"JUGOSLAVIJA – IMPERIALISTIČKI POLIGON
Objavljeno u: Ljubljansko
"Delo" i reviji "Borec"
Mada
imamo svedočanstva skoro svih glavnih aktera raspada
Jugoslavije, skoro je sigurno da će struka (istorijska)
moći tek kad prođe neko vreme i na temelju podataka iz
tajnih arhiva koji danas još nisu dostupni javnosti da
razjasni prave uzroke, a i nepravde tog raspada.
U svakom
slučaju, svedočenja triju poslednjih predsednika
Predsedništva SFRJ – Stipe Mesića, Borivoja Jovića i dr
Janeza Drnovšeka, a pogotovo generala armije Veljka
Kadijevića, 1993 (Moje viđenje raspada) i poslednjeg
američkog ambasadora u Beogradu, Warrena Zimmermanna,
1997 (Izvori jedne katastrofe), predstavljaju dobru
osnovu i fond podataka za detaljne studije i analize,
dapače ako ne uzimamo u obzir staranje autora da
ulepšaju svoju „istinu“, odnosno hotimično plasiraju
laži! Čini se da je najiskrenije svoju „razbijačku“
ulogu priznao Stipe Mesić, dok je američki ambasador
Zimmermann koji je koordinirao to razbijanje „od vani“
cinično svalio krivdu na „unutrašnje“ faktore, pre svega
na nacionalističke vođe republika ili, kako ih on naziva,
„podlace koji su krivi za rušenje multietničke
Jugoslavije, za prouzrokovanje tri rata i nesreće
dvadeset miliona ljudi…“ Pravo izigravanje!
Njegova
teza da jugoslovenska katastrofa nije rezultat propada
komunizma krajem hladnog rata verovatno neće proći!
Naime, kad će za nekoliko decenija otvarati američke
tajne arhive, istoričari će morati da provere i ogroman
deo „vanjske“, znači i američke (zapadne), potpore i
krivde, i to:
postojanje tajnih protokola i dodataka Jaltskom dogovoru
i način njihovog sprovođenja; elemente „Plana X“,
prihvaćenog 1948 u Vatikanu o sprečavanju širenja
komunizma na Zapad; elemente plana „Dan D“ (posttitovog
razdoblja) o destabilizaciji Jugoslavije (i balkanske
regije); dokumentaciju američke ambasade u Beogradu, pre
svega analitičke izveštaje i dokumentaciju američkih
obaveštajnih i drugih specijalizovanih službi o
pozicijama agenata i drugim pozicijama u Jugoslaviji i
takođe među pripadnicima političke emigracije.
CIA je
već 1980 crtala „karte“ o raskomadanju Jugoslavije i
1990 u analitičkoj studiji predviđala „krvavi raspad
Jugoslavije u sledećih 18 meseci“. Dakle, nedvoumno je
jasno da je morala da ima izvrsne agentske i
prijateljske izvore (neki od članova Predsedništva SFRJ
i vođe republika su to javno i priznali, a ni ambasador
SAD-a Zimmermann nije krio svih svojih izvora)! Iz
obaveštajne prakse dobro znamo kakve planove i zadatke
je imala CIA da bi sprovela globalne planove i zadatke
američke politike nakon raspada Sovjetskog Saveza i
Varšavskog pakta! Za takvu delatnost su, naravno,
potrebni detaljni scenariji, planovi i konkretni zadaci,
da o novcu i ne pričamo.
Znači, radilo se o vođenoj ili dirigovanoj
destabilizaciji Jugoslavije!
Ni ostale strane obaveštajne službe nisu bile lenje.
Nemački novinar istraživač Erich Schmitd - Eenboom čak
je zapisao da je Kinkel, bivši šef BND i današnji
ministar spoljašnjih poslova imao u Sloveniji i
Hrvatskoj izvrsne položaje na „političkom,
publicističkom i obaveštajnom“ nivou! Dakle, istoričare
čekaju brojni zadaci kad se budu otvarali strane
diplomatske i obaveštajne arhive. Erich Schmidt - Eeboom
u svojoj knjizi Schattenkrieger na strani 229 jasno piše
da su zapadnonemački obaveštajci imali kontakte sa
„skoro svim licima koja su posle 1990. u Sloveniji i u
Hrvatskoj bili na važnim političkim, publicističkim i
sigurnosnim položajima“. Istorija će, naravno, biti
nemilosrdan sudac. Za saradnike stranih obaveštajnih
službi, agente, kao i za medijske pogrome (napade na
JNA) i različite manipulacije, desetke hiljada
osakaćenih, zaklanih i ubijenih, milione raseljenih i
mržnjom punih duša! Sramota!
Bio sam
protiv agresivnog nacionalizma, i slovenačkog (pre svega
iz redova slovenačke političke emigracije jer sam znao
da su iza njih određeni interesi stranih obaveštajnih
službi). Svi smo vrlo dobro znali za krvava istorijska
iskustva u rešavanju nacionalnih pitanja, postavljanju
novih granica i razbijanju zajedničke države! Samo
neodgovorni vođe i ideolozi različitih ekstremnih grupa,
i “razumničkih”, ne misle na žrtve koje prouzrokuju i
sasvim obični pozivi, peticije i protesti.
Mnogi
jugoslovenski generali, pre svega iz partizanske
generacije, drže da je to bilo nepotrebno i besmisleno
ratovanje (penzionisani generalpukovnik Ilija Radaković)
koje je narodima Jugoslavije donelo samo nesreću i zlo
za nekoliko narednih generacija (dr. Fadil Ademović).
