RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA

LULA (deo 1 do 4)

Prvi deo

Spontano je odlučio da poseti Kubu po drugi put kao Predsednik Brazila, iako mu moje zdravlje nije garantovalo susret sa mnom.

Ranije, kao što je sam rekao, posećivao je ostrvo skoro svake godine.  Upoznao sam ga prilikom prve godišnjice Sandinističke revolucije u kući Serhia Ramiresa, tadašnjeg potpredsednika zemlje.  Usput dodajem da me je ovaj poslednji na neki način prevario.  Kada sam pročitao njegovu knjigu «Božanska kazna» - odlična priča -  poverovao sam da je to stvarni slučaj koji se dogodio u Nikaragvi, sa svim zakonskim zapletima koji su uobičajeni u starim španskim kolonijama;  on sam mi je jednom ispričao da je to čista fikcija.

Tamo sam se takođe sreo sa Frei Betom,  danas kritičarem, mada ne neprijateljem Lule, i sa Pedrom Ernestom Kardenalom, sandinističkim levičarskim borcem i sadašnjim Danijelovim protivnikom.  Oba pisca su poticala iz teologije oslobođenja, progresivne struje u kojoj smo uvek videli veliki korak ka ujedinjavanju revolucionara i siromašnih, iznad njihove filozofije i verovanja, prilagođen konkretnim uslovima borbe u Latinskoj Americi i na Karibima.

Ipak,  priznajem da sam u ocu Ernestu Kardenalu video, za razliku od drugih u rukovodstvu Nikaragve, odraz žrtvovanja i lišavanja kao kod srednjovekovnih monaha.  Bio je istinski prototip čistoće. Ostavljam po strani druge koji su ,manje dosledni,  jednom bili revolucionari, pa čak i članovi ekstremne levice u Centralnoj Americi i drugim oblastima, a koji su kasnije sa oružjem i vojnim prtljagom, zbog žudnje za dobrim životom i novcem, prešli u redove imperije.

Kakve veze ima ovo izneto sa Lulom? Mnogo. Nikada nije bio ekstremista sa levice, niti  je stigao do revolucionara na osnovu filozofskih stavova, već onih  jednog radnika veoma skromnog porekla i hrišćanske vere koji je teško radio stvarajući višak vrednosti za druge. Karl Marks je u radnicima video grobare kapitalističkog sistema:  «proleteri svih zemalja, ujedinite se», proklamovao je. O tome rasuđuje i dokazuje ga sa neoborivom logikom: naslađuje se i ruga pokazujući koliko su cinične bile laži korišćene za optuživanje komunista. Ako su Marksove ideje bile pravedne tada, kada je sve zavisilo od klasne borbe i razvoja proizvodnih snaga, nauke i tehnike, koje će dati podršku stvaranju neophodnih dobara za zadovoljavanje ljudskih potreba,  postoje  potpuno novi faktori koji mu daju za pravo i ujedno se sudaraju sa njegovim plemenitim ciljevima.

Pojavile su se nove potrebe  koje mogu upropastiti ciljeve jednog društva bez eksploatatora i eksploatisanih. Među tim novim potrebama pojavljuje se ljudsko preživljavanje. O klimatskim promenama nije bilo pojma u vreme Marksa. Engels i on su suviše dobro znali da će se jednog dana sunce ugasiti kada potroši svu svoju energiju. Nekoliko godina posle Manifesta rodili su se drugi ljudi koji će na polju nauke i znanja produbiti hemijske, fizičke i biološke zakone koji upravljaju Univerzumom, a koji su tada bili nepoznati.  U čijim rukama su bila ta saznanja? Iako ona nastavljaju da se razvijaju, pa se čak i nadmašuju i njihove teorije se ponovo  delimično negiraju i kontradiktorne su, nova saznanja nisu u rukama siromašnih naroda, koji sada čine tri četvrtine svetskog stanovništva.  U rukama su jedne privilegovane grupe bogatih i razvijenih kapitalističkih sila, vezanih za najmoćniju imperiju koja je ikada postojala, izgrađenu na osnovu jedne globalizovane ekonomije, kojom upravljaju isti zakoni kapitalizma koje je Marks opisao i do tančina razotkrio.

Danas, kada čovečanstvo još uvek  patio od tih istina u skladu sa samom dijalektikom događaja, treba da se suočimo sa tim opasnostima.

Kako se ponašao revolucionarni proces na Kubi? O različitim epizodama te etape je poslednjih nedelja dosta pisano u našoj štampi. Odaje se počast raznim istorijskim datumima  u dane koji  odgovaraju okruglim godišnjicama od 5 ili 10 godina.  To je pravedno, ali treba da izbegnemo da,  u zbiru tolikih događaja koje je   opisao svaki organ ili prostor prema svojim kriterijumima, ne budemo u stanju da  ih sagledamo u kontekstu istorijskog razvoja naše revolucije, uprkos naporu izvrsnih analitičara kojima raspolažemo.

Za mene, jedinstvo znači  deliti borbu, rizike, žrtve, ciljeve, ideje, koncepte i strategije do kojih se stiže preko debata i analiza. Jedinstvo znači zajedničku borbu protiv aneksionista,  prodavaca domovine i onih korumpiranih koji nemaju nikakve veze sa jednim vojnikom revolucije.  To jedinstvo oko ideje nezavisnosti i protiv imperije koja je napredovala  nad narodima Amerike, je ono  koje sam uvek pominjao.  Pre nekoliko dana sam ponovo pročitao tu ideju kada ju je «Granma» objavila uoči naših izbora, a «Huventud Rebelde» preneo faksimil mog rukopisa o njoj.

Stara predrevolucionarna lozinka jedinstva nema nikakve veze sa ovim konceptom, jer u našoj zemlji danas ne postoje političke organizacije koje traže vlast.  Treba da izbegnemo da se u ogromnom moru taktičkih stavova rastvore strateške linije i da zamišljamo nepostojeće situacije.

U zemlji u kojoj su SAD intervenisale usred njene usamljene borbe za nezavisnost poslednje španske kolonije, zajedno sa bratskim Portorikom – «Dva krila jedne ptice» -,  nacionalna osećanja su bila jako duboka.

Stvarni proizvođači šećera, koji su bili nedavno oslobođeni robovi i seljaci, mnogi od njih borci Oslobodilačke vojske, pretvoreni u nesigurne posednike ili potpuno lišeni zemlje,  koji su bili bačeni u sečenje trske na velikim latifundijama  stvorenim od strane kompanija SAD ili kubanskih veleposednika koji su nasleđivali, kupovali ili krali zemlju,  bili su odgovarajuća sirovina za revolucionarne ideje.

Hulio Antonio Melja, osnivač Komunističke partije zajedno sa Balinjom – koji je upoznao Martija i sa njim stvorio Partiju koja će dovesti do nezavisnosti Kube -  preuzeo je zastavu, pridodao joj entuzijazam koji je izronio iz Oktobarske revolucije, i dao ovoj stvari sopstvenu krv mladog intelektualca osvojenog revolucionarnim idejama.  Komunistička krv Hesusa Menendesa je 18 godina kasnije pridodata Meljinoj.

            Mi adolescenti i omladinci koji smo učili u privatnim školama nismo bili čak ni čuli da se govori o Melji.  Naše poreklo iz klase ili socijalne grupe sa većim prihodima od ostalog stanovništva nas je kao ljudska bića osuđivalo da budemo sebični i izrabljivački deo društva.

Imao sam privilegiju da stignem do Revolucije  preko ideja, da pobegnem od dosadne sudbine kojom me je vodio život.  Drugom prilikom sam objasnio zašto. Sada se toga sećam samo u kontekstu onoga o čemu pišem.

