Partnerstvo sa agresorom

Za javnost iznenadan , i skoro dramatican, prijem Srbije u Partnerstvo za mir izazvao je buru odusevljenja, ali i svadju, u drzavnom vrhu Srbije i vojske, dok u narodu nema mnogo komentara , sem poneka psovka. Dogadjaj je zvanicno rangiran kao najveci spoljnopoliticki uspeh vlade Kostunica – Tadic u 2006.godini a svadje su nastale oko imena autora ovog velikog uspeha – Kostunica, Tadic ili Draskovic? Dobri poznavaoci prilika u Srbiji znaju, naravno, da autora ne treba traziti medju njima niti u njoj uopste, vec u Vasingtonu i Brislu - gradovima iz kojih se danas upravlja velikim delom planete.

Zasto su SAD[1] donele tu odluku bas sada i sta ona znaci za sadasnjost i buducnost Srbije? 

Ovo je prilika da se sagleda stvarna uloga ove vojne strukture uopste. Vec sada se moze reci da je mir, koji se nudi tim partnerstvom, onaj mir u kome ce manjina tj . kapitalisti svih zemalja mirno da “gule kozu“ vecini tj. mirnoj sirotinji sirom sveta i gomilaju svoje bogatstvo. Ako se siromasni pobune – eto “partnera” “ s tenkovima i avionima da ih “dovedu u red “. “Dovodjenje u red “ima miroljubiv naziv – mirovna operacija i to je glavna svrha postojanja Partnerstva. Ono znatno povecava vojne efektive NATO za vojne intervencije sirom sveta. Inace, ovaj vojni monstrum uvek oskudeva u “topovskom mesu”.

Odmah treba reci da odbranbeno – bezbednosni segment nase drzave vec niz godina funkcionise kao organ NATO pakta i njegove transmisije Partnerstva za mir. Usvajajuci 2001. strategiju NATO da su glavne opasnosti po bezbednost svake drzave medjunarodni terorizam i organizovani kriminal, Srbija je prihvatila odbranbeno pokroviteljstvo SAD i NATO kao svoju strategiju, tako da i nema sopstvene odbrane. Nije tajna da su reforme Vojske Srbije izvrsene po uputstvima i planovima Pentagona i NATO, tako da ona danas slici NATO strukturama “kao jaje jajetu”, samo sto je ovo nase sicusno. Nasa BIA reorganizovana je uz pomoc CIA ( skolovanje kadrova, operativna literatura i tehnicka sredstava). Potpisan je i realizuje se niz vojnih sporazuma o saradnji sa NATO i SAD , o prolasku NATO trupa kroz Srbiju itd. Nasa drzavna, vojna i medijska elita su emocionalno vec u NATO, sto je samo nadgradnja na tradicionalno ropski mentalitet i ksenomaniju gradjanske klase u Srbiji.

Zato mozemo zakljuciti: formalni prijem Srbije u Partnerstvo i nema praktican znacaj. Nije greska konstatovati da su vojska i bezbednost drzave vise integrisani u evroatlanske strukture , a to znaci i pod vecom kontrolom istih , nego ostali delovi drustva. To je i bio cilj SAD i njenih saveznika. Za njih je Srbija, kao bivsa socijalisticka zemlja, jos uvek ideoloski nemirno podrucje sklono drustvenim potresima (po socioloskim istrazivanjima Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji i Pravnog fakulteta u Beogradu 2000. godine vecina stanovnistva smatra da je socijalizam bio bolji od danasnje demokratije). Raste drustvena napetost i sve je veci broj nezaposlenih, siromasnih, pa i gladnih. Narocito tesko zive Srbi na Kosovu i izbeglice iz pokrajine, sto moze destabilizovati zemlju. U tom svetlu treba gledati naglu odluku NATO iz Rige da Srbiju, po hitnom postupku, i zvanicno ukljuci u Partnerstvo za mir i stavi je pod cvrscu kontrolu. Ovo tim pre sto je stanje slicno u svim nekadasnjim socijalistickim drzavama, ukljucujuci i nekadasnje jugoslovenske republike. Predsednik SAD Dz. Bus kaze da komunizam nije “na djubristu istorije“ vec im je i dalje ozbiljan protivnik u “svetskom ideoloskom ratu”, pominjuci pri tome i Lenjina, sve radi podizanja posustale antikomunisticke histerije u SAD i svetu. Tome je prethodila poznata Rezolucija Saveta Evrope s pocetka 2006. o potrebi temeljitijeg razracunavanja s komunistickim tradicijama u nekadasnjim socijalistickim drzavama.

