Pod naslovom „Žilnik - brzo premotavanje“, u Domu omladine organizovana je retrospektiva kratkih i dokumentarnih filmova Želimira Žilnika. I mada je reč o starijim, manje poznatim ostvarenjima, kao što su „Žurnal o omladini na selu“, „Pioniri maleni“, „Nezaposleni ljudi“, „Crni film“, „Placmajstori“... reditelj čiji filmovi kod nas gotovo nikada nisu bili u regularnoj distribuciji uprkos visokim nagradama koje su dobijali u inostranstvu (među kojima je i Zlatni medved u Berlinu), izazvao je veliko interesovanje - sala Doma omladine bila je prepuna, mesta nije bilo čak ni za stajanje.
- Poslednjih godina mlada generacija pokazuje zanimanje za onim što se dešavalo u bivšoj državi, a važan razlog za to je pritisak kojem je izložena, udžebinicima koji, nažalost, falsifikuju te prethodne periode. Dakle, taj, rekao bih, teror laži daje objašnjenje zbog čega se mladi ljudi sada interesuju za ono što se događalo i radilo pre 40-50 godina, i zašto žele da vide neke od mojih filmova - kaže za „Novosti“ reditelj koji je više od četiri decenije u poziciji revolucionara, izvan establišmenta i „glavnih tokova“ filmske produkcije, politički nekorektan kritičar svih režima koji su se ovde smenjivali.
* O čemu govori činjenica što ste uspeli da napravite najradikalnije filmove, i zbog čega je film za vas tako uzbudljiv?
- Prvi razlog je što moji filmovi nisu bili nikakva politička propaganda, uvek su se bavili samo životom, i to ljudi koji su marginalizovani, koji nemaju društvenog uticaja. Ali, sama činjenica da su uspeli da budu napravljeni, jeste znak da je u onom nekadašnjem režimu bilo mogućnosti da svako ko je bio spreman da preuzme rizik i da dodirne tabue, bez obzira na posledice, mogao da nađe prostora za rad. Mnogi od ovih današnjih ljudi na javnoj sceni koji se busaju da su u nekadašnjem vremenu bili kritički raspoloženi i tako dalje, treba da odgovore samo na jedno pitanje - da nam pokažu šta su radili. U poslednjih dvadesetak godina takozvanog post komunizma, nažalost, matrica ponašanja, uspeha i priznanja oslonjena je na laž i pljačku - među mnogim novokomponovanim pravoslavcima vidim one koji su, u stvari, vijali popove, a među demokratama viđam ljude koji su bili vrlo aktivni, ne samo po komitetima, nego i po cenzorskim telima. Ti ljudi lažu kad pričaju o svojim biografijama, a onda lažu i o svemu drugom. I zato je film za mene tako uzbudljiv, jer je refleks okolnosti u kojima nastaje.
* U okviru beogradske retrospektive

biće prikazan i vaš film, „Stara škola kapitalizma“. Šta, pored hrabrosti, podrazumeva ta pozicija hroničara vremena?
- Mislim da se ne radi toliko o hrabrosti - film je medij koji „zamrzava“ sliku, on ima tu osobinu da beleži vreme u momentu kada je snimljen, i on u mnogim sutuacijama ne može da ima te reinterpretacije, „presvlačenja“ i „pranje“ biografija koje imaju istorijski udžbenici. Ja nisam radio ništa drugo, samo sam pokušavao da u datom momentu snimam taj svet oko sebe. Film je umetnost koja može da da glas ljudima koji se ne čuju, kao što je to svojevremeno uradio italijanski neorealizam, i svako ko se bavi nekim javnim poslom, dakle i novinarstvom, može da uoči šta su tabu teme jednog društva, i da odluči da li će se baviti njima, ili će svoju profesiju koristiti radi sopstvenih pozicija i sigurnosti. Iz iskustva znam da su najiskreniji i najotvoreniji ljudi koji nemaju šta da izgube osim sopstvenih okova, zbog toga sam uvek radio sa mladima, radnicima, seljacima i starima. Jer, čim neko ima nekakve funkcije, odmah postaje manipulativan i kalkuliše.
* Na 38. Festu premijerno će biti prikazan „Centar za pranje filmova“ Srđana Kneževića, u kome ste jedan od učesnika - tu govorite o „pranju“ para na filmskom festivalu u Novom Sadu?
- To su stvari, pre svega, za finansijsku policiju, ona može da napravi precizan uvod u sva poslovanja, iako se javno plasiraju neistinite priče da je to nemoguće. Koliko je ta stvar sa festivalima kod nas već apsurdna, dovoljno govori podatak da je u novosadski Sinema festival država uložila preko milion evra, i pri tom je stalno proklamovano da je to u cilju poboljšanja filmske kulture u Vojvodini. Istina je samo da ta manifestacija traje tri-četiri dana, donesu se filmovi na DVD-iju iz celog sveta, i prikazuju se na ulici, zato što organizatori ne znaju da je za film neophodno da bude tišina, i da bude mrak. Ali, tu je dosta novca uloženo u mnoge video-bimove, koji su u međuvremenu „nestali“ - nedavno, kada sam u kinu „Jadran“ hteo da napravim premijeru filma „Stara škola kapitalizma“, koji nemam na 35. odgovorili su mi da nema video- bima u tom bisokopu, i da su svi ti video-bimovi u privatnim rukama. Frapantno je, zaista, da Novi Sad koji je uložio milion evra u filmsku kulturu sada nema ništa od toga, a to je, nažalost, samo jedan od primera „pajanja“ budžetskih sredstava.     

