na stranu svrgnute buržoazije i
odano joj služi za prljavu-sramnu nagradu izdaje.
Klasici su ukazivali, a i praksa je potvrdila, da izgradnja
prelaznog socijalističkog društva nije lak posao. Staze i
putevi koji vode ka tome cilju, nisu ravne i utabane,
neispitane su i raznovrsne, hod po njima težak i spor.
Rešenja se moraju tražiti u usklađivanju hoda sa izvornim
načelima, analizama pređenog, korekcijama u okviru
realnosti, racionalnosti, objektivnosti, tolerancije
različitog pristupa i mišljenja.
Naravno, ne odstupajući od strateškog cilja-boriti se za
izgradnju socijalističko-komunističkog bezklasnog društva.
Mišljenja smo, ukoliko bi komunističko radničke partije,
koje žele biti dosledne socijalističko-komunističkoj
ideologiji, delovale u skladau sa izvornim marksističkim
načelima, ne bi moglo doći do tragičnih razilaženja, podela,
neuspeha i poraza, kao u prošlosti. Jednako smatramo, da
odlučno treba odbaciti i raskrinkavati tzv. kritičare
marksizma, koji tvrde da je isti utopija i da je zastareo.
Tvrde da se nije ostvarilo Marksovo predviđanje o
potiskivanju nacionalnog i verskog faktora i odumiranje
država, klasne konfrutacije, polarizacije i sl. da,po
njihovom, ti faktori u stvarnosti jačaju. Da su iluzorna i
Marksova predviđanja kako će eksploatisani slojevi prispeti
u proleterijat, jer da je u praksi ekonomsko-tehnološka
preobrazba promenila uslove rada i uslovila nastanak
"šarenila" nehemogenih socijalnih grupa sa različitim
interesima.
Nadri kritičari nisu u pravu, jer su ostvarena i sve više se
ostvaruju Marksova predviđanja, da je buržoazija pretvorila
i pretvara u najamne radnike: lekare, pravnike, pesnike,
naučnike, pa i duhonike. U kriznim situacijama, kada te
grupe ostanu bez posla i bez sredstava za život, još više
pripadaju proleterijatu. Takođe, da sve te "šarene"
socijalne grupe povezuje zajednički interes, borba protiv
eksploatacije, potpuno nagrađivanje rada i odlučivanje o
zarađenom!
Mišljenja smo, da su neprihvatljivi neki stavovi o gradnji -
kombinaciji mešovitog socijalističko-kapitalističkog
sistema-društvenog poretka, koji dopušta eksploataciju tuđeg
rada!
Još pre Marksa, socijalistički teoretičari zastupali su tezu
o podeli sveta na manjinsku klasu bogatih eksplatatora i
većinsku eksplatisanih i obespravljenih. Životna praksa, od
tog vremena do danas, potvrđuje da su te podele sve veće, a
suprotnosti i nepomirljivost-među njima sve izrazitije,
onako kako su klasici marksizma predviđali.
U vezi prednjeg, mišljenja smo da je potrebno uvažavati
kriterij za ocenu, koliko su neke Partije socijalističko -
komunističke (prave levice), prema tome da li svoje programe
zasnivaju na marksističikm načelima i da li se dosledno
zalažu za jihovu primenu u praksi. Marksističke Partije ne
mogu biti one koje su protiv marksističke ideologije,
prihvataju kapitalistički sistem (neoganičeno privatno
vlasništvo, eksploataciju i dr.).
Takve su danas tzv. socijalističke, socijaldemokratske,
demiokratske, laburističke, liberalne i druge, koje kada
dođu na vlast, ne menjaju ništa bitno u kapitalističkom
sistemu. Sa takvima ne može biti programskog kompromisa.
Uostalom, i kapitalistička ideologija zastupa teze da
komunizam teba iskoreniti i to u praksi čine. To ne znači da
nije potrena sradnja sa drugima, po svim pitanjima i
akcijama koja slabe bilo koji segment kapitalističkog
sisema.
