«  KOMUNIZAM » U FRANCUSKOJ

U Francuskoj postoji veoma snažan politički pokret ekstremne levice koji na izborima globalno dobija čak i do 15% glasova. Njegove najznačajnije partije su : Komunistička partija Francuske (PCF, www.pcf.fr), Radnička borba (LO, http://www.lutte-ouvriere.org/) i Revolucionarna komunistička liga (LCR) koja je nedavno promenila naziv i sada se zove Nova antikapitalistička partija (NPA, www.npa2009.org), čiji je osnivač poštar Olivije Bezansno. Pored ova tri politička pokreta, tu su i nebrojene ekstremne levičarske organizacije kao što su Les Alternatifs (www.alternatifs.org) koji se zalažu za « solidarnost, ekologiju, feminizam i samoupravljanje », zatim Attac (www.attac.org), koji je preuzeo ideju nobelovca iz ekonomije Džemsa Tobina da se uvede taksa od 0,01% na finansijske transakcije čime bi se pronašlo dovoljno sredstava da se prehrane svi gladni u svetu, kao i ogroman broj « altermondijalista » koji tvrde da je moguć jedan drugačiji svet u kome će socijalna pravda biti zagarantovana svim narodima. Oni se sastaju jednom godišnje, istog dana kada i Svetski ekonomski forum u Davosu, i bore protiv potrošačkog društva, rata, liberalizacije svetske ekonomije, genetski modifikovane hrane, korišćenja životinja za naučno istraživanje i slično. Nedavno je osnovana još jedna politička partija pod imenom Partija levice, koja za sada ima veoma mali broj članova. Jedino Socijalistička partija uspeva da mobiliše mnogo glasača, jedino se njeni članovi stalno svađaju oko vlasti i zato na izborima skoro uvek pobeđuje republikanska desnica.

Mnoge organizacije kao što su SOS Rasizam, Ni kurve ni robinje (NPNS), Pokret za prijateljstvo među narodima (MRAP) i slično, osnovali su aktivisti Socijalističke partije. Iako se radi o idejama univerzalnog karaktera za koje se mogu zalagati i pripadnici desničarskih partija, članstvo u ovim organizacijama nije lako dobiti ako niste simpatizer Socijalističke partije.

Među levičarskim sindikatima, najjači je komunistički CGT, najradikalniji je SUD a tu je i anarhistički CNT. Francuska je doslovno zemlja štrajkova, jer sve ove organizacije gotovo svakodnevno protestuju protiv svakog bogovetnog zakona koji predloži parlament. Ove nedelje su se, na primer, održavale demonstracije protiv povratka Francuske u NATO pakt, protiv reforme obrazovnog sistema i protiv isterivanja bespravno useljenih lica iz tuđih stanova.

Što se tiče NATO pakta, Francuska ga je samo formalno napustila za vreme Šarla De Gola, a učestvovala je i u ratu protiv Jugoslavije i u onom protiv Avganistana. Klauzula solidarnosti se ionako ne poštuje među zemljama članicama; Turska je, na primer, članica NATO pakta, pa je opet zabranila Amerikancima da koriste njenu teritoriju u ratu protiv Iraka.

Francuski obrazovni sistem je veoma zastareo i kaska za ostalim zapadnim zemljama u kojima se za školstvo izdvaja više sredstava. Savet Evrope je u martu 2000. godine osmislio tzv. Lisabonsku strategiju prema kojoj bi trebalo izdvojiti 3% nacionalnog dohotka za naučna istraživanja, kako bi se mogao dostići nivo Sjedinjenih američkih država. Za sada, Švedska za njih izdvaja 3,7% od nacionalnog dohotka, Francuska 2,2% a Grčka tek 0,6%. Čak i Koreja izdvaja više za obrazovanje (2,9%) ! Međutim, Francuska je u večnom deficitu jer četvrtina njenih zaposlenih obavlja državne poslove (gde spadaju čak i gradski čistači !) tako da usred ekonomske krize zaista nema sredstava. Međutim, demonstranti ne protestuju kako bi tražili više novca, nego protiv obaveze da profesori objavljuju naučne radove (koja trenutno ne postoji, te samo 10% profesora objavljuje), protiv privatnih finansijskih ulaganja (na šta se opredelio Harvard, koji samo na berzi godišnje zaradi po tri milijarde dolara i makar trećinu odvaja za stipendije) i protiv smanjenja broja studenata u nekim disciplinama sa kojima je teško pronaći zaposlenje, kao što je starogrčki jezik. Predsednik Sarkozi je rekao da mu ne smeta ako neko baš toliko želi da studira starogrčki, ukoliko za to ne moraju da plaćaju poreski obveznici. U Francuskoj je posle Drugog svetskog rata došlo do porasta stope nataliteta koji je kasnije opao ; danas jako mnogo ljudi rođenih u to vreme odlazi u penziju i nema ko da ih zameni. Svake godine veliki broj radnih mesta ne biva popunjen. Potrebni su lekari i pomoćno osoblje, činovnici u bankama i osiguravajućim društvima, kompjuterski inženjeri, radnici u restoranima i hotelima, radnici na građevinama, telefonistkinje. Međutim, mladi ne vole da rade u banci i više im se dopada da postanu sportski treneri, gde za samo jedno radno mesto uvek ima po tri stotine kandidata. Slično je i sa društvenim naukama, gde postoji previše diplomiranih filologa, psihologa, pravnika... U Francuskoj mladi ne sanjaju o tome da se obogate, nego da rade u državnoj administraciji gde su malo plaćeni ali gde ne mogu biti otpušteni. Takođe im veoma smeta kada se obogati komšija.

