| home | o nama | istorija KPJ-SKJ | Josip Broz Tito | literatura | arhiva | prilozi | linkovi |

 

     

Razmišljanja druga Fidela

RIMSKI MIR

 

Podaci koje koristim preuzeti su uglavnom iz izjava ambasadora SAD-a u Kolumbiji, Vilijama Braunfilda, iz štampe i televizije te zemlje, međunarodne štampe i drugih izvora. Impresionira rasipanje tehnologije i upotrebljenih ekonomskih sredstava.

Dok se visoki vojni funkcioneri u Kolumbiji trude da pokažu da je operacija oslobađanja Ingrid Betankur bila u potpunosti kolumbijska, američke vlasti izjavljuju da je to «bio rezultat višegodišnje vojne saradnje među vojskama Kolumbije i SAD-a».

«Istina je da smo uspeli da se dogovorimo onako kako smo retko uspevali u SAD-u, osim sa našim starim saveznicima, uglavnom iz NATO-a», ukazao je Braunfild, misleći na odnose sa kolumbijskim snagama bezbednosti, koje su dobile više od 4 milijardi dolara pomoći od 2000.god.»

«...u više navrata vlada SAD-a je morala da donese odluke na najivišem nivou za tu operaciju.

«Američki špijunski sateliti pomogli su u lociranju talaca u toku perioda od mesec dana, koji je počeo 31.maja i završio se u sredu oslobađanjem.»

«Kolumbijci su instalirali opremu za video nadzor, koju su nabavile SAD,  a koja može da približava i pravi panoramske snimke na daljinsko upravljanje duž reka, koje su jedini saobraćajni put preko nepreglednih šumskih predela, ukazale su američke i kolumbijske vlasti.

«Američki izviđački avioni uhvatili su radio i satelitske, telefonske razgovore pobunjenika i upotrebili snimke koji mogu da prodru kroz šumsko lišće. «

«Dezerter će dobiti sumu od oko 100 miliona dolara, koju je vlada ponudila kao nagradu», izjavio je vrhovni komandant kolumbijske vojske.

U sredu 1.jula, londonski BBC objavio je da je Sesar Maurisio Velaskes, sekretar za štampu Predsedničke palate «Nariño», izjavio da su se delegati iz Francuske i Švajcarske sastali sa Alfonsom Kanom, šefom FARK-a.

Prema navodima BBC-a, ovo je bio prvi kontakt koji je novi šef prihvatio sa međunarodnim delegatima posle smrti Manuela Marulanda. Netačna informacija o sastanku dvojice evropskih izaslanika sa Kanom preneta je iz Bogote.

Pokojni lider FARK-a rođen je 12.maja 1932. prema svedočenju njegovog oca. Liberalni seljak skromnog porekla, Gajtanov pristalica, započeo je oružani otpor pre 60 godina. Bio je gerilac pre nas, kao reakcija na ubistva seljaka, koja je izvršila oligarhija.

Komunistička Partija – u koju se uključio kasnije – kao i sve iz Latinske Amerike, bila je pod uticajem Komunističke partije SSSR-a, a ne Kube. Bili su solidarni sa našom Revolucijom, ali ne i podređeni njoj.

Narkodileri, a ne FARK, su bili ti koji su razbuktali teror u toj bratskoj zemlji, u borbi za američko tržište, čineći da eksplodiraju ne samo moćne bombe, već i kamioni natovareni plastičnim eksplozivom, koji je uništavao instalacije, ranjavao ili ubijao bezbroj ljudi.

Nikada Komunistička partija Kolumbije nije  nameravala da osvoji vlast oružjem. Gerila je bila linija otpora a ne osnovni instrument osvajanja revolucionarne vlasti, kao što se desilo na Kubi. Godine 1993. na osmoj konferenciji FARK-a, odlučuje se o prekidu sa Komunističkom partijom. Šef, Manuel Marulanda, preuzeo je vođstvo nad gerilama te partije, koje su se uvek odlikovale hermetičkim sektaštvom pri primanju vojnika i čvrstim metodama i frakcijama u rukovodstvu.

Marulanda, izuzetne prirodne inteligencije i nadaren za vođu, nije imao mogućnosti da studira kada je bio mlad. Priča se da je pohađao školu samo do petog razreda. Započeo je dugu borbu, tačku gledišta koju ja nisam delio. Nikada nisam imao prilike da razgovaram sa njim.

 

Kolumbijske revolucionarne oružane snage- FARK dostigle su značajnu snagu i prešle broj od 10 hiljada vojnika. Mnogi su se rodili za vreme rata i nisu znali za drugo. Druge levičarske organizacije nadmetale su se sa snagama FARK u borbi. Već tada se kolumbijska teritorija bila pretvorila u najveći izvor proizvodnje kokaina u svetu. Ogromno nasilje, otmice, porezi i zahtevi proizvođačima droge su postali uobičajeni.