Mržnja prema Batisti zbog njegove represije i zločina bila je toliko velika da je niko nije ispravio u idejama koje sam izneo u svojoj odbrani pred sudom u Santjagu de Kubi,  gde su čak, u ličnim stvarima boraca, pronašli jednu Lenjinovu knjigu štampanu u SSSRu – koja je poticala od veresije koje sam imao u knjižari Socijalističke narodne partije «Karlos III» u Havani. «Ko nije čitao Lenjina je neznalica», očitao sam im usred ispitivanja na prvim zasedanjima verbalnog suđenja, kada su to izneli na svetlost dana kao optužujući element. Još uvek su mi bili sudili zajedno sa ostalim preživelim zatvorenicima.

Ne bi se dobro razumelo ono što tvrdim ako se nema u vidu da je u trenutku u kom smo napali Monkadu, 26. jula 1953 g., u akciji do koje je došlo zahvaljujući organizacionim naporima od više od godinu dana, ne računajući ni na koga drugog osim na sebe same, u SSSRu prevlađivala politika Staljina, koji je iznenada umro nekoliko meseci ranije.  Bio je  častan i posvećen borac koji je kasnije počinio teške greške koje su ga dovele u krajnje konzervativnu i obazrivu poziciju. Da je jedna revolucija, kao što je naša, tada imala uspeha, SSSR ne bi učinio za Kubu ono što je kasnije učinilo sovjetsko rukovodstvo već oslobođeno onih mračnih i mučiteljskih metoda,  oduševljeno socijalističkom revolucijom koja je izbila u našoj zemlji.  To sam dobro shvatio uprkos pravednih kritika koje sam zbog isuviše dobro poznatih događaja u  određenom trenutku uputio Hruščovu.

SSSR je posedovao najmoćniju vojsku  od svih protivničkih strana u Drugom svetskom ratu, jedino što je bila pročišćena i demobilisana.  Njen vođa je potcenio pretnje i ratne teorije Hitlera.  Iz same prestonice Japana, jedan važan i ugledan agent sovjetske obaveštajne službe  ga je obavestio o neminovnosti napada, 22. juna 1941 g. To je iznenadilo zemlju koje nije bila  upozorena na napad.  Mnogi oficiri su bili na dopustu. Da su bili upozoreni i da su razvili redove, čak i bez iskusnijih komandanata jedinica koji su bili smenjeni,  nacisti bi se od prvog trenutka sudarili sa moćnim snagama i ne bi uništili najveći deo borbene avijacije na zemlji. Još gore od  čistki je bilo iznenađenje.  Sovjetski vojnici se nisu predavali kada su im govorili o neprijateljskim tenkovima u pozadini, kao što su činile ostale vojske kapitalističke Evrope.  U najkritičnijim trenucima, sa hladnoćom ispod nule, sibirski patrioti su pokretali strugove fabrika oružja koje je Staljin proročki premestio u dubinu sovjetske teritorije.

Kako su mi pričali sami rukovodioci SSSRa, kada sam posetio tu veliku zemlju, aprila 1963 g., ruski revolucionarni borci, iskovani u borbi protiv strane intervencije  u skladu sa kojom su bile poslate trupe da se bore protiv boljševičke revolucije, ostavljajući je zatim blokiranu i izolovanu, uspostavili su odnose i razmenjivali iskustva sa nemačkim oficirima pruske vojne tradicije, poniženim Versajskim sporazumom, koji je okončao Prvi svetski rat.

Obaveštajne službe SS su spletkarile protiv mnogih koji su u velikoj većini bili verni Revoluciji.  Pokrenut nepoverenjem koje je postalo nezdravo, Staljin je očistio 3 od 5 maršala, 13 od 15 komandanata vojske, 8 od 9 admirala, 55 od 57 generala korpusa vojske,154 od 186 divizijskih generala, sto posto komesara vojske i 25 od 28 komesara korpusa vojske Sovjetskog Saveza u godinama koje su prethodile Velikom otadžbinskom ratu.

Te teške greške su koštale SSSR ogromnog razaranja i više od 20 miliona života;  neki tvrde 27.

1943 g. je sa zakašnjenjem preduzeta poslednja prolećna ofanziva nacista preko poznatog i primamljivog istaknutog Kurska, sa 900 hiljada vojnika, 2.700 tenkova i 2.000 aviona. Sovjeti, poznavaoci neprijateljske psihologije, čekali su u toj zamci siguran napad sa milion i 200 hiljada ljudi, 3.300 tenkova, 2.400 aviona i 20.000 komada artiljerije. Pod vođstvom Žukova i samog Staljina uništili su poslednju Hitlerovu ofanzivu.

1945 g. sovjetski vojnici su nezadrživo napredovali dok nisu zauzeli kupolu nemačkog Rajhstaga u Berlinu, gde su podigli crvenu zastavu obojenu krvlju toliko palih.

Posmatram jedan trenutak Lulinu crvenu kravatu i pitam ga:  je li ti nju poklonio Ćaves? Smeje se i dogovara: Sada ću mu poslati nekoliko košulja pošto se žali da je okovratnik njegovih veoma tvrd i  potražiću ih u Baiji da mu ih poklonim.

Zamolio me je da mu dam nekoliko fotografija koje sam snimio.

Kada je komentarisao da je veoma impresioniran mojim zdravljem, odgovorio sam mu da sam se posvetio razmišljanju i pisanju.  Nikada u životu nisam toliko razmišljao.  Ispričao sam mu da sam se po završetku moje posete Kordobi, Argentina,  gde sam prisustvovao sastanku sa brojnim liderima, među kojima je bio i on,  vratio i zatim učestvovao na dve svečanosti povodom godišnjice 26 jula.  Pregledao sam Ramoneovu knjigu. Odgovorio sam na sva njegova pitanja. Nisam stvari mnogo uzimao k srcu.  Verovao sam da je to nešto vrlo brzo, kao intervjui Frei Beta i Tomasa Borhea.  Zatim sam se zarobio sa knjigom francuskog pisca, već  spremne  za objavljivanje bez moje kontrole, sa delom odgovora uzetih na brzinu. Tih dana skoro nisam ni spavao.

Kada sam se teško razboleo u noći od 26. jula i zore 27., mislio sam da je došao kraj, i dok su se lekari borili za moj život, šef kabineta Državnog saveta je na moj zahtev čitao tekst, a ja sam diktirao odgovarajuće ispravke.

Fidel Kastro Rus

22.januar 2008 g.

Drugi deo

Lula me je gorljivo podsetio na prvi put kada je posetio našu zemlju 1985 g., da bi učestvovao na jednom sastanku koji je sazvala Kuba radi analize mučnog problema spoljnog duga, na kome su diskutovali i izneli svoje stavove predstavnici najrazličitijih političkih, religioznih, kulturnih i socijalnih tendencija, zabrinuti zbog davljeničke drame.

Susreti su se održavali čitave godine. Bili su pozivani radnički, seljački i studentski lideri, ili druge kategorije prema temama. On je bio jedan od njih, već poznat među nama  i u inostranstvu zbog direktne i vatrene poruke mladog radničkog rukovodioca.

Latinska Amerika je tada dugovala 350 milijardi dolara. Ispričao sam mu da sam te godine intenzivne borbe napisao dugačka pisma predsedniku Argentine, Raulu Alfionsinu,  da bih ga ubedio da ne nastavi da plaća taj dug.  Bili su mi poznati stavovi Meksika, ustrajnog u plaćanju svog ogromnog spoljnog duga, iako ne i ravnodušnog prema rezultatima borbe, i posebna politička situacija u Brazilu. Argentinski dug je bio dovoljno veliki posle katastrofa koje je počinila vojna vlada.  Bio je opravdan pokušaj da se napravi jedan otvor u tom smeru.  Nisam uspeo to da postignem.  Nekoliko godina kasnije latinoamerički dug je, sa kamatama dosezao 800 milijardi;  udvostručio se i još uvek se plaćao.

