Preuzeto iz «Cubadebate

RAZMIŠLJANJA DRUGA FIDELA

ODMOR

Juče, u utorak, imao sam hrpu vesti o sastanku najvećih industrijskih sila, održanog u Japanu. Ostaviću materijal za neki drugi dan, ako ne postane zastareo. Odlučio sam da se odmorim. Hteo sam da se sastanem sa Gabom i njegovom suprugom, Mersedes Barča, koji su u poseti Kubi do 11. jula. Kakvu sam želju imao da sa njima razgovaram i podsetim se našeg iskrenog prijateljstva koje traje skoro 50 godina!

Naša informativna agencija, inspirisana Čeom, tek se rađala, i među ostalima, angažovala je usluge skromnog novinara, kolumbijskog porekla, po imenu Gabrijel Garsija Markes. Ni «Prensa Latina» ni Gabo nisu mogli da pretpostave da je skoro Nobelovac; ili možda on jeste, sa «neuobičajenim» maštom sina jednog telegrafiste u pošti u jednom malom mestu u Kolumbiji, izgubljenog među latifundijima banana jedne američke firme. Delio je sudbinu sa gomilom svoje braće, kao što je bio običaj, i uprkos tome, njegov otac, Kolumbijac koji je imao privilegiju da bude zaposlen zahvaljujući telegrafskoj tastaturi, mogao je da ga pošalje na studije.

Ja sam imao obrnuto iskustvo. Pošta sa telegrafskom tastaturom i državna, mala škola u Biranu bile su jedine zgrade u tom seocetu, koje nisu bile vlasništvo mog oca; sva ostala dobra i službe, ekonomski vredne, bile su don Anhelove, i zbog toga sam mogao da studiram. Nikada nisam imao tu privilegiju da upoznam Arakataku, malo selo gde je rođen Gabo, mada je on imao priliku da sa mnom proslavi moj 70.rođendan u Biranu, gde sam ga pozvao.

Bila je isto tako slučajnost da, kada je na našu inicijativu organizovan u Kolumbiji Latinoamerički kongres studenata, glavni grad ove države je bio sedište sastanka Latinoameričkih zemalja radi stvaranja organizacije OEA, sledeći primer SAD-a, 1948.godine. Dobio sam čast da me kolumbijski studenti predstave Gajtanu. On nas je podržao i podelio nam brošure o onome što je bilo poznato kao «Beseda o miru», govor koji je održao prilikom «Marša tišine», impresivne, narodne manifestacije, koja je prošetala Bogotom, protestujući protiv masakra seljaka, koje je izvršila kolumbijska oligarhija. Gabo je bio u tom maršu.

Herman Sančes, sadašnji kubanski ambasador u Venecueli, u svojoj knjizi «Emanuelova transparentnost» prenosi odlomke tekstova o onome što je Gabo rekao o ovom slučaju.

Dovde slučajnost.

Naše prijateljstvo bilo je plod jednog odnosa koji je negovan godinama, u toku kojih je bilo na stotine razgovora, za mene uvek prijatnih. Pričati sa Garsijom Markesom i Mersedes svaki put kad dođu na Kubu – a bilo je to više nego jednom godišnje – pretvaralo se u davanje recepata protiv jakih pritisaka pod kojima je nesvesno, ali konstantno, živeo kubanski revolucionarni vođa.

U samoj Kolumbiji povodom IV Iberoameričkog samita, domaćini su organizovali vožnju kolima po delu Kartahene, ograđenom zidom, nekoj vrsti Stare Havane, istorijske žaštićene relikvije. Drugovi iz kubanske bezbednosti su mi rekli da nije dobro da učestvujem u toj planiranoj šetnji. Pomislio sam da se radi o nepotrebnoj zabrinutosti, da oni koji su me obavestili nisu dobro poznavali konkretne podatke. Uvek sam poštovao njihovu profesionalnost i sarađivao sa njima.

Pozvao sam Gaba, koji je bio blizu i rekao mu, šaleći se: «Ulazi sa nama u ovaj auto da nas ne upucaju!» Tako je i učinio. U istom tonu sam se obratio Mersedes, koja je ostala na polaznom mestu: «Bićeš najmlađa udovica!» Ne zaboravi ga! Konj je krenuo šepajući pod teškim teretom. Kopita su posrtala na kaldrmi.