I radikalizacija antiimperijalisticke borbe nesvrstanih dovela je do promene tretmana Srbije i jugoistoka Evrope u politici SAD. H.Kisindzer je nedavno upozorio americku administraciju da se predugo bavi Jugoslavijom i da joj izmice kontrola nad drugim regionima i drzavama koje ugrozavaju bezbednost SAD, a koje je Jugoslavija svojevremeno pomagala u njihovoj oslobodilackoj borbi i izgradnji oslobodjene zemlje (Iran, Sirija, Severna Koreja). Titova Jugoslavija jos uvek aktivno podstice nesvrstane i ekonomski nerazvijene zemlje sveta na pobunu protiv nacionalne i socijalne nejednakosti i nepravde u svetu. Ugled i uticaj SAD u svetu je, inace, sve losiji ( ispitivanje GALUP u 63 zemlje sveta i Faktor plus u Srbiji ove godine). To, i pogorsanje situacije u Avganistanu i Iraku, Libanu, Somaliji, kretanja u J.Americi (Venecuela) itd. naterali su drzavni vrh SAD da se licno angazuje i ubrza smirivanje jugoistocne Evrope, kao jednog od potencijalnih svetskih revolucionarnih i gerilskih zarista koji ugrozavaju vitalne interese SAD.

Naravno, centralno pitanje ovog regiona je resenje kosovske krize. Verbalno zongliranje i zanovetanje citave armije diplomata i politicara SAD i EU da su sve opcije resenja te krize jos uvek “na stolu“, nije moglo da sakrije nameru SAD i njenih saveznika da oduzme KiM Srbiji i prikljuci ih Albaniji, kao sto je to ucinio italijanski kralj V.Emanuel 12.avgusta 1941. Naravno, procedura nece biti “kraljevska”, dakle kratka i odsecna, ali sustina ostaje ista kao 1941. To resenje glasi “nadgledana nezavisnost” Kosova. Procenjujuci da to nece proci bez otpora Srba, u prvom redu onih na Kosovu i izbeglistvu, SAD vec duze vremena planiraju, organizuju i pripremaju “mirovnu operaciju“ NATO za suzbijanje eventualnih nemira i pobuna na Kosovu i oko njega, u kojoj vojska i bezbednost Srbije imaju znacajno mesto. SAD i njegova “peta kolona” (DS, G17, LDP) vec mesecima nas psiholoski pripremaju za to. I to je glavni razlog zbog cega je Srbija primljena u Partnerstvo za mir u ovom casu.

Ovaj sporazum omogucio je ubrzano otvaranje kancelarije NATO u Beogradu, gde vec rade eksperti iz NATO (sef kancelarije francuski general Ace). Kancelarija je fasada za “mali generalstab u senci”. On “dezura“, i u ime NATO, preuzima operativno rukovodjenje pojedinim funkcijama, snagama i sredstvima naseg MO I GS u pripremi i eventualnom izvodjenju mirovne operacije na Kosovu. Kancelarija omogucava i neposredniji angazman NATO u daljim reformama sistema odbrane i bezbednosti nase drzave po planovima Pentagona, razradjenih jos u vreme kada je B.Tadic bio ministar odbrane SCG.

Zapocelo je pregrupisanje i ojacavanje snaga KFOR I UMNIK policije na Kosovu a najavljuju se nova pojacanja iz Ceske, Nemacke, Austrije, Slovenije ( dezela, koja je 1991. JNA proglasila za okupatorsku vojsku, salje pocetkom marta o.g. svoj 10.mtb u okupatorsku misiju na Kosovo) itd. Vojni pritisak na srpsko stanovnistvo na Kosovu i u izbeglistvu raste do pretnje da ce se vojnom silom reagovati na svako nezadovoljstvo i nemire, ako do njih dodje. Iako se pretnje ne upucuju direktno, jasno je da se odnose na Srbe, jer nema ko drugi da se buni u pokrajini osim njih. Albanci ce zurlama i dobosima docekati nezavisnost.