NACIONALNI INTERES
* Kako ocenjujete novi Predlog Zakona o kinematografiji?
- Tu postoji strašan apsurd, iako sam čuo da se i neke moje kolege zalažu da država treba da odredi šta je film od nacionalnog interesa, i da on dobija četvrtinu filmskog budžeta, što je poslednja budalaština. Ali, ne samo zbog toga što ništa slično ne postiji ni u jednom evropskom zakonu o filmu, već zbog činjenice što dobro znamo da su svi filmovi koji su proglašavani za takozvane „nacionalne projekte,“ bili najveći umetnički promašaji, i da su, uglavnom, obeleženi ili finansijskim špekulacijama, ili „pranjem“ novca, uključujući i ovaj poslednji, „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Ovakav zakon samo bi nastavio logiku da ovde najbolje prolaze i da se najbrže obogaćuju monopolisti, privilegovani, oni koji ne učestvuju u ravnopravnoj utakmici. Zbog toga sam već angažovao neke kolege koji će zajedno sa mnom te stvari obarati i pred Ustavnim sudom, a i pred evropskim forumima koji se bave finansiranjem filmova.

---

 

Poezana vest

 

ZRENJANIN - Želimir Žilnik, poznati filmski reditelj i dokumentarista iz Novog Sada, nije ostao ravnodušan na prošlogodišnji protest radnika u propalim zrenjaninskim fabrikama BEK i „Šinvoz“, koji je poprimio tragične dimenzije posle smrti Radislava Stojanova, tokom štrajka u beogradskom Domu sindikata.
Žilnik je odmah došao u Zrenjanin i sa saradnicima započeo snimanje dokumentarnog filma o stradanju zrenjaninskih klaničara i metalaca - pod radnim naslovom „Bek, Šinvoz: Na Beograd“. Mada film nije završen, jer nije završena ni agonija zrenjaninskih radnika, Žilnik je deo „sirovog materijala“ prikazao u Pozorišnom klubu „Zeleno zvono“. Sebe su na velikom platnu gledali i radnici BEK-a i „Šinvoza“. Oni se još grčevito bore za svoje fabrike i nadaju se da će se uskoro, ipak, naći na starim radnim mestima...
- Duboka zabrinutost, teška neizvesnost šta će biti sa nama, naterali su me da dođem u Zrenjanin i započnem snimanje filma o radnicima dveju nekada poznatih fabrika koje su završile u stečaju. Možda su uticali i moji unuci, kojima nisam mogao da odgovorim i ih savetujem šta da uče, za šta da se spremaju u budućem životu - objašnjava Žilnik.
Sineasta koji se već skoro punih pet decenija angažovano bori za pravdu, istinu i pomera granice slobode u umetničkom stvaralaštvu, na tribini u „Zelenom zvonu“, oštro je kritikovao „divlji kapitalizam“ u Srbiji. Posebno je apostrofirao neodgovornost države, novopečene kapitaliste koji su nehumani i gramzivi, a koji su i radnike u Zrenjaninu doveli u stanje „klošarske neizvesnosti“, što, po mišljenju Žilnika, može da se prenese i ubogalji mnoge porodice, uništi svaku perspektivu dece i potomaka.
- Naivno sam očekivao da će se ti novi kapitalisti, vlasnici zrenjaninskih fabrika, vratiti i udariti rukom o sto, reći radnicima da imaju nameru da rade, proizvode, reći otvoreno na koga računaju, a koga prepuštaju na brigu državi ... - rekao je Žilnik. - Ali, oni su neodgovorni - nisu se pojavili i to je nesreća. Naši radnici su preko noći pretvoreni u ponižene ljude, po kojima svi nastavljaju da gaze i da ih satiru.

Čelnici protesta u zrenjaninskim fabrikama - Milena Prstojević iz BEK-a i Mita Lisica, iz „Šinvoza“, s mnogobrojnim drugovima iz fabričkih hala, ne glume u filmu, već igraju - sami sebe! Prilikom gledanja filma u „Zelenom zvonu“, posebno su se svi uzbudili u završnoj sceni - kada očajnim radnicima dele pakete s hranom i osnovnim sredstvima za higijenu. Bilo je i suza, a ćutanje je najbolje pokazalo osećanje radnika i prisutnih na projekciji sunovrata zrenjaninske privrede.
- Ali, ne predajemo se! Uspeli smo da poništimo privatizaciju obeju fabrika, a uzor su nam drugovi iz „Jugoremedije“ koji su se više od tri godine borili protiv novog gazde i uspeli da se vrate u svoju fabriku - kaže Milena Prstojević.
Mita Lisica će ove nedelje predvoditi svoje drugove na protestnoj šetnji po zrenjaninskim ulicama, uz pokušaj da svi radnici „Šinvoza“ uđu na stečajnu raspravu u ovdašnjem Trgovinskom sudu.
- Nećemo dozvoliti legalizaciju kriminala. Ispalo je da je Zrenjanin pogodno tlo za razne tajkune i mafijaše... Sve privatizacije su propale i donele gradu bedu, a hiljade radnika našlo se na ulici. „Šinvoz“ je naša fabrika, kao što i klanica BEK pripada radnicima koji su je svojim rukama gradili i izgradili - poručuje
Lisica.

NISU „KRPE“
NAJVEĆA vrednost radničkih pobuna u Zrenjaninu je što ljudi pokazuju da neće da budu krpe! U „Jugoremediji“ su uspeli da iz fabrike isteraju nesavesnog kapitalistu i uzurpatora akcionarskih prava radnika. A, radnicima BEK-a i „Šinvoza“ želim da ih vidim u srećnom završetku filma - kaže sociolog dr Nebojša Popov.