Lula mi objašnjava razliku  sa tom godinom.  Tvrdi da Brazil danas nema nikakav dug prema Monetarnom fondu i prema Pariskom klubu  i raspolaže sa 190 milijardi USD u rezervama.  Zaključio sam da je njegova zemlja platila ogromne sume da bi ispunila obavezu prema tim institucijama.  Objasnio sam mu kolosalnu Niksonovu prevaru svetske ekonomije, kada je 1971 g. jednostrano ukinuo zlatnu podlogu koja je ograničavala  emisiju novčanica.  Do tada je dolar  u odnosu na svoju vrednost u zlatu održavao ravnotežu. Trideset godina pre SAD su raspolagale skoro svim rezervama tog metala.  Ako je bilo mnogo zlata, kupovale su;  ako je bila nestašica, prodavale su.  Dolar je vršio svoju ulogu kao moneta  međunarodnog obračuna, u okviru povlastica koje su ustupljene toj zemlji u Breton Vudsu 1944g.

Najrazvijenije sile su bile razorene ratom. Japan, Nemačka, SSSR i ostatak Evrope jedva da su raspolagale tim metalom u svojim rezervama. Trojska unca zlata mogla se nabaviti  za do 35 dolara; danas je potrebno 900.

SAD su, rekao sam mu,  kupile posede u čitavom svetu štampajući dolare, i na takvom vlasništvu nabavljenom u drugim državama vrše suverene prerogative.  Ipak, niko ne želi da se dolar još devalvira, jer skoro sve zemlje skupljaju dolare, to jest papire, koji konstantno devalviraju počevši od jednostrane odluke predsednika SAD.

Aktuelne devizne rezerve Kine, Japana, azijskog jugoistoka i Rusije dostižu tri biliona (3.000.000.000.000) dolara;  to su nebeske cifre. Ako na to dodaš zbir dolarskih rezervi Evrope i ostatka sveta videćeš  da to odgovara brdu novca čija vrednost zavisi od toga šta čini vlada jedne zemlje.

Grinspen, koji je više od 15 godina bio predsednik Federalnih rezervi, umirao je od panike pred situacijom kao što je sadašnja. Dokle može da se popne inflacija u SAD? Koliko novih poslova ta zemlja može da stvori ove godine? Dokle će funkcionisati njena mašina za štampanje novčanica pre nego što dođe do privrednog kolapsa,  osim što se koristi rat radi osvajanja prirodnih resursa drugih država?

Kao posledica oštrih mera koje su u Versaju nametnute nemačkoj državi poraženoj 1918 g., u kojoj se uspostavio republikanski režim, nemačka marka je devalvirala na takav način da je bilo potrebno desetine hiljada maraka za kupovinu jednog dolara. Takva kriza je podstakla nemački nacionalizam i izuzetno doprinela Hitlerovim apsurdnim idejama.  On je tražio krivce.  Mnogi od glavnih naučnih talenata, književnika i  finansijera bili su jevrejskog porekla. Proganjali su ih.  Među njima je bio i Ajnštajn, tvorac teorije da je energija jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti, što ga je učinilo slavnom. Isto su tako Marks, rođen u Nemačkoj i mnogi ruski komunisti bili tog porekla, bilo da su praktikovali ili ne hebrejsku veru.

Hiler nije za ljudsku dramu optužio kapitalistički sistem, već Jevreje. Polazeći od grubih predrasuda, ono što je zaista želeo je bio «ruski životni prostor» za svoju superiornu germansku rasu, čiju je milenijumsku imperiju sanjao da izgradi.

Preko Deklaracije Balfor, Britanci su 1917 g. odlučili da u okviru svoje kolonijalne imperije stvore državu Izrael na teritoriji naseljenoj Palestincima,  druge vere i kulture, koji su na toj zemlji živeli zajedno sa drugim etničkim grupama, među kojima i sa judejskom, mnogo vekova pre naše ere. Cionizam je postao popularan među Amerikancima koji su s razlogom mrzeli naciste i čije su finansijske berze kontrolisali predstavnici tog pokreta. Ta država danas primenjuje principe Aparthejda, poseduje soficistirano nuklearno oružje i kontroliše najvažnije finansijske centre SAD.  Ta zemlja i njeni evropski saveznici su je koristili za isporuku nuklearnog oružja drugom Aparthejdu, onom iz Južne Afrike, da bi ga koristio protiv kubanskih internacionalističkih boraca koji su se borili protiv rasista na jugu Angole, ako bi prešli granicu Namibije.

Odmah zatim sam govorio Luli o Bušovoj avanturističkoj politici na Srednjem Istoku.

Obećao sam da mu dam članak koji  bi sledećeg dana, 16. januara, bio objavljen u «Granmi». Potpisao bih svojeručno onaj posvećen njemu. Dao bih mu isto tak pre odlaska članak Pola Kenedije, jednog od najuticajnijih intelektualaca uz SAD, o međusobnoj povezanosti između cena hrane i nafte.

Ti si proizvođač hrane, a osim toga upravo si pronašao znatne rezerve sirove lake nafte, dodao sam. Brazil ima 8 miliona 534 hiljada kvadratnih kilometara i raspolaže sa 30% svetskih rezervi vode. Stanovništvu planete je sve više potrebna hrana, čiji ste vi veliki izvoznici. Ako se raspolaže zrnevljem bogatim proteinima, uljima i ugljenim hidratima - koji mogu biti plodovi, kao seme maranjona, badema, pistaća; korenje kao kikiriki; soja, sa više od 35% proteina, suncokret; ili žitarice kao pšenica i kukuruz -,  moguće je proizvoditi mesa ili mleka koliko hoćeš. Nisam pominjao druge sa dugačkog spiska.

Na Kubi, nastavio sam da mu objašnjavam, imali smo jednu kravu koja je postigla svetski rekord u mlečnosti. Mešavinu Holnštajna sa Sebuom.  Odmah ju je Lula pomenuo: «Umbre Blanka», uzviknuo je!  Setio se njenog imena.  Dodao sam da je uspela da proizvodi 110 litara mleka dnevno.  Bila je kao fabrika, ali joj je trebalo davati više od 40 kg zobi, najviše što je mogla da sažvaće i proguta za 24 sata, mešavinu gde je sojino brašno, mahunarka koju je jako teško proizvesti na tlu i sa klimom Kube, osnovna komponenta. Vi sada imate obe stvari:  sigurnu isporuku goriva, prehrambene sirovine i prerađenu hranu.

Već se proglašava kraj jeftine hrane.  Šta će uraditi desetine zemalja sa mnogo stotina miliona stanovnika koje ne raspolaži ni jednim ni drugim, kažem mu? To znači da SAD imaju ogromnu spoljnu zavisnost, ali istovremeno i oružje. To bi bilo prikupljanje svih rezervi zemlje, ali narod te zemlje nije spreman na to. Oni proizvode etanol na bazi kukuruza, što izaziva da povlače sa tržišta veliku količinu tog kaloričnog zrna, nastavio sam da mu dajem argumente.

Lula mi u vezi te teme priča da brazilski proizvođači već prodaju žetvu kukuruza od 2009 g.  Brazil ne zavisi toliko od kukuruza kao Meksiko ili Centralna Amerika. Mislim da je u SAD neodrživa proizvodnja goriva na bazi kukuruza.  To potvrđuje činjenica vezana za nagli i nekontrolisani skok cena hrane što će pogoditi mnoge narode, potvrdio sam mu.

Ti  naprotiv raspolažeš  povoljnom klimom i plodnom tlom, rekao sam mu; naše  je obično glineno i ponekad tvrdo kao cement. Kada su došli sovjetski i traktori iz drugih socijalističkih zemalja kvarili su se pa smo morali da kupimo specijalni čelik u Evropi da bi ih ovde proizvodili. U našoj zemlji ima u izobilju crnice ili crvene zemlje tipa gline.  Ako se brižljivo  obrađuje može da za porodičnu  potrošnju proizvede ono što seljaci iz Eskambraja nazivaju »visoka potrošnja».  Oni su od države dobijali kvote namirnica, a osim toga su trošili svoje proizvode. Na Kubi se klima promenila, Lula.

Za komercijalnu proizvodnju zrnevlja na veliko, što zahtevaju potrebe stanovništva od skoro 12 miliona ljudi, naša zemlja nije sposobna, a trošak u mašinama i gorivu koje zemlja uvozi po sadašnjim cenama, bio bi veoma visok.