Posle sam saznao da se tamo desilo isto što i u Santjagu de Čile, kada je jedna televizijska kamera sa automatskim oružjem nišanila na mene za vreme jednog intervjua za štampu, a plaćenik koji je to radio nije se usudio da puca. U Kartaheni su bili sa teleskopskim puškama i automatskim oružjem, u zasedi, na određenom mestu tog prostora oivičenog zidom, i opet su zadrhtali oni koji su trebali da pritisnu obarač. Izgovor je bio da je Gabova glava ometala pogled.

Juče, za vreme našeg razgovora, setio sam se toga i upitao njega i Mersedes - olimpijskog šampiona u podacima – o mnoštvu tema unutar i izvan Kube, kojima smo prisustvovali. Fondacija Novog latinoameričkog filma, koju je osnovala Kuba, a predsedavao Garsija Markes, smeštena u starom mestu Santa Barbara – istorijsko mesto po pozitivnim i negativnim odlikama njenih preteča u prvoj trećini prošlog veka -, i Škola novog latinoameričkog filma, koja upravlja ovom Fondacijom, a smeštena je u okolini San Antonija de los Banjos, bile su teme našeg susreta.

Biri, sa svojom dugom, crnom bradom, danas belom kao sneg, kao i mnoge druge kubanske i strane ličnosti, prošli su kroz naše prebrojavanje.

U mojim očima Gabo je stekao poštovanje i oduševljenje zbog svoje sposobnosti da organizuje školu veoma brižljivo, ne zaboravivši ni jedan detalj. Ja sam ga, na žalost, smatrao intelektualcem začuđujuće mašte; nisam znao koliko realizma ima u njegovom umu.

Pomenuli smo na desetine događaja unutar i izvan Kube, kojima smo i sami prisustvovali. Kako stvari prolaze decenijama! Kao što se može pretpostaviti, dva sata razgovora nije bilo dovoljno. Sasatanak je počeo u 11:35. Pozvao sam ih na ručak,nešto što nijednom nisam uradio sa nekim drugim posetiocem tokom skoro dve godine, čak na to nisam ni mislio. Shavtio sam da sam zaista na odmoru i to sam mu rekao. Probao sam. Moglo je da se reši. Oni su ručali svoje, a ja sam disciplinovano ispunjavao dijetu, bez ijednog izuzetka, ne da bih produžio život, već produktivnost.

Tek što su stigli, predali su mi mali i prijatan poklon, uvijen u papir živih i privlačnih boja. Sadržao je male knjige, nešto veće, ali kraće od dopisnice. Svaka je imala između 40 i 60 stranica, pisanih sitnim, ali čitkim slovima. To su govori, koje su u Štokholmu, glavnom gradu Švedske, održali petorica dobitnika Nobelove nagrade za knjižvnost, od nagrađenih tokom poslednjih 60 godina. «Da imaš materijal za čitanje» - rekla mi je Mersedes, predajući mi poklon.

Tražio sam im još podataka o poklonu, pre nego što su oboje otišli u pet popodne. «Proveo sam najprijatnije sate od kako sam se razboleo pre skoro dve godine» - rekao sam im, ne dvoumeći se. To je ono što sam osetio.

«Valjda  će ih biti još» - odgovorio je Gabo.

Ali moja radoznalost nije prestajala. Dok sam šetao nešto kasnije, tražio sam od jednog druga da mi donese poklon. Svestan ritma kojim se menjao svet poslednjih decenija, zapitao sam se: šta su mislili neki od tih sjajnih pisaca, koji su živeli pre ove burne i neizvesne epohe čovečanstva?

Petorica Nobelovaca, izabranih u toj maloj zbirci govora, koje, daj bože da pročitaju jednog dana naši sunarodnici, bili su, hronološkim redom:

Vilijam Fokner (1949)

Pablo Neruda (1971)

Gabriel Garsija Markes (1982)

Džon Maksvel Kuci (2003)

Doris Lesing (2007)

Gabo nije volo da drži govore. Proveo je mesece tražeći podatke, sećam se, utučen zbog reči koje je trebalo da izgovori pri primanju nagrade. Da je to bio njegov posao, siguran sam da bi Gabo umro od infarkta.

