Otvoreno pismo javnosti

Plehani general

Prošla godina je pokazala da je Srbija zemlja sa najviše briga u svetu ali i najviše čuda i čudotvoraca koji su naše brige “rešavali kao od šale”. Briga mnogo, ali ni čudotvoraca nije malo. Evo nekih!

Slavio svet prošle godine 9 maj - Dan pobede nad fašizmom, a kod nas – tajac. Kao da nije bilo partizana i kao da nismo ratovali protiv Hitlera. Mi slavimo Dražu i Nedića, Hitlerove sluge. Šta će reći svet, pitali smo se zabrinuti. Putin ne zove na paradu u Moskvu nikoga iz Srbije. V. Koštunica, uz pomoć Svetog sinoda, pravi čudo. Preko noći, Zakonom o rehabilitaciji četnici su postali borci protiv fašizma i prvi gerilci Evrope, a nedićevci i ljotićevci – žrtve komunističkog režima, što se naročito svidelo Amerikancima. Njima je antikomunizam u krvi.

I to nije kraj. Sledi novo čudo: vlada će njihovim potomcima da vrati fabrike i zemlju ( restitucija) koje su im partizani konfiskovali 1945 kao predratnim zelenašima i ratnim profiterima. Još jedna briga manje za radnike i seljake – što da se muče sa upravljanjem fabrikama, poljoprivrednim kombinatima i zadrugama, pa raspodelom dobiti itd. Dosta im je što rmbače po ceo dan za bednu platu! Bravo Vojo!

Bili smo zabrinuti kako ćemo odbraniti Kosovo sve dok nam predsednik Republike nije saopštio čudesnu vest: ”Ne brinite – to više nije naša briga. O tome odlučuju velike sile. Nek’ one “razbijaju glave” oko toga”. A ljudima koji su i dalje zabrinuti zbog Kosova govorio je :” Ma, čoveče, nisu važne teritorije, važni su ljudi. Eto njima zemlja, mi ćemo uzeti ljude. Ionako će nam trebati kada za 15 – 20 godina otvorimo nova radna mesta”. I, na kraju, raznežio se predsednik pa kaže: “ Neću ja da ratom branim Kosovo pa da moj narod ponovo gine i strada”. A onih 100.000 u pokrajini što ginu i stradaju vec 7 godina? Ko im je kriv, misli verovatno naš predsednik. Čudi me šta cekaju, što ne beže. Nije Srbija “ bogu iza leđa”.

Bogami, čovek se dvoumi ko je veći čudotvorac Voja ili Boris. Dilemu je rešio čovek koji nam je skinuo najveću brigu s leđa – ministar odbrane. Slušajući predsednike naš čovek rezonuje otprilike ovako: ”More ovi političari samo pričaju, ipak ćemo morati puškama da branimo Kosovo. A i zakleli smo se“. Onda je ministar odbrane pred celim svetom rekao: ”Mi se ne spremamo za oružane akcije na Kosovu”. Pao nam “kamen sa srca”. Čudo nevidjeno! To još nije bilo od kada je “sveta i veka“ – ministar naređuje vojsci da ne brani zemlju od napadača! Da li da se radujemo ili da plačemo? Za NATO trupe znam – one skaču od veselja.

A i s kim i čim da ratujemo? U I svetskom ratu Srbija je imala gvozdene pukove, a u drugom celične brigade i oba puta “ isprašila tur “ najvećoj vojnoj sili sveta. Tada su i vojskovođe (Mišić, Tito) bile od gvožđa. A danas? Od gvožđa i čelika ni traga, ostao samo pleh. Generalštab koji “bez opaljeng metka“ predaje neprijatelju 10.000 km² državne teritorije – ne zaslužuje da nosi ime i zastavu te zemlje. Za takve vojnike Srbi imaju samo jedno ime – izdajnici ! Čudo bi bilo da ih drukčije zove. Naređenje da ne puca u neprijatelja je jedino naređenje koje vojnik ne sme da izvrši jer je krivično delo.

Čuda se, na žalost, ne događaju. Opet će narod i narodni borci, a ne čuda, morati da spasavaju zemlju, onako kako to rade Srbi na Kosovu već sedam godina!

Stevan Mirković, general pukovnik u penziji i bivši NGŠ JNA,

11040 Beograd, Palačkova 4a,

tel. 2 662 900,