Naša štampa objavljuje proizvodnju nafte u Matanzasu,  smanjenje troškova i druge pozitivne aspekte, ali niko ne ukazuje da njenu cenu u devizama treba podeliti sa stranim partnerima koji ulažu u potrebne soficistirane mašine i tehnologiju. S druge strane, ne postoji potrebna radna snaga koja bi se upotrebila za intenzivnu proizvodnji zrna, kao što rade Vjetnamci i Kinezi koji gaje pirinač biljku po biljku i ponekad imaju dve pa čak i tri žetve. To odgovara položaju i istorijskoj tradiciji zemlje i njenih stanovnika.  Nisu ranije u velikoj meri  prešli na mehanizaciju modernih žetelaca. Na Kubi su sekači trske i radnici na plantažama kafe u planinama odavno napustili selo, kao što je bilo logično;  isto tako veliki broj građevinara, neki istog tog porekla, napustili su zatim brigade i postali radnici za sopstveni račun.  Narod zna koliko košta popravka jednog stana. Tu je materijal, plus visok trošak usluge koje se tim putem nude.  Ono prvo ima rešenje, drugo se ne rešava – kao što neki veruju – izbacujući pezose na ulicu bez njihovih pokrića u konvertibilnim devizama, koje više neće biti dolari, već sve skuplji evri ili juani, ako svi zajedno uspemo da spasemo međunarodnu privredu i mir.

U međuvremenu smo stvarali i treba da i dalje stvaramo rezerve hrane i goriva. U slučaju direktnog vojnog napada manuelna radna snaga bi se umnogostručila.

 Za kratko vreme koliko sam bio sa Lulom, dva i po sata,  želeo sam da u nekoliko minuta sintetizujem skoro 28 proteklih godina, ne od kada je on prvi put posetio Kubu, već od kada sam ga upoznao u Nikaragvi. Sada je bio lider jedne ogromne zemlje, čija sudbina ipak zavisi od mnogih pitanja koja su zajednička svim narodima koji naseljavaju ovu planetu.

Zatražio sam mu dozvolu da slobodno, a istovremeno i razborito govorim o našem razgovoru.

Dok je preda mnom, nasmejan i prijateljski nastrojen, i slušam ga kako govori  sa ponosom o svojoj zemlji, o stvarima koje čini i namerava da učini, razmišljam o njegovom političkom instinktu. Upravo sam bio pregledao jedan izveštaj od sto strana o Brazilu i razvoju odnosa između naše dve zemlje. Bio je to čovek koga sam upoznao u sandinističkom glavnom gradu, Managvi, i koji se toliko vezao za našu Revoluciju.  Nisam mu govorio, nit bih mu govorio o nečemu što bi bilo mešanje u politički proces Brazila, ali je on sam među prvim stvarima rekao: Sećaš se Fidele, kada smo govorili o Forumi iz Sao Paola, a ti si mi rekao da je neophodno jedinstvo latinoameričke levice radi garancije našeg napretka? Pa već napredujemo u tom smeru.

Odmah mi sa ponosom govori o onome šta je Brazil danas i njegovim velikim mogućnostima, uzimajući u obzir njegov napredak u nauci, tehnologiji, mašinskoj industriji, energetici i drugom,  zajedno sa njegovim ogromnim poljoprivrednim potencijalom.  Uključuje, naravno i visok nivo međunarodnih odnosa Brazila, koje detaljno navodi sa entuzijazmom i koje je spreman da razvija sa Kubom.  Govori sa žarom o socijalnom radu Partije radnika, koju danas podržavaju sve partije brazilske levice,  koje su daleko od toga da raspolažu parlamentarnom većinom.

Bez sumnje je to bio deo stvari koje smo analizirali pre više godina kada smo razgovarali.  Već tada je vreme ubrzano proticalo, ali sada se svaka godina množi sa deset, po ritmu koji je teško slediti.

Želeo sam da mu govorim i o tome i o mnogim drugim stvarima.  Ne zna se ko je od nas dvojice imao veću potrebu da prenese ideje.  Sa moje strane,  pretpostavio sam da on odlazi sledećeg dana, a ne rano te večeri, prema planu leta programiranom pre našeg viđenja. Bilo je oko pet po podne. Došlo je do neke vrste takmičenja oko korišćenja vremena. Lula, lukav i brz, preduzeo je revanš sastavši se sa štampom, kada  je  vragolanski i večno nasmejan, kako se može zapaziti na fotografijama, rekao novinarima da je on sam govorio pola sata, a Fidel dva.  Naravno da sam ja koristeći pravo starosti, upotrebio više vremena nego on.  Treba odbiti ono  sa međusobnim slikanjem, jer sam tražio da mi pozajme foto aparat i pretvorio se u reportera; on je isto to učinio.

Imam ovde 103 strane  vesti koji govore o onome šta je Lula rekao štampi, fotografije koje su snimili i  sigurnost koju je preneo o Fidelovom zdravlju. Zaista nije ostavio prostor u vestima za razmišljanje objavljeno 16. januara, čiju sam izradu završio dan pre njegove posete.  On je zauzeo sav prostor, što odgovara njegovoj ogromnoj teritoriji, u poređenju sa sićušnom površinom Kube.

Rekao sam mom sagovorniku koliko me je zadovoljstva pružila njegova odluka da poseti Kubu,  čak iako nije bio siguran da će se sastati sa mnom.  Da sam, čim sam to saznao, odlučio da žrtvujem ono što se ticalo vežbi, rehabilitacije i vraćanja sposobnosti, da  bih ga primio i naširoko razgovarao sa njim. U tom trenutku, iako sam već znao da isti taj dan odlazi,  nisam znao za hitnost njegovog odlaska. Očigledno je zdravstveno stanje potpredsednika Brazila,  poznato iz njegovih sopstvenih izjava,  hitno zahtevalo da ode da bi stigao skoro u zoru sledećeg dana u Brazil, usred proleća.  Još jedan dugačak dan prezaposlenosti za našeg prijatelja.

Jedan jak i uporan pljusak padao je na njegovu rezidenciju dok je Lula čekao fotografije i dva dodatna materijala sa mojim beleškama.  Pošao je te noći po kiši prema aerodromu.  Da je video ono što će se objaviti na prvoj stranici «Granme» «Godina 2007,  treća najkišnija  u poslednjih više od 100 godina», to bi mu pomoglo da shvati ono što sam mu tvrdio o klimatskim promenama. Dakle dobro: već je počela kampanja šećera na Kubi i takozvani sušni period. Prinos u šećeru ne prelazi devet procenata.  Koliko bi koštala proizvodnja šećera za izvoz po 10 centi za funtu, kada je kupovna moć jednog centa skoro 50 puta manja od onda kada je Revolucija pobedila, 1. januara 1959 g.? Smanjenje troškova tog i drugih proizvoda da bi smo ispunili naše obaveze, zadovoljili našu potrošnju, stvorili rezerve i razvili drugu proizvodnju, je velika zasluga;  ali zbog toga ne možemo ni da sanjamo da su rešenja naših problema laka i da su iza ćoška.

Razgovarali smo  između ostalih brojnih tema o stupanju na vlast novog predsednika Gvatemale, Alvara Koloma. Ispričao sam mu da sam gledao svečanost ne propustivši ni jedan detalj i društvene obaveze nedavno izabranog Predsednika. Lula je prokomentarisao da se ono što se danas može videti u Latinskoj Americi rodilo 1990 g. kada smo odlučili da stvorimo Forum u Sao Paolu:  «Ovde smo doneli odluku, u razgovoru koji smo vodili.  Ja sam bio izgubio izbore, a  ti si došao na ručak u moju kuću u San Bernardu».

Tek što je započeo moj razgovor sa Lulom, a imam još mnogo stvari da ispričam i ideja da iznesem, možda od neke koristi.