Ne treba zaboraviti da se Nobelova nagrada dodeljuje u prestonici države, koja nije osetila ratno pustošenje više od 150 godina, kojom upravlja ustavna monarhija i kojom vlada sociajaldemokratska partija, gde je jedan tako plemenit čovek kao što je Ulof Palme bio ubijen zbog svog osećanja solidarnosti sa siromašnim zemljama sveta. Nije bilo lako Gabu da ispuni misiju.

Nimalo sumnijva kao prokomunistička, švedska institucija dodelila je Nobelovu nagradu Vilijamu Fokneru, nadahnutom i buntovničkom američkom piscu; Pablu Nerudi, pristalici Komunističke partije, koji je dobio nagradu u slavno vreme Salvadora Aljendea, kada je fašizam pokušavao da prisvoji Čile, i Gabrielu Garsiji Markesu, genijalnom i uglednom peru naše epohe.

Nije potrebno govoriti kako je razmišljao Gabo. Dovoljno je jednostavno preneti poslednje odeljke njegovog govora, prozni dragulj, kada je primao Nobelovu nagradu 10. decembra 1982., dok je Kuba, dostojanstvena i herojska, izdržavala jenkijevsku blokadu.

«Jednog dana, kao što je ovaj danas, moj učitelj Vilijam Fokner rekao je na ovom mestu: Odbijam da priznam čovekov kraj» -potvrdio je.

«Ne bih se osećao dostojanstveno da zauzmem mesto koje je bilo njegovo da nisam bio potpuno svestan da po prvi put od postanka čovečanstva, kolosalna nesreća koju on nije hteo da prizna pre 32 godine, danas nije ništa drugo do jedna prosta naučna verovatnoća. Pred ovom strašnom stvarnošću, koja je kroz ljudski vek izgledala kao utopija, mi autori priča, osećamo da imamo pravo da verujemo da još uvek nije prekasno da preduzmemo stvaranje suprotne utopije.

«Jedna nova i vedra životna utopija, gde niko ne može da odlučuje umesto drugih, čak i način umiranja, gde je zaista izvesna ljubav i moguća je sreća, i gde plemena osuđena na sto godina samoće na kraju i zauvek imaju drugu priliku na zemlji».

Fidel Kastro Rus

9.jul 2008.

19:26

Preuzeto iz «Cubadebate»

RAZMIŠLJANJA DRUGA FIDELA

ISTINITA PRIČA I IZAZOV KUBANSKIH NOVINARA

Pre sedam dana sam pričao o jednom od velikana istorije, Salvadoru Aljendeu, koga se svet seća sa dubokom emocijom i poštovanjem u vreme obeležavanja prvog veka od njegovog rođenja. Niko se, naprotiv, nije osvrnuo niti setio 24. oktobra 1891.godine, kada je, 18 godina pre našeg voljenog čilenaskog brata, rođen dominikanski tiranin, Rafael Leonidas Truhiljo.

Obe zemlje, jedna na Karibima i druga na krajnjem jugu Amerike, pretrpele su posledice one opasnosti koju je Hose Marti predvideo i želeo da izbegne, i koji je u svom posthumnom pismu meksičkom prijatelju, koji se borio blizu  Huaresa, preneo svoj stav, za koji nikada neću biti umoran da ga ponovim: «Već sam svakog dana u opasnosti da izgubim život...da bi sprečio na vreme  uz nezavisnost Kube da se Sjedinjene Države prošire po Antilima i padnu na naše američke teritorije. Sve što sam uradio do sada i što ću uraditi je zbog toga.»

Našoj pobedničkoj revoluciji je odgovaralo da istovremeno pokazuje ljubav prema Aljendeu i mržnju prema Truhilju. On je bio grubi oblik Pinočea, koga su stvorile SAD na Karibima. Tiranin je bio plod jenkijevskih vojnih intervencija na ostrvu, koje je delio sa Haitijem, i koje je bilo prva španska kolonija.

Pešadija amričke mornarice nadgledala je tu bratsku Republiku kako bi obezbedila ekonomske i strateške interese svoje zemlje – nije, naravno, postojao, Platov amandman da prikrije akciju jednom finom zakonitom tunikom.

Godine 1918., regrutuje, između ostalog, ambicioznog Kreolca, avanturistu, sina jednog malog trgovca, obučava ga i ubacuje u Nacionalnu vojsku, sa 27 godina starosti. Prolazi kurs osposobljavanja 1921.god na Vojnoj akademiji, koju su osnovali okupatori zemlje, i prošavši istu, imenuju ga za šefa jednog garnizona i biva unapređen u čin kapetana zbog usluga koje je vršio za američke snage, a da prethodno nije dobio čin poručnika, neophodan za unapređenje.