2. Nepriznavanje razbijanja SFRJ-e.
Smatramo da bi ujedinjavanju socijalističko-komunističkih
snaga na prostoru nedavne zajedničke države znatno doprineo
jedinstven stav i zajednička izjava o nepriznavanju
razbijanja SFRJ-e. Ukoliko zastupamo stav, na osnovu
poznatih nepobitnih činjenica, da je Socijalistička
Jugoslavija nasilno razbijena, nije opravdano priznati
legitimnost nasilja. Ukoliko akt nasilja ne osudimo
zvaničnom izjavom o nepriznavanju nasilja, prećutno bi
odobrili legitimnost i legalnost nasilja, koje je izvršeno
protivno pravu SFRJ-e i međunarodnom pravu.. Osnov i oslonac
za nepriznavanje nasilnog razbijanja i komadanja SFRJ-e je u
Odulci II. zasedanja AVNOJ-a, 29. novembra 1943.godine, u
bosanskom gradu Jajcu.
Nema bitne razlike između oba razbijačka čina, sem
vremenskog faktora, oblika i broja protagonista-učesnika u
razbijanju. U oba primera agresori su propagirali "novi"
svetski poredak, a cilj je bio indentičan, okupacija i
podela teritorija, promena vlasti i silom nametanje
fašističkog ili kapitalističkog eksploatatorskog sistema.
Primena oružane sile, organizovanje, naoružavanje i
rukovođenje protiv državnih pobuna i paravojnih formacija,
međujnacionalnih i međuverskih sukoba, podela teritorija i
sve drugo. Ukoliko se ima u vidu oružana agresija NATO snaga
na pojedine delove države, upotrebljene su znatno veće
oružane snage, nego l941. godine, jača i sveobuhvatna
protivsocijalistička propaganda. Fašističke agresorske
države, 1941. nisu mogle izolovati žrtve u međunarodnim
odnosima, kako su to učinile agresorske imperijalističke
države, 1990-ih godina (paralisanjem OUN, ušutkivanjem
svetske javnosti i drgim drastičnim merama).
Socijalističko-komunističke snage, nepriznavanjem razbijanja
svoje socijalističke države, iako realno ona ne postoji, ne
čine ništa protivpravno i nelogično. Naprotiv, moralno
opravdano afirmišu svoje pravo da se bore za povratak onog
što im je nasiljem oduzeto, državu koja je bila suverena,
međunarodno pravno priznata, a posebno, cenjena kao značajan
međunarodni faktor, primeran borac za mir i međudržavne
ravnopravne odnose. Uostalom, i Povelja OUN priznaje pravo
državi žrtvi agresije da se brani i da ne priznaje
silom-agresijom nametnuto stanje. Zbog razlike u svetskim
zbivanjima, 1940-ih i 1990-ih godina, očekivanja za
rekonstrukciju i konsolidaciju razbijene države traju i
trajat će duže nego u prvom slučaju, ali to ne može biti
razlog za skepsu i
iluzije.
3. Otimanje Kosova i Metohije.
U vezi sa prednjim, danas je važno pitanje jedinstvenog
stava o Kosovu, obzirom da je sastavni deo Republike Srbije
i SFRJ-e kao celine. Opredelenje za rekonstrukciju razbijene
države, naravno, podrazumeva i Kosovo u u njoj, bilo da se
naziva Oblast, Pokrajina ili kakav drugi deo organizovanosti
teritorije države. Zato je, bilo čija podrška nezavisnosti
Kosova, suprotna ideji o obnavljanju razbijene države i
znači podršku fašističko-imperijalističkim planovima,
porobljavanja, razdvajanja, suprostavljanja i zavađanja
naroda, što imperijalisti sprovode, da bi lakše vladali nad
razdeljenim delovima.