Što se tiče bespravno useljenih lica, vlasnik stana u Francuskoj nema pravo da izbaci stanara koji je prestao da plaća kiriju između oktobra i marta, zbog zime i mogućeg smrzavanja. Osim toga, kako bi povratio svoj stan, on mora ići na sud i sačekati oko tri godine do završetka procesa. Vlasnici stanova su često penzioneri koje ta kirija spašava od siromaštva, jer penzije često mogu biti prilično niske. Ponekad se dešava da vlasnici odu na odmor na nekoliko dana i po povratku pronađu bespravno useljena lica, koja im pokažu stambeni ugovor i koji su već platili prevarantima tri meseca kirije unapred. Zbog sličnih incidenata, nijedno osiguravajuće društvo ne prihvata da vas osigura protiv bespravnog useljivanja, a svaka polisa osiguranja za sudske parnice u sitnom tekstu u dnu dokumenta obavezno izuzima razvode i stambene sporove. Anarhistički pokret je na internetu objavio uputstva kako se odbraniti od izbacivanja iz stana i preporučuje svojim simpatizerima da dobro paze da ne otkriju svoj pravi identitet vlasniku, kako bi se proces mogao odugovlačiti još nekoliko godina...

Prošle godine, za Prvi maj, šetajući se gradom, naišla sam na demonstracije komunističke partije francuskih Kurda. Nosili su crvene zastave sa srpom i čekićem i igrali kolo slično našem, obučeni u živopisnu narodnu nošnju. Međutim, ono što me je privuklo nije bila zastava, nego pesma koju su pevali i koja mi se nekako činila poznatom. Odjednom je prepoznam, iako je bila na kurdskom jeziku: “Partizan sam, tim se dičim, to ne može biti svak’, jer umreti za slobodu može samo div junak...” . Počela sam da pevam sa njima, sećajući se detinjstva, osnovne škole, Titovke i pionirske marame...

Imam utisak da je kod nas komunizam više bio sinonim za antifašističku borbu nego ekonomski program marksističke orijentacije. Mi smo se odavno posvađali sa Staljinom i imali kontakte sa zapadnim zemljama, nismo imali čistke, mogli smo da putujemo u inostranstvo što nisu mogli građani ostalih država pod sovjetskom čizmom, imali smo privatno vlasništvo... Naš sistem “samoupravljanja” i kolektivne svojine često se spominje kao najnapredniji od svih socijalističkih zemalja. Međutim, iako francuski levičari stalno spominju samoupravljanje kao alternativu za kapitalizam, na njih mnogo više utiču Marks i Trocki. Često na televiziji čujem kako simpatični poštar predlaže da se pređe na sistem državne “monobanke” i da se ukinu sve ostale finansijske institucije. Pre nekoliko godina, Francuska je uvela obavezno skraćeno radno vreme za sve zaposlene, u trajanju od 35 sati nedeljno, kako bi se od preostalog vremena zaposlili oni nezaposleni, što je inspirisano sovjetskim idejama.

Već dva meseca traje protest protiv obrazovne reforme i predavanja su obustavljena. Jedino se održavaju ispiti, ali na osnovu gradiva koje je polovično obrađeno. Poneki savesni profesor se dopisuje sa studentima kako bi im preporučio koje knjige da pročitaju za njegov ispit. Tako nam je jedna profesorka, za koju smo tek nakon upisa saznali da je jedan od najaktivnijih članova Revolucionarne komunističke lige, poslala članak iz jednog belgijskog dnevnog lista, u kome izvesni Erik Tusan, član iste partije u Belgiji i osnivač Komiteta za ukidanje duga nerazvijenih zemalja (www.cadtm.org), predlaže da se vlast izabrana zahvaljujući programu koji ne poštuje, opozove ako samo 15% glasača sazove referendum. Novinarka ga je podsetila da je takvo preuzimanje vlasti najčešće dovodilo do jednopartijskog sistema ili diktature.

U Beogradu su se na zgradama za vreme Miloševića mogli pročitati veoma zanimljivi grafiti: “Demokratija je za narod kao mesec za psa – može samo slobodno da laje.” Istina je da demokratija ne donosi uvek realnu slobodu i socijalnu pravdu po pitanju stanovanja, obrazovanja ili lečenja, onda kada donosi formalnu slobodu govora, glasanja i mišljenja. Pa ipak, nije lako živeti u državi gde manjina ugnjetava većinu i gde ne rade ni fakulteti, ni dečji vrtići, ni metro, ni vozovi, pa čak ni aerodrom. Državi u kojoj majke odvajaju od usta kako bi pronašle nekoga da im čuva dete kako bi tri sata ranije krenule peške na minimalno plaćen posao, ili državi u kojoj mlađi profesori rade skoro za džabe kako bi ostalo dovoljno novca za starije profesore i njihove privilegije. Uostalom, šta ako se tih 15% glasača, koji opozovu demokratski izabranu vlast, opredeli za teokratiju avganistanskog tipa?

Nataša Jevtović, Pariz, 28. mart 2009.