Kada se jenkijevska okupacija završila 1924.godine, Truhiljo je bio pripremljen kao instrument SAD-a da preuzme visoke dužnosti u vojnoj sferi, što koristi za klasični državni udar i tipične «demokratske izbore», koji ga 1930.god odvode u Predsedništvo republike. Početak njegov vladavine podudara se sa godinama Velike depresije , koja je nanela ogroman udarac ekonomiji SAD-a.

Kuba, zemlja koja je više zavisila i bila sputana trgovinskim sporazumima, osetila je najveće posledice te krize. Uz to se nadovezala i Vojna baza, kao i ponižavajući i nepotrebni Amandman, koji im je dao ustavno pravo da se mešaju u pitanja naše države, uništavajući njenu slavnu istoriju.

U susednoj zemlji, uz manje direktne ekonomske zavisnosti, Truhiljo, prepreden čovek, pun ambicija, iskorišćavao je dobra srednje klase i dominikanske oligarhije. Glavni proizvođači šećera i druge industrijske grane pretvorile su se u njegovu ličnu svojinu. Taj kult za privatno prisvajanje nije vređao kapitalističke pojmove imperije. «Bog i Truhiljo», svuda je stajao taj svetleći natpis. Mnogi gradovi, avenije, putevi i zgrade nosili su njegovo ime ili njegovih bliskih rođaka. Iste godine kada je dospeo u Predsedništvo, uragan je snažno pogodio Santo Domingo, glavni grad. Posle obnove, krstio ga je svojim imenom i zvanično ga nazvao San Truhiljo. Nikada u svetu nije viđen takav slučaj kulta ličnosti.

Godine 1937. u pograničnoj zoni došlo je do velikog pomora haićanskih radnika, koji su činili rezervnu poljoprivrednu i građevinsku radnu snagu.

Bio je pouzdani saveznik SAD-a. Učestvovao je u stvaranju Ujedinjenih nacija i osnivanju Organizacije američkih država (OAE) 1948. Dana 15.decembra 1952. odlazi u Vašington vršeći dodatnu dužnost Ambasadora u Organizaciji američkih zemalja. Tamo ostaje tri i po godine. Drugog jula 1954.god odlazi u Španiju prekoatlantskim brodom, koji ga odvozi u Vigo. Franko, koji je već bio saveznik Imperije, ga je sačekao na stanici Sever u Madridu sa celim diplomatskim korom.

Moj odnos sa Dominikanskom Republikom datira još iz mojih studentskih dana. Bio sam počastvovan imenovanjem za Predsednika Komiteta dominikanske prodemokratije. Nije izgledalo kao mnogo važna funkcija, ali, pošto sam imao buntovnički karakter, shvatio sam je ozbiljno. Neočekivano je stigao pravi čas. Dominikanske izbeglice šalju na Kubu ekspedicijske snage. Priključujem im se u vreme kada još nisam bio završio drugu godinu studija. Imao sam tada 21 godinu.

U drugim prilikama sam pričao o tome šta se onda desilo. Posle neuspešne ekspedicije na ostrvu Kajo Konfites, nisam bio među više od hiljadu zatvorenika, odvedenih u vojni logor u Kolumbiji, zatvaranje koje je dovelo do štrajka glađu Huana Boša. Zatvorio ih je Šef vojske Kube, General Peres Damera, koji je dobio novac od Truhilja da zaustavi ekspediciju, što se i desilo kada se već približavala Tesnacu vetrova (Paso de los Vientos).

Jedna fregata kubanske mornarice, ciljajući svojim topovima pramca naš brod koji je išao ispred, dala je naređenje za vraćanje i pristajanje u antilskoj luci. Bacio sam se u more na ulasku u Zaliv Nipe sa još trojicom članova ekspedicije. Bilo nas je četvorica naoružanih muškaraca.

Upoznao sam Huana Boša, dominikanskog istaknutog vođu, na ostrvu Kajo Konfites, gde smo se obučavali, i puno sam razgovarao sa njim. Nije bio šef ekspedicije, ali je bio najuglednija ličnost među Dominikancima, koga su glavni šefovi pokreta i neke kubanske glavešine ignorisali, koji su imali značajan i dobro plaćen zvanični uticaj. Kako je daleko izgledalo tada ono što sada pišem!