Fidel Kastro Rus

23. januar 2008 g

Treći deo

Kada je došlo do raspada Sovjetskog Saveza što je za nas bilo kao da je Sunce prestalo da izlazi, Kubanska revolucija je dobila razorni udarac. Nije se to prevelo samo kao potpuni prekid isporuka goriva, materijala i hrane;  izgubili smo i tržišta i cene postignute za naše proizvode u teškoj borbi za suverenitet, integraciju i principe. Imperija i izdajnici, puni mržnje, oštrili su bodeže kojima su mislili da pobiju revolucionare i povrate bogatstva zemlje.

Interni bruto proizvod (IBP) počeo je progresivno da pada za nekih 35 %. Koja bi zemlja izdržala tako strašan udarac? Nismo branili naše živote, branili smo naša prava.

Mnoge partije i organizacije sa levice su se obeshrabrile pred kolapsom SSSRa posle njegovih titanskih napora da izgradi socijalizam tokom više od 70 godina.

Kritike reakcionara na svim tribinama i medijima bile su žestoke.  Mi nismo pridodali naše horu apologetičara kapitalizma koji su cepkali palo drvo. Nijedna statua tvoraca ili barjaktara marksizma nije demolirana na Kubi. Nijedna škola niti fabrika nije promenila ime i odlučili smo da nastavimo dalje sa nepokolebljivom čvrstinom.  Tako smo obećali u tako hipotetičkim i neverovatnim okolnostima.

Isto tako nikada u našoj zemlji nije praktikovan kult ličnosti, zabranjen na našu ličnu inicijativu od prvih dana pobede.

U istoriji naroda, subjektivni faktori su činili da raspleti, nezavisno od zasluga lidera, napreduju ili nazaduju.

Govorio sam Luli o Čeu,  dajući mu kratku sintezu njegove priče.  On je sa Karlosom Rafaelom Rodrigezom diskutovao o sistemu samofinansiranja ili o budžetskom metodu,  čemu nismo pridevali veliki značaj, zauzeti tada borbom protiv američke blokade, planovima agresije i nuklearnom krizom iz oktobra 1962 g.,  realnim problemom opstanka.

Če je proučio budžete velikih jenkijevskih kompanija, čiji su administrativni funkcioneri živeli na Kubi, ne i vlasnici.  Izvukao je jasnu ideju o imperijalističkom delovanju i o tome šta se dešavalo u našem društvu, što je obogatilo svojim markističkim konceptima i došao do zaključka da se na Kubi ne bi mogli koristiti isti metodi za izgradnju socijalizma.  Ali nije se radilo o ratu uvredama;  bila je to poštena razmena mišljenja, koja su objavljena u  jednom malom časopisu bez ikakve namere da se stvore potresi ili podele među nama.

Ono što se kasnije desilo u SSSRu nije iznenadilo Čea.  Dok je imao značajne dužnosti i vršio funkcije, uvek je bio pažljiv i obziran.

Njegov jezik je otvrdnuo kada se sudario sa strašnom  ljudskom stvarnošću koju je nametnuo imperijalizam,  što  je  zapazio u bivšoj belgijskoj koloniji, Kongu.

Požrtvovan, studiozan i dubok čovek poginuo je u Boliviji zajedno sa šačicom kubanskih  i boraca iz drugih latinoameričkih zemalja, boreći se za oslobođenje Naše Amerike.  Nije stigao da upozna današnji svet,  kome se pridodaju problemi  koji su tada bili nepoznati.

Ti ga nisi upoznao, rekao sam mu. Bio je sistematičan u dobrovoljnom radu, u učenju i ponašanju: skroman, nesebičan, davao je primer u proizvodnim centrima i u borbi.

Mislim da u izgradnji socijalizma, što više dobijaju privilegovani, manje će dobiti oni kojima je potrebno.

 Ponavljam Luli da vreme mereno godinama sada brzo protiče; svaka od njih se umnožava.  Skoro da se isto to može reći za svaki dan. Stalno se objavljuju nove vesti  vezane za situacije predviđene na mom susretu sa njim od 15. ovog meseca.

Sa obiljem ekonomskih argumenata, objasnio sam mu da su, kada je revolucija pobedila 1959 g., SAD plaćale preferencijalnu cenu od 5 centi za funtu za jedan  znatan deo naše proizvodnje šećera, koja je tokom skoro jednog veka slata na tradicionalno tržište te zemlje, koje je uvek u kritičnim trenucima bilo snabdevano od strane jednog sigurnog isporučioca veoma blizu njihove obale.  Kada smo proglasili Zakon o agrarnoj reformi, Ajzenhauer je odlučio što treba da se radi, a još uvek se nije bilo stiglo do nacionalizacije njihovih šećerana – koja bi bila prerana -,  niti je agrarni zakon, nedavno usvojen u maju 1959 g., još bio primenjen na njihove velike latifundije.  U skladu sa tom prenagljenom odlukom, naša kvota šećera je bila ukinuta u decembru 1960 g., a kasnije preraspodeljena među drugim proizvođačima iz ovog  i drugih regiona sveta kao kazna. Naša zemlje je ostala blokirana i izolovana.

Najgori je bi nedostatak skrupula i metodi koje je  imperija preduzela da bi nametnula svoju dominaciju u svetu.  Uneli su virus u zemlju i uništili najbolju šećernu trsku; napali su kafu, napali su krompir, isti tako su napali svinje.  Barbados- 4362 je bila jedna od naših najboljih sorti trske: rano je sazrevala, prinos u šećeru je ponekad dostizao do 13 ili 14 posto;  njena težina po hektaru je mogla da pređe 200 tona u trsci od 15 meseci. Jenkiji su uništili najbolju, koristeći bolesti. Još gore: uneli su virus hemoragičnog dengea koji je pogodio 344 hiljada ljudi i stajao života 101 dete.  Da li su koristili druge viruse ne znamo – ili to nisu učinili iz straha zbog susedstva sa Kubom.

Kada iz tih razloga nismo mogli da ispunimo pošiljke šećera ugovorene sa SSSRom,  oni nikada nisu prestali da nam šalju robu koju smo dogovorili.  Sećam se da sam sa Sovjetima pregovarao svaki cent cene šećera;  otkrio sam u praksi ono što sam znao samo u teoriji:  nejednaka razmena. Oni su garantovali cenu iznad one koja je vladala na svetskom tržištu.  Sporazumi su bili projektovani na 5 godina;  ako si na početku petoljetke slao x tona šećera za plaćanje robe, na kraju iste je vrednost njihovih proizvoda po međunarodnoj ceni bila 20 posto viša. Uvek su bili velikodušni u pregovorima:  jednom je cena na svetskom tržištu konjukturalno dostigla 19 centi, mi smo se zakačili za tu cenu i prihvatili su je. To je kasnije poslužilo kao osnova za primenu socijalističkog principa da oni ekonomski razvijeniji treba da pomognu manje razvijenima u izgradnji socijalizma.

Kada me je Lula upitao kakva je bila kupovna moć 5 centi, objasnio sam mu da se tada sa tonom šećera kupovalo 7 tona nafte;  danas se po ceni pomenute lake nafte, 100 dolara kupuje samo jedan barel. Šećer koji smo izvozili, po sadašnjim cenama, bio bi dovoljan samo za nabavku uvoznog goriva koje se troši za 20 dana.  Trebalo bi potrošiti oko 4 milijarde dolara godišnje za njegovu nabavku.

SAD subvencionišu svoju poljoprivredu desetinama  milijardi svake godine.  Zašto ne dopuste da u SAD slobodno uđe etanol koji vi proizvodite? Brutalno ga subvencionišu, čime Brazilu otimaju prihod od milijarde dolara svake godine.  Isto to rade bogate zemlje sa svojom proizvodnjom šećera, uljarica i žita za proizvodnju etanola.

Lula analizira podatke iz poljoprivredne proizvodnje Brazila koji su od velikog interesa. Saopštava mi da ima studiju koju je napravila brazilska štampa koja pokazuje da će do 2015 g. svetska proizvodnja soje rasti 2 % godišnje; to jest, znači  da će biti potrebno proizvesti 189 miliona tona soje više nego što se proizvodi danas. Proizvodnja soje u Brazilu moraće da raste po  stopi od 7 % godišnje da bi mogao da odgovori svetskim potrebama.

