|
VERUJEM – NE VERUJEM
Radoman
Kanjevac , književnik
POLITIKA, 16.4.2009
Jednog prohladnog, sunčanog aprilskog popodneva
ušao sam u beogradsku Vaznesenjsku crkvu. Levo od ulaza, na
oglasnoj tabli, medju obaveštenjima o bogosluženjima i
skupim verskim turističkim putovanjima, pažnju mi je
privukao poziv:“ Jedan SMS za jedan obrok gladnima na KiM –
cena poruke : 50 dinara bez PDV-a“. Prvo što sam pomislio u
času kada sam pročitao ovaj poziv bilo je da neko opet
pokušava da nas prevari. Nisam pomislio ni na koga, ni na
Boga, ni na gladne na KiM, već na prevaru. Toliko puta smo
dosad naseli na jeftine trikove političara, bankara,
vidovnjaka da je nemoguće da se neko neće ovajditi i o ovaj
poziv za pomoć gladnima na KiM. Ja sam,dakle, izgubio veru u
humanost. Ne verujem više da je moguće dobro delo bez nekih
skrivenih namera, humanost bez predračuna.
I tu, u
predvorju crkve, razmišljao sam o tome u šta čovek veruje
danas, kad se čini da su porušene sve predstave o prošlosti
a nove ideje nisu pustile koren. Komunizam, kao sistem u
koji je verovalo pola sveta, otišao je u istoriju, sa svim
svojim lepim zabludama i snovima koji se nikad neće
ostvariti, a ono što je došlo nakon njega pre se može
nazvati sistemom odsustva svake vere nego bilo kakvom
ideologijom.
Na prvi
pogled čini se da se naši mali, fustrirani balkanski narodi
vraćaju veri, tradiciji, nekim starim vrednostima. U
suštini, proces koji se dogadja sasvim je suprotan. Kakav
god da je bio , socijalizam je uspostavio neke svoje
vrednosti, koje su u mnogim parametrima bile bliže izvornom
hrišćanskom verovanju nego ovo što je došlo nakon njegovog
raspada. U drugoj polovini prošlog veka u našim siromašnim
zemljama manje se verovalo u Boga, ali se više verovalo u
jednake šanse, brigu o siromašnima, u sigurnost zaposlenja,
besplatno školovanje,zdravstvo,socijalnu sigurnost. Učeni i
obrazovani ljudi bili su na ceni, kriminalci su bili u
zatvorima. Bilo je malo nepristojno biti bogat, baš kao u
vreme ranog hrišćanstva.
Danas,
kad se „ narod vratio veri“, cvetaju merkantilističke,
hrišćanstvu sasvim suprotne vrednosti, čovek je čoveku vuk,
mediji su puni vidovnjaka i lažnih proroka, briga od drugome
nestala je iz našeg vidokruga, kriminalci peru nečistu
savest zidajući hramove u sopstvenim selima. Normalan čovek,
istinski vernik, pomalo podseća na pesnika ili marsovca,
zamišljenu, pomalo izgubljenu osobu koja je promašila vreme
i mesto postojanja.
Ako
pitanje vere pokušamo da razdvojimo od religije, kao što
ljubav ne možemo razdvojiti od prijateljstva,onda
se,naravno,može verovati u sve. Osnovna odlika sadašnjeg
vremena je, medjutim, odsustvo vere u ono što afirmišu svete
knjige i sve religije na ovom svetu. Solidarnost, milosrdje,praštanje
,ljubav za bližnjeg i slabijeg, predstavljaju anahronizme
kakvima se danas podsmevaju mnogi, a najviše oni koji bi
trebalo nešto da nauče u životu. Ne veruje se u moral i
poštenje, ne veruje se u obrazovanje, u ljubav i
prijateljstvo, ne veruje se u prošlost, još manje u
budućnost.
Hrist
je vaskrsao da bi nam dao nadu , da ne bismo upali u
beznađe. Kad se čovek okrene oko sebe,medjutim, 2000 godina
nakon Hrista, vidi beznađe na svakom koraku. Individualizam,
isključivost, neskromnost vrebaju nas iza svakog čoška naših
divljih naselja i neplanski sagrađenih kvartova u
postmodernističkim palankama koje sebe vole da zovu
gradovima
.
Vaskrs 2009. dočekujemo sa nadom da će nas mimioći pošast
koja je već zahvatiila dobar deo sveta.
Naš na
prvi pogled bogati verski život svodi se uglavnom na
raskošne praznične gozbe, sasvim suprotne duhu vere. Svakome
je njegov lični svetac važniji od Svetog pisma, a nekih od
deset božijih zapovesti pridržavamo se koliko i saobraćajnih
propisa. Pet godina nakon požara u Hilandaru izgoreli konaci
su još u skelama, a svaki naš zaselak zida sopstvenu crkvu u
zemlji u kojoj godinama ne radi nijedna ozbiljna fabrika..
Zbunjeni tehnologijom i umorni od izneverenih očekivanja ,
dve decenije nakon komunizma, ljudi više ne veruju ni u
socijalizam, ni u kapitalizam. Kosmopolitske,
individualističke ideje zbog kojih smo se nekada punili
stadione i hajdučke česme pokazuju se danas manjom utopijom
od liberalnog kapitalizma, a ideje u koje su veraovali naši
očevi pokazuju se potrebnijim nego što smo pretpostavljali.
Srpskom društvu na početku veka, u raju tranzicije na
brdovitom Balkanu, potrebna je pre svega moralna obnova,
istinska vera u dobrotu, važnost ličnog primera i osećaj
odgovornosti, pa tek onda veliki krediti i uputstva sa
istoka i zapada. Kad budemo bolji ljudi , biće uspešnije i
naše društvo.
16.4.2009
|