Kada je posle 11 godina naša borba na Sijera Maestri bila već blizu konačne pobede, Truhiljo je odobrio kredit Batisti za oružje i municiju, koji su stigli avionom sredinom 1958.god. osim toga, ponudio mu je da avionom doveze tri hiljade dominikanskih vojnika, a kasnije i drugu grupu koja bi se iskrcala sa Istoka.

Prvog januara 1959.godine Batistina tiranija je srušena presudnim udarcima Pobunjeničke vojske i generalnog, revolucionarnog štrajka. Represivna država se potpuno srušila duž celog ostrva. Sa njim odlaze, među ostalim zlobnim režimskim ličnostima, čuveni agent Lutgardo Martin Peres, njegov dvadeset petogodišnji sin Roberto Martin Peres Rodriges, kao i grupa glavnih vojnih šefova pobeđene vojske.

Truhiljo srdačno prima Batistu i smešta ga u zvaničnu rezidenciju uglednihgostiju, a kasnije ga šalje u jedan luksuzni hotel. Brine ga primer Kubanske revolucije, i računajući na visoke šefove stare, batistanske vojske i verovatnu pomoć desetine hiljada delova triju oružanih snaga koje su je činile, kao i policije, dolazi na ideju da organizuje kontrarevoluciju i da je potpomogne Legijom sa Kariba, koja je imala 25 hiljada vojnika dominikanske vojske.

Vlada SAD-a, koja je bila upoznata sa tim planovima, šalje jednog službenika CIA-e u Santo Domingo, kako bi se sastao sa Truhiljom i procenio planove protiv Kube. Sredinom februara 1959.god sastaje se sa Džonom Abes Garsijom, šefom dominikanske vojne obaveštajne službe. Predlaže mu da pošalju agente kako bi regrutovali nepodobne elemente u same redove pobedničke Revolucije. Nije ga obavestio da je američka vlada računala na Vilijama Aleksandra Morgana Ruderta, američkog državljana i agenta CIA, ubačenog u Drugi front Eskambraja, koji je bio unapređen u komandanta i bio jedan od njihovih glavnih vođa.

Razvoj ovih događaja, koji čine jednu fascinirajuću istoriju, preuzet je iz knjiga visokih funkcionera kubanske obaveštajne i bezbednosne službe, iz svedočenja šefova jedinica Pobunjeničke vojske koji su učestvovali u tim događajima, autobiografija, zvaničnih izjava tog doba, kao i pisanja novinara, domaćih i stranih, koje je nemoguće nabrojati u ovom Razmišljanju.

Osim toga, postoji jedna knjiga u izdanju, koju je napisao jedan drug koji je sa 17 godina ušao u miliciju, koja ga je zbog njegovog dobrog vladanja i hitre pameti prebacila u počasnu pratnju Premijera i Vrhovnog komandanta, gde je učio stenografiju, kasnije hvatao beleške razgovora i uzeo svedočenja stotine učesnika događaja o kojima pišem. Radi se o jednom poglavlju istorije Revolucije, koje još uvek daleko od završetka.

Kao što se moše ppretpostaviti, nas glavne revolucionarne šefove redovno je obaveštavao o novostima koje su dolazile o neprijateljskim planovima. Došli smo na ideju da zadamo jak udarac jenkijevskoj, batistanskoj i truhiljskoj kontrarevoluciji.

Kada je već oružje poslato sa Floride preko mora za početne udarce, a šefovi i zaverenici bili pod strogom kontrolom, simulirana je uspešna kontrarevolucija u planinskom predelu Eskambraj i u Trinidadu, gde je postojala avionska pista. Izdvojila se opština ovog malog i prijateljskog grada i pojačao se politički i revolucionarni rad.

Truhiljo se oduševio. Jedna grupa pobunjenika, prerušena u seljake, vikala je na aviopisti: «Živeo Truhiljo! Dole Fidel!», o čemu je bilo obavešteno rukovodstvo u Dominikanskoj Republici. Ono je padobranima poslalo gomilu municije. Sve se odvijalo po planu.  