Istorija će tek dokazati ko je bio kriv za raspad
Jugoslavije – ili nacionalistički usmereni republički
vođe (prema Zimmermannu) ili interesi stranih snaga i
suseda, kao i kapitala i vojno-tehnološkog kompleksa
(Partnerstvo za mir, širenje Nata na istok i slično).
Balkan je u neku ruku (bio) poligon za proveravanje i
ispitivanje savremenih vojnih doktrina, osobito doktrine
sukoba niskog intenziteta.
Na
osnovu komparativne analize vojnih i drugih sukoba posle
II svetskog rata sam zaključio da su Amerikanci, Rusi i
ostali na temelju svojih i drugih iskustava koncipirali
savremenu i ofanzivnu vojnu doktrinu kojom je moguće
postignuti strateške ciljeve sa pre svega neborbenim
dejstvovanjem.
Zbog sve
bržeg vojno-tehnološkog razvoja se doktrine i
pojedinačni podsistemi proveravaju prema kompjuterskim
modelima, a i na terenu, na poligonima. Teoretske osnove
njihove doktrine sukoba s niskim intenzitetom (LIC – Low
Intensity Conflict), pre svega detalji o unutrašnjoj
odbrani, pomoći, pritiscima i intervencijama apliciranim
na sva dešavanja u Jugoslaviji i na čitavom Balkanu,
ubedili su me da je Balkan u suštini poligon za proveru
i ispitivanje efikasnosti ove savremene vojne doktrine.
Reč
je pre svega o strateškim dostignućima: Amerikanci
(Nato) su bez ratovanja (putem mirovnih operacija) došli
na Balkan i sprečili Rusiju da dobija izlaz na Jadransko
more) i na većem delu je dostignuta ideološka pobeda
(poraz socijalizma, uvođenje kapitalizma i sistema
buržujske parlamentarne demokratije) – sve to bez većih
žrtvi NATO-a!
Drugi dokaz iniciranja i vođenja – dirigovanja kriznih
situacija (unutrašnje odbrane!) po svim bivšim
jugoslovenskim republikama su jasne i svima nama poznate
činjenice iz teoretskih osnova ove doktrine:
obaveštajno
proučavanje, upadi i pomoć; dolazak različitih savetnika
(i emigranata) i grupa za vojnu, političku i drugu pomoć;
psihološko-propagandna aktivnost, pre svega aktivnosti
tzv. civilnog društva, razumnika i drugih agitatora (obaranje
domina bez odgovornosti za kasnije žrtve svog i drugih
naroda!); »silazak« sa vlasti, formiranje višestranačkog
sistema, ustavno i pravno konstituisanje i međunarodno
priznanje državnosti; formiranje paravojnih jedinica ili
nameštanje svojih jedinica ili vojnih jedinica OUN ili
NATO-a (Makedonija, Kosovo); potajne nabave oružja i
opreme za armiju; pomoć u formiranju nacionalnih armija
(instruktori, vojna oprema i pomoć u novcu) i u
planiranju te vođenju vojnih i drugih operacija (hrvatske
operacije „Bljesak“ i „Oluja“); direktna vojna
intervencija (elektronska kontrola vazdušnog prostora,
dejstvovanje vođenim raketama na srpske ciljeve i druge
manje poznate operacije; sarađivanje u mirovnim
operacijama (UNPROFOR, SFOR-I, sad se priprema SFOR-2);
diplomatske akcije (Dayton), psihološko-propagandne
manipulacije, ekonomski pritisci (sankcije) i slično.
Kako
naši političari i publicisti ne znaju baš dosta o
doktrini sukoba niskog intenziteta (ili takođe
nekonvencionalnom ratu), navešću samo pregled oba
glavnih vida delovanja.
Tako u
neborbeno (nenaoružano) delovanje spadaju:
diplomatsko, psihološko-propagandno i informativno,
politički ideološko, ekonomsko-finansijsko i monetarno,
naučno-tehnološko i ekološko, socijalno-humanitarno i
dobrotvorno, kulturološko, versko, demografski etničko,
upravno administrativno, policijski obaveštajno i
kontraobaveštajno i mirovno (civilno) delovanje (uspostavljanje
– izgradnja mira i kontrola kriznih žarišta).
Borbeno (naoružano)
delovanje uključuje: vojne intervencije,
vojno-tehnološke udare, diverzantsko-terorističko,
neočekivano pučističko, gerilsko partizansko,
kontragerilsko i kontrarevolucionarno,
kontradiverzantsko terorističko i snajperističko,
demonstrativno provokativno, spasavajuće i evakuacijsko,
obaveštajno izviđačko i mirovno (naoružano) delovanje (očuvanje
i jačanje mira).
Znamo,da
su SAD jednina zemlja u svetu koj je u svoju doktrinu
sukoba niskog intenziteta unela i TERORIZAM. Američki
general Peter Bond, stučnjak za sukobe nizkog
intenziteta je ovako definiaro doktrinu: “Sukob nizkog
intenziteta je ograničeno političko-vojno angažovanje
zbog političkih, vojnih, socialnih, ekonomskih i
psiholoških ciljeva. Sukobe nizkih intenziteta često
prate diplomatski, ekonomski i psihološki pritisci, pa
sve do terorizma i pobune.” Po ovoj doktrini se američke
snage i njihovi saveznici upotrebljavaju za iniciranje
protukomunističkih pobuna, nudi se pomoč “demokratskim”
režimima i za protiv terorističko ratovanje u obliku
preventivnih i osvetničkih akcija protiv terorista ili
država koje podupiru teroriste. (Za amerikance su svi “teroristi”,
koji se na bilo kakav način protive zapadnom
imperializmu.)