No, to je sve ocekivano. SAD imaju bogato iskustvo u pretnjama, pristiscima i ubijanju boraca za slobodu, steceno u vise stotina vojnih intervencija sirom sveta od 1945 do danas. Kosovo je samo detalj pohoda SAD ka stvaranju svoje svetske imperije. Nisu one 1999. poceli rat protiv SRJ zbog ugrozenosti Albanaca vec zbog svojih klasnih interesa! Ako ih progresivne snage sveta ne zaustave, u SAD ce se sigurno pojaviti americka varijanta Adolfa Hitlera i imacemo novo izdanje pokusaja stvaranja “hiljadugodisnjeg carstva” vidjeno polovinom XX veka.

Ono na sta treba upozoriti javnost u Srbiji i podstaci je da reaguje je drzanje drzavnog i narocito, vojnog vrha u ovoj situaciji. Skoro nezapazeno prosla je nedavna izjava ministra odbrane “da se vojska Srbije ne sprema za oruzane akcije na Kosovu”. Pa, sta ce nam vojska koja lezi u kasarni i postrojava se samo za dorucak, rucak i veceru!

Posle potpisivanja sporazuma o Partnerstvu i otvaranja kancelarije NATO u Beogradu ministar odbrane, NGS i njihovi saradnici ponasaju se kao potparoli NATO . Na konferenciji za stampu, povodom otvaranja kancelarije NATO, ministar odbrane je svojim stavovima izazvao dilemu u javnosti – ciji je ovo general: nas ili NATO? Nas sigurno nije. Njegove tvrdnje da je otvaranje kancelarije NATO znacajno za ceo region i posebno za zastitu srpskog stanovnistva na KiM, da su snage KFOR trenutno jedini garant bezbednosti u pokrajini, da u slucaju pogorsanja bezbednosti nealbanskog stanovnistva na KiM najbrzi put snaga KFOR za dodatnu podrsku vodi preko Srbije i da je u interesu gradjana Srbije da ceo proces njihovog tranzita bude detaljno regulisan - poziv su na prijateljski docek agresora i saradnju s njim dok nam komada zemlju. To je naredjenje da se ne puca u agresora. Tako se otkriva da je Partnerstvo za mir u stvari partnerstvo s agresorom.

Uzroke ovakvog, slobodno mozemo reci, kvislinskog drzanja vojnog vrha nalazimo u odbranbenoj politici i stavovima vlade Srbije, a narocito Predsednika republike i Vrhovnog komandanta Vojske Srbije, koji je vise puta izjavio da je Kosovo vec nezavisno, da Srbija nece ratovati za njega i da je toga svesna vecina nasih ljudi. On obeshrabruje nase ljude i siri beznadje kada je u pitanju mogucnost odbrane Kosova. No, posle ovakvih izjava obicno slede reci da ce on, ipak, braniti Kosovo do “ poslednjeg atoma snage” i slicni otuzni izrazi laznog rodoljublja. To najbolje govori o karakteru ovog coveka i njegovom misljenju o narodu kome se obraca, ciju razboritost i bistrinu duha ocito potcenjuje. Taj narod je uvek brzo prepoznavao izdajnike i strane sluge, sto je i pokazao na zadnjem referendumu glasajuci za Preambulu Ustava “ da je Kosovo neodvojivi deo Srbije”.

Predsednik Vlade Srbije V. Kostunica “zestoko” brani Kosovo na recima ali mlako na delu. Ne mogu Kosovo odbraniti oni koji se uzdaju samo “u Boga i pravdu, medjunarodno pravo i poredak, Povelju UN”. Onda je bolje da nas ne brane jer navedene religiozne, pravne i moralne kategorije su za SAD i njene saveznike anahronizam. Oni cene i priznaju samo silu. Vlada je malo ucinila na politicko – teritorijalnom i vojnom organizovanju i materijalnom obezbedjenju Srba na Kosovu i u izbeglistvu za dugotrajan otpor i borbu u uslovima “nadgledane nezavisnosti” Kosova do koje ce uskoro doci.