Dana 13. avgusta stigao je avion sa specijalnim Truhiljovim izaslanikom: bio je to Luis del Poso Himenes, sin bivšeg batistijanskog gradonačelnika prestonice i istaknuta ličnost tog režima. Pokazao je na mapi položaje koje dominikanske vazdužne snage treba da bombarduju i proučio koliko legionara je potrebno za prvu etapu.

Sa njim je došao još jedan važan izaslanik, Roberto Martin Peres Rodriges, koji je, kako je već pomenuto, putovao pored oca sa Batistom bežeći ka Dominikanskoj Republici tog prvog januara. Pratilo ga je nekoliko šefova plaćenika, koji su stigli da bi ostali. Avion je morao da se vrati. Kubanska posada je bila ista ona koja je prevezla Batistu kada je bežao.

Ja sam bio u blizini avio piste sa Kamilom Sienfuegosom i drugim pobunjeničkim komandantima. Šef kubanskog vojničkog personala koji je istovario oružje i opremu za komunikaciju, razumeo je da mora da uhapsi članove posade. Kada je to učinio, kopilot je to opazio, pucao na njih i nastala je pucnjava. Truhiljovi izaslanici, kao i plaćenički šefovi su bili uhapšeni. Bilo je mrtvih.

Te iste noći, posetio sam ranjenike iz obe grupe. Plan se dalje nije mogao nastaviti. Do tada se komunikacija između Truhilja i kontrarevolucije sa Eskambraja odvijala preko kratkih talasa. Zvanična Truhiljova radio stanica emitovala je pobedničke delove, slične onima koji su se mogli čuti sa Radija «Swan» (Labud) i Majami u dane Hirona. Nikada ne koristimo javne radio stanice na Kubi za prenošenje netačnih zvaničnih izveštaja.

Možda je igra mogla da se nastavi, čak i posle zauzimanja aviona i hapšenja Luisa del Poso Himenesa i Roberta Martina Peresa Rodrigesa, simulirajući mehanički kvar na avionu koji je trebalo da se vrati, ali to bi samo prevarilo  i zbunilo narod, već uznemiren zbog vesti sa Eskambraja o takozvanim pobedama kontrarevolucije, koje su se već javno pročule iz Grada Truhilja.

Tog 13. avgusta 1959. napunio sam 33 godine, bio sam u punoj fizičkoj i psihičkoj snazi.

Radilo se o važnoj revolucionarnoj pobedi, ali u isto vreme i znak vremena koja će doći i tužan poklon koji mi je napravio Rafael Leonidas Truhiljo na moj imendan. Dvadeset meseci posle toga suočili smo se sa Hironom, nasiljem i krvi na Eskombraju, na obali mora, u gradovima i selima u celoj zemlji. To je bila kontrarevolucija pod upravom SAD-a.

U toj zemlji su ubili Roberta Martina Poresa Rodrigesa i Luisa del Poso Himenesa kao plaćenike u službi neprijateljske sile. Revolucionarni sudovi su ih osudili na zatvor i nisu ih ni pipnuli. Kakva je bila konačna sudbina Martina Peresa? Zakonito je emigrirao u SAD. Danas je on zastavnik terorističke kubansko-američke mafije, koji podržava republikanskog kandidata Mekejna.

Ugledni novinar i istraživač iz Kanade, Žan Gaj Alard, opisuje teroristički istorijat Roberta Martina Peresa Rodrigesa:

«U stvari, kao veoma mlad, 'mačo’ Martin Peres (tako ga obično zovu) je otišao u Batistinu policiju, i zahvaljujući maltretiranju zatvorenika poslednjih meseci krvoločnog režima, dobio je čin narednika po sopstvenim zaslugama.

«Tako blizu Batiste našli su se otac i sin, koji su prvog januara 1959., umesto da pobegnu u pravcu Majamija, otišli sa svojim diktatorom u Dominiskasnku Republiku.

«...Oslobođen 29. maja 1987...1989. se priključuje Nacionalnoj Kubansko-Američkoj Fondaciji (FNCA), koju je osnovala CIA za vreme vladavine Ronalda Regana.

«Ubrzo upravlja paravojnim komitetom, koga je sastavila ova organizacija, koja obezbeđuje finansiranje, između ostalog, za terorističku grupu Alfa 66 i ostale ekstremističke grupe koje deluju protiv Kube.

«...Martin Peres Rodriges je učestvovao u organizaciji čitavog niza neuspešnih pokušaja atentata na Predsednika Kube, na različitim iberoameričkim sastancima.