Imperijalisti su vešto koristili istoriske okolnosti u
životu albanskog naroda-narodnosti i sklonosti albanskih
nacionalističkih vođa da usiljavaju "rešavanje" albanskih
nacionalnih interesa i emancipacije u svađi i sukobima sa
drugim narodima, sa kojima su živeli i žive na istom
geografskom prostoru. Na nacionalističkoj platformi uspevali
su pridobiti većinu Albanaca na strani zavojevača (primer u
I. i II. svetskom ratu, kao i danas za seperatističku ideju,
pod okriljem imperijalista). Od brojnih manipulacija sa
albanskim narodom-naronosti, naročito je štetna
indoktrinacija Albanaca na naučno nedokazanoj tezi o
njihovom ilirskom poreklu, na čemu su nacionalisti izgradli
strategiju o etničkom čišćenju nealbanskoih nacionalnih
zajednica sa tih prostora, što takođe, podržavaju
kapitalističko-imperijalistički osvajači. I kada bi ta teza
bila istinita, ne može pravdati etničko čišćenje, inače,
svojstveno nacionalističko-fašističkoj i imperijalističkoj
ideološkoj praksi.
Jugoslovenski komunisti su, uglavnom, imali pravilan stav o
albanskom pitanju i stvarnom interesu albanskog naroda.
Osuđivali su revanšistički odnos prema albanskoj narodnosti,
u pojedinim fazama vladavina nacionalističkog vođstva
blakanskih država, posebno srpskih.
Pozivali su albansku narodnost da ne sledi put nacionalista,
konfrutacije i sukoba sa drugim nacionalnim zajednicama, te
da se udruži sa drugim jugoslovenskim narodima u borbi za
nacionalno oslobođenje i punu ravnopravnost sa drugima.
Kao što je poznato, albanska narodnost se odazvala na poziv
komunista, masovnijim učešćem u oslobođenju zemlje, krajem
II svetskog rata i uključivanjem u jugoslovensku
zajednicu-izgradnju socijalističke države.
Poznati su i pozitivni rezultati koje je albanska narodnost
postigla u zajenici, uz pomoć svih jugosloenskih naroda.
Uspehe su često isticali albanski rukovodioci, među kojima
je značajna izjava dugogodišnjeg istaknutog rukovodioca na
Kosmetu Fadilj Hodže, koju je kroisno često citirati:
"Albanska narodnost Kosova ostvarila je takav razvoj kakv
nije imala u svojoj istoriji, od kako se na ovom tlu zna za
ime Albanac. Nikada u prošlosti nije imala brži i
dinamičniji uspon. I ne samo to, mogu reći da meni nije
poznato da postoji ijedan drugi narod koji je u ovako
kratkom vremenu postigao tako veliki napredak, kakav su
ostvarili Albanci na Kosovu. Za svega četiri decenije
savladali smo teški feudalizam i neviđenu kulturnu i drugu
zaostalost.
Danas mi Albanci imamo sve mogućnosti da razvijamo i
negujemo sve vrednosti koje čine naš nacionalni
indentitet…". Fadiljeva izjava, kao i brojni dokumenti koji
se odnose na predmetno pitanje, nepobitno potvrđuju da je
nacionalno pitanje albanske narodnosti bilo najpovoljnije
rešeno u Socijalističkoj Jugoslaviji.
Nema razloga za promenu stava komunista do albanskog
pitanja. Taj stav je, potrebno ga je stalno isticati:
Uverenost komunista da je istinski interes albanske
narodnosti suživot u zajednici sa drugim narodima i
narodnostima nedavne zajedničke države, koja garantuje
ravnopravnost i pravo na svestrani razvoj, koji mogu
nastaviti i ostvarivati samo u socijalističkoj
zajednici-Jugoslaviji, da teritorija na kojoj žive, jednako
pripada svim narodnim zajednicama koji na njoj žive. Zbog
toga je budućnost svih u zajedništvu, ne u konfrutacijama i
etničkim progonima, kako ih usmeravaju nacionalističke vođe
i imperijalisti.
Samostalnost Kosova ne bi poboljšalo socijalno stanje i
životni standard Albanac i drugih. Naprotiv, jačalo bi
siromaštvo i eksploatacija građana i prirodnog bogastva
Kosova.
Sadašnje kritično i haotično stanje to dokazuje, (npr. po
nekim statističkim podacima okupaciske vlasti; postoji
2/3-ska nezaposlenost, 1/3 građana živi sa manje od 1,42
evra na dan, od toga oko polovna sa manje od 0,93 evra na
dan, privreda uništena bombardovanjem, ono što je ostalo,
opljačkano je ili ne proizvodi. Nema ni kavalifikovanih
stručnih kadrova). Pored ostalog, razvijena je
korupcija,kriminal, šverc sa drogom, sa čime Kosovo
prednjači na Balkanu i šire. U socijalizmu svega toga nije
bilo, ili je bilo neznatno.