Kosovska kriza pokazuje svu anacionalnost nove kapitalisticke klase Srbije i katastrofalne posledice njene unutrasnje i spoljne politike po zemlju i narod. Nju ne interesuje status Kosova i Srbije vec njen status u medjunarodnoj asocijaciji kapitalista. Svoje interese i ciljeve politicke borbe ona ne povezuje sa interesima i sudbinom svoga naroda, vec sa interesima i ciljevima velikih kapitalistickih drzava jer su je one i dovele na vlast i od njih zavisi da li ce tu vlast zadrzati. Od nezavisne, miroljubive i u svetu ugledne drzave, sto je Srbija bila kao deo nekadasnje SFRJ, postali smo sudionik i partner u imperijalistickom pohodu SAD da ovladaju svetom i tlacitelj drugih naroda, sto Srbija nije nikada bila.

No, nije to ono najgore sto nam se desilo. Isforsirano Partnerstvo za mir pokazalo se kao manevar za dalju podelu i razbijanje Srbije: prihvatajuci obavezu da obezbedjuju prelazak trupa NATO preko teritorije Srbije ka Kosovu, vlada, vojska i drzava okrenuli su se otvoreno protiv sopstvenog naroda na Kosovu , koji se vec sedam godina bori za slobodu da zivi u svojoj zemlji! To nije prvi put da kapitalisticka klasa Srbije, vodjena klasnim interesima, pravi takav izbor. 10.avgusta 1941. gradjanski i privredni krugovi u okupiranoj Srbiji objavili su “Apel srpskom narodu” , s potpisima preko 500 industrijalaca, veletrgovaca, bankara, visokih dostojanstvenika SPC, ministara i senatora , generala bivse jugoslovenske vojske, akademika, profesora univerziteta, knjizevnika i umetnika, kojim se srpski narod poziva u borbu protiv ustanka kojim “komunisti i odbegli robijasi” pokusavaju da sprece ostvarenje “ velikog dela nacionalne obnove otadzbine”. I dok su se komunisti i narod borili za slobodu protiv Hitlera , potpisnici Apela su “ obnavljali otadzbinu” sticuci ratnu dobit u poslovima za okupatora i njegovu ratnu kampanju. Idejna veza izmedju Nedica, Ljotica i D.Mihailovica i danasnje vlade vidljiva je u cinjenici da su u Srbiji rehabilitovani nekadasnji “obnovitelji otadzbine“ a njihova ratom stecena dobit, koju su partizani konfiskovali 1945. godine i predali na upravljanje radnicima, vraca se naslednicima.

Tzv.privatizacijom radnici Srbije se “oslobadjaju brige “da upravljaju i ogromnom imovinom koju su sami stvorili – drustvenom svojinom.

Poistovecujuci svoju unutrasnju i spoljnu politiku sa politikom SAD Srbija je “okrenula ledja “ svojim prirodnim saveznicima i prijateljima – svetu nesvrstanih i nezavisnih drzava, pa i takvim silama kao sto su Rusija i Kina, Nehruova Indija i Naserov Egipat i kojima se sada sa zakasnjenjem obracamo trazeci podrsku i pomoc u borbi za Kosovo. Taj svet, ciji smo idejni deo bili pola stoleca ponovo postaje znacajan medjunarodni faktor. On je sve uticajniji i u Savetu bezbednosti i UN.

Najblizi partneri Srbije za mir i bolju buducnost su jugoslovenski narodi i narodnosti, sa kojima smo uspesno ziveli zajedno pola veka dok nas SAD nisu 1991., kao i fasisticka Nemacka 1941., zavadili i gurnuli u haos bratoubilackog rata i na vlast doveli naslednike i pristalice istih onih kvislinga koji su sluzili i Hitleru.Interes je srpskog naroda da, u sadasnjem medjunarodno priznatom drzavnom ambijentu jugoslovenskog prostora , podrzi one politicke snage u zemlji I okruzenju koje teze obnovi trajnih vrednosti jugoslovenskog nacina zivota, a jedna od njih je ,svakako, nekadasnji status Kosova u Socijalistickoj republici Srbiji, kojim je bilo zadovoljno i srpsko i albansko stanovnistrvo u Pokrajini. Nisu Albanci neprijatelji Srba, niti Srbi Albancima – Amerikanci su, kao nekada Nemci, neprijatelji i jednima i drugima.

Medjunarodni ugled Srbije, nasledjen od nekadasnje SFRJ, potrosen je zadnjih godina zbog tesne vojne saradnje sa omrazenim NATO paktom i stalnog moljakanja da postanemo njegov i punopravni clan. Za zemlju koja zeli sacuvati svoju samostalnost u spoljnoj politici i uopste, nije pozeljno vezivanje za bilo koji vojno politicki savez i pakt. Veoma uspesna spoljna politika Titove Jugoslavije, koja je bila okrenuta svetu nesvrstanih ali takodje i socijalistickom Istoku i kapitalistickom Zapadu, dobar je putokaz za danasnju Srbiju.

