|
Miloš
Petrović
Berlinski zid: ljubavna priča
Ne treba dozvoliti da nas bilo koji ,,svet” i spektakl
zaslepi
Ove
jeseni navršava se dvadeset godina od pada Berlinskog zida,
tog simboličnog kraja ,,hladnog rata” i ,,realnog”
socijalizma. Događaj od takve važnosti, da je smatran ne
samo svojevrsnom ,,revolucijom” i početak jednog sasvim
novog poglavlja u svetskoj istoriji, već i za sam kraj te
istorije. Priča sa srećnim krajem, gde sve dođe na svoje
mesto, gde dobro pobedi zlo, gde ništa ne ostaje
nerazjašnjeno. Međutim, kao i svaka priča te vrste, posebno
ako pretenduje na istorijsko objašnjenje, i ova o Berlinskom
zidu je u najmanju ruku pojednostavljena, pa i
mistifikovana.
Obično
su činjenice te koje prve zamrse stvari. Suprotno popularnoj
predstavi, do podele Nemačke i Berlina na zapadni i istočni
deo došlo je 1949. godine upravo na insistiranje SAD,
Engleske i Francuske. Tome se snažno protivio SSSR, koji je
zahtevao ujedinjenu, nezavisnu i demilitarizovanu Nemačku.
Ubrzo potom je zapadni deo ne samo prestao da sovjetima
isplaćuje reparaciju i pristupio NATO-u već i postavio na
čelna državna mesta mnoge bivše naciste (npr. Hans Globke,
Kurt Kisinger, Hajnrih Lubke).
Za
razliku od zapadnog dela, koji će u naredne četiri decenije
biti istureno i privilegovano krilo zapadnog kapitalizma, pa
tako i njegov najkonzervativniji deo, Istok će poći putem
birokratskog, partijskog, socijalizma po modelu SSSR-a. Taj
poredak neće imati mnogo toga zajedničkog sa Marksovom
humanističkom vizijom ali će ostvariti neke zapažene
rezultate, kao što su garantovano zaposlenje i stan,
besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje, eliminacija
većih socijalnih razlika, puna jednakost polova.
Ta
slika drastično se promenila nakon pada Berlinskog zida. Već
u prve tri godine, 71 odsto (3,3 miliona) građana Istočne
Nemačke izgubilo je posao, i nezaposlenost je i danas
dvostruko veća nego na zapadu. Do danas je Istočnu Nemačku
napustilo 1,4 miliona ljudi, a 140 njih je napušta svaki
dan. Od onih koji su preostali, čak svaki drugi radi za
platu koja je ispod propisane granice. A od svih privatnih
preduzeća, čak 95 odsto nije u vlasništvu građana sa istoka.
Nije ni
čudo da danas istočni Nemci mahom glasaju za levicu, a ako
je verovati ,,Špiglovoj” anketi, čak 73 odsto njih veruje da
je Marksova kritika kapitalizma – validna. Možda je to
razlog zašto je prodaja Marksovog „Kapitala” prošle godine
bila 100 (!) puta veća nego 1990.
Sličan
scenario je i u ostalim zemljama Istočne Evrope, pogotovo u
Mađarskoj. Zato se postavlja pitanje šta mi to zapravo
slavimo u vezi sa Berlinskim zidom, i zašto baš sad. Jer ne
deluje da ima puno razloga za slavlje, pogotovo ne u Srbiji.
Berlinski zid i Srbija:
Istina je da su mnogi građani istočnoevropskih zemalja pad
Berlinskog zida doživeli kao oslobođenje od sovjetskog
vojnog i ideološkog protektorata. Međutim, niti je
socijalizam u Srbiji uvezen na sovjetskim tenkovima, niti je
Srbija, u okviru Jugoslavije, trpela prisustvo strane vojne
sile. Naprotiv, socijalizam je u Srbiji i Jugoslaviji bio
ishod duge unutrašnje borbe, a njenu politiku su definisala
dva principa izrasla upravo iz sukoba sa Moskvom:
samoupravljanje i nesvrstanost.
Da li
možda Srbija slavi svetski mir uspostavljen padom Berlinskog
zida? Naravno da ne. Njegov pad je, gledajući iz današnje
perspektive, prevashodno poslužio kao zeleno svetlo za
povampirenje imperijalizma, nacionalizma i religioznog
fundamentalizma u čitavom svetu. Za Srbiju je on značio
krvavo uništenje jugoslovenskog projekta, spolja i iznutra.
Mnogi od nas nisu zaboravili da je, u bukvalnom smislu te
reči, cena ujedinjene Evrope na mastrihtskoj berzi bila
,,razbucana” Jugoslavija.
Možda
pak Srbija slavi ekonomski prosperitet uslovljen padom
Berlinskog zida? Međutim, ako postoji bilo kakva dilema oko
toga da li su Mađari ili istočni Nemci živeli bolje u
socijalizmu, ona tek nestaje kad je u pitanju Srbija.
Rasprodata budzašto, bačena pod stečaj, otpuštena,
prezadužena, Srbija, koja je osamdesetih živela bolje od
Španije, Grčke ili Portugala, danas životari.
Šta to
onda slavi zemlja koja je niti kao Zapad imala fobiju
boljševizma, niti je kao Istok bila zatočena u okviru
nametnutih granica? Zemlja u čijem istorijskom sećanju
Berlinski zid naprosto zauzima sporedni značaj, a koja je
njegov pad po svemu sudeći debelo platila?
Srbija
danas slavi isto ono što i ,,čitav svet”, koji je u stvari
jedan mali svet, svet koji je teško zvati svet. To je svet
međunarodne finansijske elite koja je zapala u najtežu krizu
u poslednjih 70 godina, svet koji srlja u neizvesnu
budućnost. Kao i nedavna rezolucija Saveta Evrope o
istorijskom izjednačavanju fašizma i komunizma, berlinski
spektakl je očajnički pokušaj da se sačuvaju privilegovane
pozicije jedne ideologije i jednog pogleda na svet i
istoriju. Cilj je ne samo da se jednom zauvek istera iz
ljudskog sećanja bilo šta pozitivno o socijalizmu, da se on
identifikuje sa Staljinom i Štazijem, već da se onemogući
kritička misao u odnosu na moguće buduće alternative. Ne
treba dozvoliti da nas bilo koji ,,svet” i spektakl zaslepi.
Kalifornijski univerzitet u Berkliju
Miloš
Petrović
[objavljeno: 13/11/2009]
Izvor:
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Berlinski-zid-ljubavna-pricha.sr.html
|