U vezi navedenog, Slovenski Komunistički Odbor smatra da je
i danas, još više nego pre, dužnost komunista da se bore za
usmeravanje albanske narodnosti na pravi put- povratka u
zajedničku socijalističku državu i predlaže da se
nacionalnim zajednicama Kosmeta, sa posebnim naglaskom ili
posebno albanskoj zajednici, uputi proglas ili apel, sa
pozivom na suživot sa drugim nacionalnim zajednicama, na
povratak u socialističku zajednicu, barbu za oslobođenje
ispod okupacje. U proglasu ukazati na stvarne interese svih
na Kosovu, na štetnost nacionalističke i seperatističke
politike, na gorka i tragična iskustva iz prošlosti, kao
posledice nacionalističko
razdvajačke
politike i usmeravanja.
Takođe, krivce koji su prouzrokovali sadašnje siromašno
stanje itd. Proglas bi trebale potpisati sve Komunističke
Partije i Društvene oranizacije sa prostora nedavne
sopcoijalističke države.
Očekivati je da bi takvi apeli imali uspeha, jer treba
verovati da većina osiromašenih i opljačkanih građana
Kosmeta, zna ceniti, šta su imali u socijalizmu, a šta su
izgubili razbijanjem socijalističke države.
Verovatno bi ranije obraćanje komunista albanskom narodu
bilo efikasnije, a nadati se da nikad nije kasno.
O pozitivnim efektima Proglasa i apela, postoje iskustva
KPJ iz II. svetskog rata, na istoj teritoriji Kosmeta, i u
sličnim uslovima rada, kada je većina albanske narodnosti
bila zavedena nacionalističko-fašističkom propagandom i
podržavala okupatore. Upornom borbom komunista, među ostalim
i preko proglasa, uspelo se pridobiti većinu albanske
narodnosti na pozicije NOP-a i NOB-e, koja je masovno
učestvovala u završnoj fazi oslobađanja zemlje.Tada su
proglasi objavljivani u partiskim publikacijama, a vrlo
uspešno su ih rasturali po selima i gradovima osobno
aktivisti NOP-a.
U tadašnjoj situaciji, bilo je od kapitalne važnosti imati
istinske komuniste Albance, iako ih je bilo u manjem broju,
bili su dragoceni i znatno su doprinosili uspehu razvoja
NOP-a na Kosmetu. Potestimo na nekoliko svetlih likova i
heroja Albanaca komunista; Ramiz Sadihu, Emin Duraku, Ali
Šukriju, Meta Barjaktari i još neki. Sigurno i danas među
Albancima ima pojedinaca i grupa spremnih da se odlučno svom
snagom bore za socijalizam i marksističku ideologiju.
Dužnost je svih organizovanih komunista da ih pozovu u
zajedničku borbu, jedini je ispravan put u današnjoj teškoj
situaciji.
Činjenica je da je bilo i izdajnika socijalizma ,kao i u
drugim delovima SFRJ-e! Komunisti moraju dokazivati da su
interesi svih koji žive na Kosmetu jednaki: pravo na rad,
bolji životni sandard, odlučivanje o vrednostima stvorenim
radom, svestrani razvoj u punoj ravnopravnosti itd. Da se to
može ostvarivati i postići u socijalističkoj državi, u miru,
te samo većinskim opredelenjem svake nacionalne zajednice
ka istom zajedničkom cilju.
Napominjemo, da naša razmišljanja predočavamo objašnjenjem i
predlogom, u okviru razmene mišljenja.I ranije smo
objavljivali slične stavove i predloge, ali do sada na njih
nije bilo odziva, osim Organizacije SKOJ-a, koja podržava
stav o nepriznavanju razbijanja države - SFRJ-e.
27.03.
2007
Drugarski pozdrav,
aktuelnim geslom-UJEDINIMO SE! |