«Godine 1994. prilikom Fidelovog učestvovanja na IV Samitu, u Kartaheni de Indias u Kolumbiji...nabavio je pištolj Baret, kalibra 50 i polueksplozive koji su u Kolumbiju prebačeni iz Majamija...avionom!

«...spremao je zaveru za V Iberoamerički samit 1995.,sa Himenesom Eskobedom i Euhenijom Ljamerasom. Te godine, obnavlja isti plan prilikom samita nesvrstanih zemalja, takođe u Kartaheni de Indias u Kolumbiji.

«Godine 1997. na ostrvu Margarita u Venecueli, za vreme VII Iberoameričkog samita šefova država i vlada, Posada sprema novu zaveru uz direktnu pomoć Martina Peresa Rodrigesa, zajedno sa čelnicima organizacije FNCA...»

«...bio je potpisnik Deklaracije za pomoć terorizmu protiv Kube, koje je Fondacija objavila 11.avgusta...Roberto Martin Peres, Felisijano Fojo i Orasijo Garsija su jedni od onih koje je Posada javno označio kao 'finansijere' njihovih terorističkih aktivnosti, u intervjuu iz 1997. u «Njujork Tajmsu».

«...u Majamiju je kumovao izložbi slika Boša i Posade, dvojice tvoraca sabotaže protiv kubanskog putničkog aviona 1976., kada su poginule 73 osobe.

«Godine 1998., veliki branilac ‘političkog zatvaranja’ izvršio je jedno od svojih najprljavijih dela: sa još nekim galvešinama mafije u Majamiju...naveo je novog šefa FBI, podmitljivog Ektora Peskeru, da uhapsi petoricu Kubanaca, ubačenih u redove terorističkih organizacija».

«...poznato je njegovo nepogrešivo prijateljstvo sa Giljermom Novom Sampolom, ubicom čileanskog vođe, Orlanda Letelijera...»

«Republikanski kandidat mora da shvati da je njegov 73-ogodišnji štićenik bio prvi koji je tvrdio da je na dan njegove sanjane pobede protiv kubanske Revolucije, on vozio buldožer od mesta Kabo de San Antonio do mesta Punta de Maisi, kako bi uništio stanovništvo ostrva, koje je bilo krivo za povezanost sa Revolucijom.

«...drugom prilikom, kada su ga pitali o opasnosti da ubije nedužne ljude u jednom atentatu protiv kubanskih vođa, izjavio je da ga ne zanima 'ni da je pogine sam Papa'.

Istorijska istina nas podseća da je otac Džona Mekejna komandovao višestrukim napadom, invazijom i okupacijom Dominikanske Republike 1965.god da bi se suočio sa nacionalističkim snagama pod vođstvom Fransiska Kaamanja, još jednog velikog heroja tog naroda, koga sam upoznao dobro i koji je uvek verovao u Kubu.

Posvećujem ovo razmišljanje istorijskog karaktera, našim dragim novinarima, zbog podudaranja sa VIII Kongresom Udruženje novinara Kube, koje smatram svojom porodicom. Kako bi voleo da sam izučavao tehnike njihovog zanata!

Udruženje novinara Kube (UPEC) bilo je velikodušno da obajvi knjigu pod nazivom «Novinar Fidel», koja će sutra popodne izaći.Poslali su mi jedan primerak, koji sadrži razne članke, objavljene u zvaničnim ili nezvaničnim organima, pre više od 50 godina, za koju je predgovor uradio Giljermo Kabrera Alvares, a odabir, uvod i beleške Ana Nunjes Mačin.

Giljermu Kabreri sam dao nadimak «Genije», još od mojih prvih kontakata sa njim. Bio je to utisak koji sam imao o toj fantastičnoj osobi, koji je nažalost umro prošle godine. Pre nekog vremena je imao operaciju srca u našem uglednom Kardiovaskularnom centru u Santa Klari, koji je osnovala Revolucija.

Ponovo sam pročitao neke članke objavljene u novinama «Alerta» i «La kalje» i časopisu «Boemia», i ponovo sam proživeo te godine.

Zbog potrebe da prenesem ideje, napisao sam te članke. Uradio sam to po čistom revolucionarnom instiktu. Uvek sam primenjivao jedan princip: reči moraju biti jednostavne; pojmovi jasni za mase. Danas imam više iskustva, ali manje snage, košta me puno truda da ovo radim. Standard našeg naroda, sa Revolucijom, je mnogo viši; zadatak je teži.