Koji je problem? Mnoge zemlje više nemaju zemljišta za setvu. Indija, na primer, nema više slobodnog zemljišta; Kina ima jako malo raspoloživog zemljišta za to, a SAD ga takođe nemaju za dodatnu proizvodnju soje.

Dodao sam  njegovom objašnjenju da su ono što imaju mnoge latinoameričke zemlje milioni stanovnika sa mizernim platama koji proizvode kafu, kakao, povrće, voće, sirovine i robu po niskoj ceni da bi snabdevali društvo Sjedinjenih Država, koje više ne štedi, a  troši više nego što proizvodi.

Lula objašnjava da su u Gani postavili jednu kancelariju  za istraživanje EMBRAPA – Brazilsko preduzeće za poljoprivredno-stočarska istraživanja – i dodaje da će u februaru isto tako otvoriti kancelariju u Karakasu.

Pre 30 godina, Fidele, to područje  Brazilije, Mato Groso, Goias smatrano je delom  Brazila koji nema ništa,  bilo je isto kao afrička savana; za 30 godina se transformisalo u region sa  najvećom proizvodnjom zrna u celom Brazilu; zbog toga smo postavili istraživačku kancelariju tamo u Gani i želimo da napravimo jedno društvo i u Angoli.

Brazil, rekao mi je, uma privilegovanu situaciju. Raspolažemo sa 850 miliona hektara zemlje; od toga je 360 miliona deo Amazonije; 400 miliona dobre zemlje za poljoprivredu, a šećerna trska zauzima samo jedan posto.

Brazil,  prokomentarisao sam mu, je s druge strane najveći izvoznik kafe na svetu. Brazilu za taj proizvod plaćaju isto  koliko je jedna tona vredela i 1959 g.; oko 2.500 sadašnjih dolara. Ako su u toj zemlji tada naplaćivali 10 centi za jednu šoljicu, danas naplaćuju 5 dolara, ili više za šoljicu mirišljave ekspres kafe,  italijanski stil pripreme. To je IBP u SAD.

U Africi ne mogu da rade ono što radi Brazil.

Veliki deo Afrike je prekriven pustinjama i tropskim i suptropskim područjima, gde je teško proizvesti soju i pšenicu. Samo u oblasti Sredozemlja, na severu – gde pada nekoliko stotina milimetara godišnje, ili je navodnjavaju vodama Nila -, na visokim zaravnima, ili na jugu,  čega su se dokopali oni iz Aparthejda,  obilna je proizvodnja žita.

Ribe iz njihovih hladnih voda, koje zapljuskuju pre svega njihovu zapadnu obalu, hrane razvijene zemlje koje ribarskim brodićima sa vučom čiste velike i male primerke vrsta koje se hrane planktonom iz struja koje potiču sa Južnog pola.

Afrika, sa skoro četiri puta većom površinom od Brazila (30,27 miliona kvadratnih kilometara) i 4,3 puta više stanovnika nego Brazil (911 miliona stanovnika), daleko je od brazilske proizvodnje viškova hrane, a njihova infrastruktura tek treba da se izgradi.

Virusi i bakterije koji pogađaju krompir, citruse, banane, paradajz, stoku uopšte, svinjska,  ptičija kuga, crni prišt, bolest ludih krava i druge koje uglavnom pogađaju stoku u svetu, obiluju i u Africi.

Govorio sam Luli o Borbi ideja koju smo preduzeli. Nove vesti stalno stižu što očigledno pokazuje potrebu za tom stalnom borbom. Najgori organi štampe ideoloških neprijatelja posvećuju se širenju svetom mišljenja nekih izdajnika koji u našoj herojskoj i velikodušnoj zemlji ne žele čak ni da čuju reč socijalizam. 20. januara, pet dana posle posete, jedan od tih organa je objavio  jedno mišljenje nekog momčića koji je zahvaljujući revoluciji postigao dobar nivo obrazovanja, zdravlje i posao:

«Ne želim da znam ni za kakav socijalizam», i objašnjava razlog svog besa: « mnogi ljudi su zalagali čak i dušu za nešto malo dolara. Onom novom što će doći za ovu zemlju, šta bilo da bilo, neka daju drugo ime»,  objavljuje. Pravi vučić maskiran u bakicu.

Sam dopisnik koji ga objavljuje, nastavlja veselo tvrdeći: «Zvanična propaganda pozivajući Kubance da glasaju, više puta navodi Revoluciju nego socijalizam.  Za sada, Kuba nije više penušava zemlja kao što je bila do kraja decenije 80-tih. Ostrvski pogled prelazi ka globalnoj viziji, a zemlja, pre svega u glavnom gradu, doživljava ubrzanu mutaciju ka modernizaciji. Jedan od njenih rezultata je da rašivaju šavove socijalizma koji je uvezen pre više decenija.»

Radi se o vulgarnom pozivu imperijalnog kapitalizma na individualni egoizam, propovedan pre skoro 240 godina od strane Adama Smita, kao uzrok bogatstva nacija; to jest, staviti sve u ruke tržišta.  To bi stvorilo bezgranična bogatstva u jednom idiličnom svetu.

Mislim na Afriku i njenih skoro milijardu stanovnika, žrtava prinicipa te ekonomije.  Bolesti,  koje lete brzinom aviona,  šire se  u ritmu SIDE i drugih novih i starih bolesti pogađaju njeno stanovništvo i njihove kulture, a da  nijedna od bivših kolonijalnih sila nije u stanju da im stvarno pošalje lekove i naučnike.

O tim temama sam razgovarao sa Lulom.

Fidel Kastro Rus

26. januar 2008 g.

Četvrti i poslednji deo

Ne želim da zloupotrebim strpljenje čitalaca, niti izuzetnu priliku koju mi je pružio Lula da razmenimo ideje prilikom susreta sa mnom. Zbog toga potvrđujem da je ovo četvrto i poslednje razmišljanje o njegovoj poseti.

Kada sam razgovarao sa njim o Venecueli, rekao mi je:  Mi mislimo da sarađujemo sa predsednikom Ćavesom. Dogovorio sam se sa njim. Svake godine ću ići dva puta u Karakas, a on će dva puta putovati u Brazil da ne bismo dozvolili razlike među nama, a ako ih bude, da možemo da ih odmah rešimo.  Venecueli nije potreban novac – rekao je -, jer ima puno resursa, ali joj je potrebno vreme i infrastruktura.

Izneo sam mu da me veoma raduje njegov stav u vezi te zemlje, jer smo zahvalni tom bratskom narodu za potpisane sporazume koji nam garantuju normalnu isporuku goriva.

Ne mogu da zaboravim da je, kao posledica državnog udara od aprila 2002 g., lozinka onih koji su izvršili napad na vlast, vezano za našu zemlju bila: «više ni jedna kap nafte za Kubu».  Postali smo dodatni motiv zbog koga je imperijalizam nastojao da razbije privredu Venecuele,  iako je to u stvari bilo ono što su nameravali da učine od kada je Ćaves položio zakletvu na dužnost Predsednika nad umirućim ustavom IV Republike, koju je kasnije zakonski i demokratski pretvorio u V Republiku.

Kada je cena nafte naglo porasla i pojavile se realne teškoće za nabavku, Ćaves ne samo da je održao, nego je i povećao isporuku.  Posle sporazuma iz ALBAe, koji su potpisani u Havani 14. decembra 2004 g.,  to se održava pod časnim i korisnim uslovima za obe zemlje.  Tamo nesebično radi skoro 40 hiljada kubanskih stručnjaka, većinom lekara, koji svojim znanjem, a posebno internacionalističkim primerom, doprinose obrazovanju samih Venecuelanaca koji će ih zameniti.

Objasnio sam mu da Kuba održava odnose prijateljstva sa svim zemljama Latinske Amerike i Kariba, bilo sa levice, ili sa desnice.  Odavno smo trasirali tu liniju i nećemo je promeniti; spremni smo da podržimo bilo kakav rad u korist mira među narodima.  To je trnovit i težak teren ali ćemo ustrajati na njemu.