Titovu Jugoslaviju respektovale su sve najvece sile sveta zbog njene odlucnosti i spremnosti da brani svoju nezavisnost i samostalnost snaznom sopstvenom armijom i naoruzanim narodom, sto nije slucaj sa sadasnjom zvanicnom Srbijom, koja odavno mase “ belim barjakom”. Ako hoce podrsku progresivnog dela covecanstva u borbi za Kosovo mora baciti taj barjak i podici drugi. Onaj koji su nosili partizani 1941 – 1945. – barjak oslobodilacke borbe.

Mislim da su ga Srbi na Kosovu vec podigli. Zasto su danas, organizovani u Zajednicu srpskih opstina i enklava na Kosovu, umesto drzave Srbije, fakticki nosilac odbrane Kosova. Njihova uspesna sedmogodisnja borba i otpor za opstanak u pokrajini i sprecavanje stvaranja nove albanske drzave na toj teritoriji, pokazuje da sudbina Kosova zavisi od nas, naseg jedinstva i odlucnosti a ne od volje i odluka SAD i njenih saveznika. Ni podrska Rusije i Kine u Savetu bezbednosti nece vredeti ako cela Srbija ne ustane da brani Kosovo, ako zatreba, i oruzjem. Nije to avanturizam i nema tu nikakvih tajni – iskustva borbe jugoslovenskih naroda protiv okupatora koriste uspesno danas palestinski borci, narod Iraka i Avganistana itd. SAD, iako jos uvek najmocnija sila na svetu, nema ni strategiju ni sredstva da pobedi naoruzani narod bilo gde na svetu, jer je on moralno jaci od napadaca. A 11.septembar 2001. pokazao je da su i SAD i te kako ranjive i da je rat moguc na njihovoj teritoriji a ljudstvo i objekti SAD ugrozeni svuda gde ih ima u svetu. Polako nestaje iluzija da su SAD svemocne i da mogu bombama i raketama “ zavoditi red “ na planeti!

Sadasnje generacije Srba, najveci deo njih, vaspitani su u duhu mira i medjusobne saradnje naroda celog sveta, sto oni bastine iz vremena SFRJ. Oni bastine partizansku tradiciju nikako cetnicku. Oni se nepravedno optuzuju za ratobornost, maltene, da vole rat. Mislim da su Srbi narod koji najvise na svetu mrzi rat jer ih je, ne svojom voljom, vodio bezbroj i dobro zna kakvo su zlo za vecinu ljudi kao I ov aj zadnji od 1991. U njima profitira samo bogata manjina, cije porodice ne trpe ratne oskudice niti idu na front, a strada njegov najbrojni deo - radnici i seljaci. Ali, ima stvari zbog kojih se mora ratovati iako to ne zelis. Kosovo je jedna od tih stvari za koju ce Srbi ratovati, ne jednom nego sto puta.

Srbi na Kosovu “ne zveckaju oruzjem” i ne prete ratom jer su vec sedam godina u ratnom stanju, koje su im SAD nametnule i znaju bolje od zvanicnog ministra odbrane i Vrhovnog komandanta ko im “radi o glavi” i sta treba da rade. Njihovo “Ne - nezavisnom Kosovu i po cenu nasih zivota“ izreceni 17.marta ove godine na trgu u Kosovskoj Mitrovici, treba da bude i moto nase drzave.

Valjda ima Srba i u Srbiji da tu borbu podrze i ne dozvole da i jedan NATO vojnik predje preko nase teritorije i vazdusnog prostora ka Kosovu. A narod Srbije ce sam staviti “ van snage” antinarodni sporazum o Partnerstvu za mir, kao sto je to ucinio 27. marta 1941 sa sporazumom o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

________________________________

[1] SAD su, fakticki, lider evroatlanskog sveta i u njihovoj  je nadleznosti donosenje svih znacajnih politickih odluka. Ostale drzave to sprovode u praksi.

Stevan Mirkovic, general u penziji i bivsi NGS JNA,

11040 Beograd, Palackova 4a, tel.2 662 900,

e – mail : yugstevan@sezampro.yu