Sa revolucionarne tačke gledišta nisu važna neslaganja u mišljenju; ono što je važno jeste poštenje sa kojim se razmišlja. Iz kontradikcija će izaći istina. Možda bi u nekoj drugoj situaciji vredelo načiniti napor i izneti neka razmišljanja o ovoj temi.

Juče se desio jedan važan događaj, koji će biti glavna tema narednih dana: oslobađanje Ingrid Betankur i grupe ljudi koji su bili pod vlašću FARK-a, skraćenica za Organizaciju Revolucionarnih Oružanih Snaga Kolumbije.

Dana 10. januara ove godine, naš Ambasador uz Venecueli, Herman Sančes, na molbu vlada Venecuele i Kolumbije, učestvuje u predaji Međunarodnom Crvenom krstu Klare Rohas, kandidatkinje za zamenika predsednika Kolumbije, kada je Ingrid Betankur bila kandidat za predsednika, i bila oteta 23. februara 2002. Konsuelo Gonsales, članica Donjeg doma, kidnapovana 10.septembra 2001.godine, oslobođena je zajedno sa njom.

Otvara se poglavlje mira za Kolumbiju, proces koji Kuba podržva već 20 godina, kao najprikladniji za ujedinjenje i oslobađanje naroda naše Amerike, koristeći nove puteve u složenim i specijalnim aktuelnim okolnostima posle raspada SSSR-a početkom devedesetih – koji neću ni pokušati da analiziram ovde – veoma različitih od okolnosti na Kubi, u Nikaragvi i drugim zemljama 50-ih, 60-ih i 70-ih godina XX veka.

Bombardovanje u zoru prvog marta iz jednog logora na teritoriji Ekvadora, gde su spavali kolumbijski gerilci i mladi posetioci iz raznih zemalja, uz jenkijevsku tehnologiju, okupaciju teritorije, pucnje u ranjene i kidnapovanje mrtvih tela, kao deo terorističkog plana američke vlade, zaprepastio je svet.

U Dominikanskoj Republici je 7. marta održan sastanak  Grupe «Rio», gde je energično osuđena ta akcija, dok ga je američka vlada pozdravljala.

Manuel Marulanda, seljak i član komunista, glavni šef te gerile, koja je osnovana pre skoro pola veka, još uvek je bio živ. Umire 26. dana tog istog meseca.

Ingrid Batankur, slaba i bolesna, kao i drugi zarobljenici u lošem zdravstvenom stanju, teško bi mogli izdržati još dugo.

Po osnovnom osećanju humanosti, veoma nas je obradovala vest da je Ingrid Betankur, među ostalim američkim državljanima i drugim zatvorenicima, oslobođena. Nikada nije trebalo da budu kidnapovani civili , niti držani u pritvoru vojnici u džungli. To su objektivno okrutna dela. Nikakav revolucionarni cilj ih ne može opravdati. Potrebno je duboko analizirati subjektivne faktore.

Mi smo na Kubi dobili revolucionarni rat tako što smo odmah oslobodili zatvorenike, bez ikakvih uslova. Predali smo Međunarodnom Crvenom krstu zatvorenike i oficire uhvaćene u bitkama, zadržavši samo njihovo oružje. Nijedan vojnik ne bi položio oružje da je očekivao da će biti ubijen ili okrutno tretiran.

Zabrinuto posmatramo kako imperijalizam pokušava da iskoristi ono što se desilo u Kolumbiji kako bi prikrio i opravdao svoje užasne, genocidne zločine prema drugim narodima, i skrenuo međunarodnu pažnju sa svojih intervencionističkih planova u Venecueli i Boliviji, i prisustvo IV Flote za podršku one političke linije koja namerava da potpuno uništi nezavisnost i da prisvoji prirodne resurse ostalih zemalja južno od SAD-a.

To su ilustrativni primeri za sve naše novinare. Istina u naše doba plovi burnim morima, gde su mediji za masovnu propagandu u rukama onih koji ugrožavaju opstanak čovečanstva, svojim ogromnim ekonomskim, tehnološkim i vojnim sredstvima. To je izazov kubanskih novinara!

Fidel Kastro Rus

3. jul 2008.god

16:26