Lula ponovo izražava svoje poštovanje i duboku ljubav prema Kubi i njenim vođama.  Odmah je dodao da  je osećao ponos zbog onoga što se dešavalo u Latinskoj Americi i još jednom potvrdio da  smo ovde u Havani odlučili da stvorimo Forum iz Sao Paola i  ujedinimo čitavu levicu Latinske Amerike, a ta levica dolazi na vlast u skoro svim zemljama.

Ovom prilikom sam ga podsetio na ono što nas je naučio Marti, o slavi ovog sveta, koja sva staje u zrno kukuruza. Lula je dodao:  Svima kažem da u razgovorima koje sam imao sa Vama nikad niste dali ni jedan savet koji bi mogao da  bude u sukobu sa zakonitošću;  Vi ste mi uvek tražili da ne stvaram mnogo neprijatelja istovremeno. I to je ono što omogućava da se stvari kreću.

Skoro je odmah izjavio da Brazil, jedna velika zemlja sa resursima, mora da pomogne Ekvadoru, Boliviji,Urugvaju i Paragvaju.

Sada smo bili u Centralnoj Americi.  Nikada jedan brazilski predsednik nije posetio neku zemlju te zone sa projektima za saradnju.

Pitao sam ga: Sećaš li se Lula,  šta sam ti rekao na porodičnoj i neformalnoj večeri koju si priredio našoj delegaciji dan posle preuzimanja vlasti, januara 2003 g?  Niko od dece velike većine siromašnih koji su glasali za tebe nikada nije bio direktor velikih državnih preduzeća Brazila;  univerzitetske studije su ovde isuviše skupe!

U vezi toga Lula objašnjava:  Gradimo 214  stručnih tehničkih škola;  isto tako gradimo 13 novih federalnih univerziteta i 48 univerzitetskih podružnica.

Pitao sam ga: Za to se ništa ne plaća, je li tako?  Brzo mi je odgovorio: Napravili smo program i  već smo upisali 460 hiljada mladih sa periferije, siromašnih iz javnih škola, da bi mogli da pohađaju univerzitetske studije. Desnica me je optužila da nastojim da smanjim nivo nastave; dve godine kasnije, vršilo se istraživanje su 14 studija: najbolji studenti su bili siromašni sa periferije. Pravimo drugi program sa prosečno 18 studenata;  time će se postići da bude 250 hiljada  mladih na univerzitetskoj nastavi.

Trgovinski odnosi Brazila sa Latinskom Amerikom su veći nego sa SAD,  izneo mi je.  Nastavio sam da mu objašnjavam da ako budemo uspostavili tesne odnose između dve zemlje, ne samo kao prijatelji nego i kao partneri u važnim oblastima,  potrebno je da znam razmišljanje lidera Brazila, budući da ćemo u strateškim oblastima biti udruženi, a mi imamo kao pravilo da  ispunjavamo naše ekonomske obaveze.

Sa najviše moguće takta smo govorili o drugim važnim problemima, o tačkama gde smo se slagali i o onima gde nismo.

Govorio sam mu o različitim regionima, uključujući Karibe i o oblicima saradnje koje smo razvili sa njima.

Lula mi je izneo da je Brazil trebalo da ima aktivniju politiku za saradnju sa siromašnijim zemljama. Ima nove odgovornosti, najbogatija je zemlja u čitavom regionu.

Govorio sam mu, kao što je logično, o klimatskim promenama i o malo pažnje koju  veliki broj vođa industrijalizovanih zemalja sveta poklanja toj temi.

Kada sam 15. januara po podne razgovarao sa njim, nisam mogao da mu pomenem članak koji je objavljen samo 3 dana kasnije, a koji je napisao Stiven Lejhi iz Toronta.  On nam prenosi novine iz nove  knjige Lestera Brauna, pod naslovom «Mobilisati se za spas civilizacije».

«Kriza je izuzetno ozbiljna i neposredna i zahteva napor mobilizacije  država sličan onom ostvarenom tokom Drugog svetskog rata (1939-1945 g.)» - argumentuje autor, Lester Braun, predsednik Centra za studije Instituta za politiku Zemlje, sa sedištem u Vašingtonu.

«Klimatske promene se dešavaju mnogo brže od onoga što su naučnici predvideli i planeta će neizbežno pretrpeti porast temperature barem za dva stepena», rekao je Braun IPSu, «što će nas definitivno smestiti u zonu opasnosti».

«Niko od predsedničkih predkandidata za izbore u SAD», - koji će se održati prvog utorka u novembru – «ne pominje hitnost problema klimatskih promena».

«Emisije gasova staklene bašte, delimično odgovorne za globalno zagrevanje, treba da se do 2020 g. smanje za 80%.»

Radi se o mnogo ambicioznijem cilju od onog iznetog na Međudržavnom panelu o klimatskim promenama (MPKP), koji je 2007 g. dobio Nobelovu nagradu za mir zajedno sa bivšim američkim potpredsednikom, Alom Gorom, koji je preporučio smanjenje od 25 do 40% u vezi nivoa emisije od 1990 g,  obaveštavaju agencije.

Braun smatra da su podatci koje je koristio MPKP  zastareli jer su od pre dve godine.  Novije studije pokazuju da se klimatske promene ubrzavaju, rekao je.

Iako veruje da će MPKP izmeniti ovu preporuku u sledećem izveštaju, ukazao je da će se on objaviti za 5-6 godina. «Suviše kasno, sad već moramo da delujemo», tvrdi Braun.

Braunov Plan B 3.0 preporučuje mere za postizanje 80% smanjenja emisije, što se pre svega zasniva na efikasnom korišćenju energije, obnovljivim izvorima i širenju «štita « od drveća na planeti.

«Energija vetra može da pokrije 40% svetske tražnje postavljanjem 1,5 miliona novih turbina na vetar od 2 megavata. Iako broj izgleda veliki, svake godine se proizvodi 65 miliona automobila u svetu. Jedna efikasnija rasveta može da smanji svetsku upotrebu struje za 12 posto.

«U SAD su, komercijalne i rezidencijalne zgrade odgovorne za 40% emisije ugljenika.  Sledeći korak treba da se usmeri na proizvodnju struje  na nezagađujući način za grejanje, hlađenje i osvetljavanje stanova.

«Korišćenje biogoriva koje se proizvodi upotrebom zrna kao što su kukuruz i soja,  podstiče porast cena tih namirnica i može da izazove pogubnu nestašicu hrane za siromašne u svetu.

«Godišnji dodatak od 70 miliona ljudi svetskom stanovništvu je skoncentrisan na nacije gde se rezerve vode iscrpljuju, a bunari presušuju, šumska područja se smanjuju, zemljište se degradira i polja za ispašu se pretvaraju u pustinje.

«Godinu za godinom raste broj «neupotrebljivih država» koje čine «rano upozorenje na pad jedne civilizacije», komentariše Braun.

«Porast cene nafte treba da se doda spisku problema. Bogate zemlje će imati sve što im je potrebno, dok siromašni treba da smanje svoju potrošnju.

«Porast stanovnika i siromaštvo zahtevaju posebnu brigu razvijenog sveta.

«Vreme je naš najoskudniji resurs», zaključuje uvaženi naučnik.

Ne može se jasnije izraziti opasnost koja  vreba čovečanstvo.

Ali to nije jedina vest koja je objavljena posle mog sastanka sa Lulom.  Pre samo dva dana anatemišući i razarajući Bušov govor pred Kongresom, «Njujork Tajms», u  svom uvodniku, izražava tu ideju u jednoj rečenici: «Civilizovani svet očekuju  jezive opasnosti.»

