Od pevača izvlačio vrhunske kreacije

Bila sam dugo godina „poštarica”, „glasnik” i posrednik u komunikaciji nekadašnjih bliskih prijatelja koji su želeli, ali više nisu mogli da se viđaju često, obojica u dubokoj starosti – posrednik između Hercigonje i Danona. Pisali su poruke, slali ih, pozdravljali jedan drugoga. Bilo je dirljivo učestvovati u tim izmenama prijateljstva, sećanja, dubokog poštovanja. Kada je komunikacija postala česta i uznapredovala, i sam „glasnik” je postao treće lice u drami. Posle smrti Hercigonje, ostali smo profesor Danon i ja da podelimo sećanja na dragog Nikolu.

Danon se veoma obradovao mom pozivu da bude besednik na „Mokranjčevim danima” u Negotinu. „Ali, draga moja, to ne mogu doživeti”, sa osmehom i ne bez tuge, odgovorio je. Obećavali smo mu sve: lepo vreme, udobno putovanje, poziv ćerki Maji da bude uz njega, sopstveno društvo, radost domaćina, prijatne susrete, sve moguće i nemoguće... Nije bilo moguće.

Osnovno osećanje današnjih muzičara prema Danonu bilo je ogromno poštovanje i strahopoštovanje prema jednoj legendi naše muzike i našeg celokupnog kulturnog života tokom dugih decenija pred Drugi svetski rat, posle njega, do naših dana.

Njegova jugoslovenska biografija započinje rođenjem u Sarajevu, 7. februara 1913. godine. Studije je završio među grupom naših mladih ljudi koji su u periodu između dva rata studirali u Pragu. Na Karlovom univerzitetu stekao je zvanje doktora filozofije. Po završenim studijama. vratio se u svoje rodno Sarajevo i počeo da organizuje kulturni život u gradu. Oduvek je bio angažovan i napredno orijentisan.

„Ne odričem se svojih političkih uverenja, niti svoje životne filozofije, a ni svog pogleda na svet... Ne odričem se ni svojih estetskih stavova koji su, mislim, bili vrlo jasno naznačeni u mom umetničkom radu”, napisao je u knjizi sećanja „Ritmovi nemira” (izdavač Beogradska filharmonija, 2005. kazivanja zabeležila Svjetlana Hribar).

Aktivno je učestvovao u partizanskim borbama od 1941. godine kao i u Kazalištu narodnog oslobođenja. Posle rata preuzeo je funkciju direktora Beogradske opere, tokom 15 godina ostvario neverovatni uspon svih ansambala i umetničke vrhunce krunisao brojnim gostovanjima u inostranstvu – Edinburg, Visbaden, Firenca, Pariz, Beč, Atina, Lozana, Hag, Amsterdam... Njegov perfekcionizam u dirigentskom radu iziskivao je veliki broj proba, neposustajanje muzičara ni u najtežim okolnostima, istrajavanje na visokim umetničkim ciljevima. Najvišim. Bio je prepoznat u celom svetu kao vrhunski kreator ruskog operskog repertoara (Borodin „Knez Igor”, Čajkovski „Onjegin”, „Pikova dama”, „Mazepa”, Smetana: „Prodana nevesta”, Musorgski „Boris Godunov”, „Hovanščina”, Prokofjev „Zaljubljen u tri narandže”, „Kockar” i mnoge druge opere i balete). To su bile antologijske predstave koje su dovele Beogradsku operu na mesto jednog od najboljih srednjeevropskih teatara.

Danon je bio zahtevan, strog, znao šta hoće i koliko može da dobije. Tražio je najbolje pevače, od njih umeo da izvuče vrhunske kreacije. Grdio je, ali i nadahnjivao. Vedrinom i humorom prevladavao teškoće.

Njegove najznačajnije umetničke domete vidimo i u afirmaciji dela domaćih autora, prvom izvođenju baleta Baranovića: „Licitarsko srce”, „Kineska priča” opere–oratorijuma Nikole Hercigonje „Gorski vijenac” („Niko mi toliko nije pomogao koliko znalac i umetnik, Oskar”, govorio je Hercigonja), operu Rajičića „Simonida” i mnoge druge. Posebno se bavio savremenim stvaralaštvom i kod nas i u svetu,  radeći paralelno i kao orkestarski dirigent i dirigujući najveća dela Stravinskog, Prokofjeva, Bartoka. Dirigovao je i sarađivao sa najvećim umetnicima svog vremena.

Pored dirigentskog rada koji je trajao dugi niz godina, bavio se i komponovanjem. Stariji pamte njegove masovne pesme, za koje mnogi i danas misle da su spontano nastle kao narodne pesme („Romanijo”, „Ide Tito preko Romanije”, „Drug Tito”, „Uz maršala Tita”) kao i kompozicije „Pjesme borbe i pobjede” za mešoviti hor i ciklus „Neznanka”, za bas i orkestar. Među njegovim delima većeg obima ističemo Skerco za simfonijski orkestar, kao i niz kamernih dela (Gudački kvartet, Duvački trio). Bavio se i publicističkim radom u mnogim listovima i stručnim časopisima.

Od Beograda, preko celog sveta, cela Jugoslavija je bila njegov dom, od 1991. godine živeo je u malom mestu Baški, na ostrvu Krku, uživao u moru, miru, slušanju muzike i praćenju događaja u muzičkom svetu preko satelitske televizije. Živeo je povučeno, a obišao je ceo svet.

Stalne kontakte i višegodišnju saradnju imao je sa Operom i orkestrima u Sarajevu, Zagrebačkim radio orkestrom i Slovenskom filharmonijom. Jugoslovenstvo je bilo njegovo iskreno uverenje, njegova pripadnost, njegov život.

Beogradska filharmonija pamti mnoge njegove interpretacije, a on je poslednjih godina sa zadovoljstvom pratio sve koncerte ovog orkestra i sa oduševljenjem govorio o umetničkim dometima, i kvalitetu njenih mladih, talentovanih i poletnih muzičara i rukovodstva.

Proslavljajući 95. rođendan na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, prošle godine, bio je vedar, nasmejan, nimalo nostalgičan, rekao je: „Šta više čovek može da očekuje od života od ovog okupljanja dragih prijatelja, u zajedničkom druženju, ali znate, ja sam jako, jako star”.

„Ne, profesore, vi ste večiti mladić naše muzike”, skoro u horu smo svi odgovorili.