„Priče za malu decu", 15. 2.

U polemici po pitanju „da li su komunisti zatirali sve što je srpsko" ne govorim o ličnim motivima, namerama i karakteru učesnika rasprave. I neću. To se obično završi psovkom i ličnim uvredama.

Što se tiče mojih „priča za malu decu", moram reći da mi je prijatno pročitati taj naslov. jer sam ih i pisao prvenstveno za decu, mlade. Naravno, u tim pričama nisam ja junak, već ljudi o kojima pišem ili govorim i otkrivam spomenike. Čuvanje i objavljivanje memoara vojvode Mišića i podizanje spomenika ovom vojskovođi, proslava Cerske bitke, itd., nisu istorijski događaji već doprinosi komunističke vlasti čuvanju i negovanju tra-dicije srpske vojske i srpskog naroda iz oslobodilačkih ratova. U predmetu „Vojna istorija" na vojnoj akademiji (VA) i Višoj vojnoj akademiji (VVA) pitomci i oficiri JNA su sistematski obrazovani i vaspitavani i na ratnim iskustvima srpske vojske.

Kad je reč o rehabilitaciji lica koja su u socijalističkoj Jugoslaviji osuđena ili administrativno kažnjena zbog krivičnih dela i prekršaja protiv naroda i države, želim istaći dve stvari. Prvo, Zakon o rehabilitaciji ovih lica je pravno nasilje i donet je po zahtevu Saveta Evrope (Rezolucija o tobožnjim zločinima komunista u nekadašnjim socijalističkim državama, 2006.). Ta lica nisu osuđivana kao ideološki i politički protivnici KPJ (SKJ) već, najvećim delom, zbog ratnih zločina ili pokušaja nasilnog rušenja tadašnjeg ustavnog poretka i rada za račun stranih obaveštajnih službi. Opšte je poznat human i čovečan odnos komunističkih vlasti prema porodicama a naročito deci osuđeni-ka koja su imala isti društveni tretman kao sva deca u državi.

Drugo, došavši na vlast 1945. godine, KPJ nije tražila rehabilitaciju svojih članova koje je monarhofašistička vlast 1918-1941., na osnovu Zakona o zaštiti države, kažnjavala i osuđivala jer su radili na rušenju tadašnjeg kapitalističkog sistema. KPJ se ponosila njima. Pa nećemo valjda da ih rehabilitujemo zato što su bili hrabri i požrtvovani borci za ideju komunizma?