Kina, zemlja čija je površina 87 puta veća od našeg ostrva i u kojoj živi 117 puta više stanovnika nego na Kubi,  upravo je opustošena neuobičajenim hladnim talasom koji je pogodio Šangaj, najrazvijeniji deo i ostale južne i centralne oblasti te velike zemlje.  Vlasti obaveštavaju o  vanrednom stanju, što prenose zapadne međunarodne novinske agencije – AFP, AP, EFE, DPA, ANSA i druge –: «Jake snežne padavine primorale su na zatvaranje termocentrala i smanjile na polovinu rezerve uglja, glavnog energetskog izvora zemlje, što je stvorilo tešku energetsku krizu».

«... u najpogođenijoj oblasti, sedam posto ukupne energije,  prestalo je sa radom, istakla je Komisija za energiju.

«... 90 centrala, koje proizvode dodatnih 10 % struje  termičkog porekla,  moglo bi da bude zatvoreno narednih dana, ako se situacija ne popravi...

«Rezerve uglja su smanjene na manje od polovine, upozoravaju vlasti...

«Glavni problem je saobraćaj. Više od polovine vozova se bavi prevozom uglja, zbog čega je paralisanje mreže izazvalo mnogo problema, istakao je Vang Žeming,  stručnjak Državne komisije za bezbednost.

«Vang je podsetio da se prevoz uglja ovih dana suočava sa konkurencijom putnika, jer zbog praznika postoji železnički egzodus od skoro 180 miliona ljudi za samo mesec dana.

«Za Kinu je teško da koristi drugi izvor energije. Idealan bi bio prirodni gas, ali  skladišta još nisu dovoljna, prokomentarisao je stručnjak.»

Isto tako treba imati u vidu da su sliv Jangcea i druge centralne i južne oblasti zemlje pretrpele poslednjih meseci najgoru sušu za pola veka, što je pogodilo hidroelektričnu proizvodnju.

Prema Kineskom udruženju za meteorologiju, «Sneg će nastaviti  jako da pada tokom sledeća tri dana».

«Čitava zemlja je mobilisana da bi se rešilo vanredno stanje. U gradu Nankingu se 250 hiljada ljudi bavi čišćenjem snega sa ulica.»

Pomenute vesti govore o «460 hiljada vojnika Narodne oslobodilačke vojske,  raspoređenih po kineskim provincijama da bi pomogli milionima ljudi  bez krova nad glavom pogođenih najgorom hladnoćom u poslednje vreme, i milionu vladinih agenata koji pomažu uspostavljanju saobraćaja i usluga.

«Ministar zdravlja je poslao 15.000 lekara da pomažu ugroženima.

«Premijer, Ven Žibao, se gradu Kantonu obratio mnoštvu putnika čiji su vozovi paralisani.

«Računa se sa više od 80 miliona ugroženih. Analizira se šteta pričinjena poljoprivredi i proizvodnji hrane.»

 BBC svet iznosi: « Vlada Kine je obavestila da je  ozbiljna suša dovela do toga da nivo vode u jednom delu najveće reke u zemlji, Jangceu, padne na najniži nivo od početka beleženja pre 142 godine.

«U lučkom gradu Hankou, u centru zemlje, nivo vode se početkom januara smanjio na 13,98 m, što nije zabeleženo od 1866 g., naveo je citirajući lokalne medije.»

Hladni talas se približio teritoriji Vjetnama sa neuobičajeno niskim temperaturama.

Takve vesti daju ideju o tome šta mogu da znače klimatske promene koje toliko brinu naučnike.  U oba primera koje sam naveo radi se o revolucionarnim zemljama, savršeno organizovanim, sa velikom ekonomskom i ljudskom snagom, gde se sva sredstva stavljaju u službu naroda.  Ne radi se o gladnim masama prepuštenim svojoj sudbini.

S druge strane,  vest agencije Rojters od 29. januara, obaveštava da «Francuska predviđa izmenu svoje politike potrošnje biogoriva,  zbog sumnji u vezi uticaja takozvanog «zelenog goriva» na životnu sredinu», saopštio je u utorak Državni sekretar za životnu sredinu.

«Francuska je postala jedan od najvećih proizvođača biogoriva u Evropi, pošto je uspostavila jednu arbitrarnu politiku koja dve godine unapred prevazilazi cilj Evripske Unije da pomeša biogoriva sa standardnim gorivom.

«Da bi postigla svoj cilj mešanja goriva... Francuska je uspostavila sistem kvota čija je prednost u smanjenim carinama, da bih ih učinila konkurentnim u odnosu na standardna goriva.

«Politika je ohrabrila mnoga preduzeća da ulažu u taj sektor,  gradeći fabrike etanola i biodizela po čitavoj zemlji.»

Sve što sam upravo izneo,  što čak, iako je konceptualno predviđeno, čini zbir novih elemenata koji su se nedavno dogodili i  u takvim okolnostima sigurno će zahtevati od Brazila,  koji srećom u ovom trenutku nije pogođen velikim klimatskim nevoljama,  važne korake u njegovoj komercijalnoj i investicionoj politici. Sada neposredno  njegova međunarodna težina raste.

Očigledno je da jedan broj faktora komplikuje situaciju na planeti. Mogu se navesti razni:

1.                            Porast potrošnje nafte,  neobnovljivog i zagađujućeg  proizvoda,  zbog rasipništva potrošačkih društava.

2.                            Nestašica hrane iz različitih razloga, između ostalih, izuzetnog porasta ljudske  i životinjske populacije što žito pretvara direktno u proteine sa rastućom potražnjom.

3.                            Preterana eksploatacija mora i zagađenje njihovih vrsta hemijskim otpadom industrije koja je inkompatibilna sa životom.

4.                            Morbidna ideja da se hrana pretvara u gorivo za dokolicu i luksuz.

5.                            Nesposobnost dominantnog ekonomskog sistema za racionalnu i efikasnu upotrebu nauke i tehnike u borbi protiv epidemija i bolesti koje napadaju ljudski život, životinje, useve koji ih održavaju. Biotehnologija transformiše gene,  a multinacionalne kompanije proizvode i koriste njene proizvode,  maksimalno zarađujući putem reklama, bez sigurnosti za one koji ih koriste, niti dostupnosti za one kojima su najviše potrebni,  između ostalih, najnovije nanotehnološke molekule -  termin je relativno nov – koji se istim  putem probijaju bez reda.

6.                            Potreba za racionalnim planovima rasta porodice i društva zajedno što je strano hegemonijskim pretenzijama i pretenzijama moći.

7.                            Skoro opšte odsustvo obrazovanja o  temama koje su odlučujuće za život,  čak i u državama sa najvišim školskim nivoom.

8.                            Realni rizici koji proističu  od oružja za masovno uništenje u rukama neodgovornih, što je već pomenuti «Njujork Tajms», jedan od najuticajnijih organa u SAD, ocenio kao jezivu opasnost.

 Da li ima leka  za te opasnosti? Da:  upoznati ih i prihvatiti. Kako? To bi bili čisto teorijski odgovori. Neka ih sami čitaoci sebi daju, naročito oni i one najmlađe, kao što je u poslednje vreme uobičajeno reči da žene ne bi bile diskriminisane.  Neka ne čekaju da postani prvo šefovi država.

Da li sam imao ili ne teme za razgovor sa Lulom? Bilo bi nemoguće sve ispričati. Ovim putem je najlakše da mu prokomentarišem vesti koje su kasnije stigle.

Podsetio sam ga da sam nastojao da se oporavim od dve nezgode: one iz Vilja Klare i bolesti koja je iznenada došla posle mog poslednjeg putovanja u Argentinu.

Skoro na kraju mi je rekao: «Pozvani ste da ove godine dođete u Brazil». Hvala,odgovorio sam mu, biću tamo barem u mislima.

Na kraju mi je rekao:  Ispričaću drugovima i prijateljima koje imate u Brazilu, da ste jako dobro.

Otišli smo zajedno do izlaza. Susret je zaista vredeo truda.

Fidel Kastro Rus

31. januar 2008 g.

 ____________________________

Ambasada Republike Kube u Srbiji

Telf. (381-11) 3692 441, 3692 689

Fax: (381-11) 3692 442

www.kubabeograd.org.yu