Paravojne snage , koje je oligarhija naoružala, a čije su se trupe snabdevala od ogromnog broja ljudi koji su pružali usluge u oružanim snagama zemlje i bili demobilisani svake godine bez obezbeđenog posla, napravili su u Kolumbiji tako komplikovanu situaciju , da je postojao samo jedan izlaz: pravi mir, iako dalek i težak kao što su i mnogi drugi ciljevi čovečanstva. Opcija koju je tokom tri decenije Kuba branila u toj zemlji.

Dok kubanski novinari na svom VIII Kongresu raspravljaju o novim tehnologijama informacija, o principima i etici društvenih spojeva, ja sam razmišljao o pomenutim događajima.

Jasno sam izneo naš stav u korist mira u Kolumbiji, ali nismo za stranu vojnu intervenciju, niti za politiku snage koju SAD nastoji da nametne kako bilo i po svaku cenu, tom napaćenom i namučenom narodu.

Iskreno i energično sam kritikovao objetktivno surove metode otimanja i zadržavanja zatvorenika u šumskim uslovima. Ali nikome ne predlažem da uzme oružje, jer ni oni koji su to činili u poslednjih 50 godina nisu doživeli mir. Ono što se usuđujem da predložim gerilcima FARK-a jeste da jednostavno, na bilo koji način obaveste međunarodni Crveni krst o svojoj spremnosti da oslobode otete i zarobljene, koji su još uvek u njihovoj vlasti, bez ikakvih uslova. Ne tražim da me poslušaju; ispunjavam svoju obavezu da kažem ono što mislim. Svaki drugi stav bi služio samo da nagradi nelojalnost i izdaju.

Nikada neću podržati rimski mir koji Imperija pokušava da nametne u Latinskoj Americi.

Fidel Kastro Rus

5. jun 2008.god

20:12

 

RAZMIŠLJANJA DRUGA FIDELA

SALVADOR ALJENDE, PRIMER KOJI TRAJE

 

Rodio se pre sto godina u Valparaisu, na jugu Čilea, 26. juna 1908 g. Njegov otac, iz srednje klase, advokat i notar,  bio je član čileanske Radikalne stranke. Kada sam se ja rodio, Aljende je imao 18 godina.  Bio je srednjoškolac u gimnaziji u rodnom gradu.

U višim razredima srednje škole, jedan stari italijanski anarhista, Huan Demarči, doveo ga je u kontakt sa Marksovim knjigama.

Maturira  kao odličan đak.  Voli sport i upražnjava ga.  Dobrovoljno stupa u vojnu službu u puk oklopnih konjanika  u Vinji del Mar.  Traži premeštaj u puk ulana u Takni,  čileanskoj enklavi na suvom i polupustinjskom severu, koja je kasnije vraćena Peruu.  Izlazi kao rezervni oficir vojske. To čini već kao čovek sa socijalističkim i marksističkim idejama.  Nije se radilo o slabom i beskarakternom mladiću,  kao da je pogodio da će se jednog dana boriti do smrti braneći svoja ubeđenja koja su već bila počela da se junače u njegovoj glavi.

Odlučuje da studira plemenite medicinske studije na Čileanskom univerzitetu. Organizuje grupu drugova koji se periodično sastaju da bi čitali i diskutovali o marksizmu. 1929 g.  osniva Grupu Napredak. 1930 g je izabran za potpredsednika Studentske federacije Čilea i aktivno učestvuje u borbi protiv diktature Karlosa Ibanjesa.

Već je bila otpočela velika ekonomska depresija u SAD sa krizom berze koja je izbila 1929 g.  Kuba je uronila u borbu protiv Maćadove tiranije. Melja je bio ubijen. Kubanski radnici i studenti su se suočavali sa represijom. Komunisti, sa Martinesom Viljenom na čelu, započeli su generalni štrajk. «Potreban je naboj da se ubiju lupeži, da bi se dovršilo delo revolucije...» - proklamovao je u zanosnoj poemi. Giteras,  sa dubokim antiimperijalističkim korenima, nastoji da sruši tiraniju oružjem. Pada Maćado, koji ne može da izdrži impuls nacije i javlja se revolucija koju SAD, sa svilenim rukavicama i gvozdenom rukom, guše za nekoliko meseci i njihova apsolutna dominacija traje do 1959 g.

Tokom tog perioda, u zemlji gde se brutalno vrši imperijalistička dominacija nad njenim radnicima, njenom kulturom i njenim prirodnim bogatstvima, Salvador Aljende sprovodi doslednu borbu koja ga nikada nije odvojila od njegovog besprekornog revolucionarnog ponašanja.

1933 g. diplomira medicinu.  Učestvuje u osnivanju Socijalističke partije Čilea. 1935 g. je već rukovodilac Čileanskog udruženja lekara.  Provodi u zatvoru skoro pola godine.  Podstiče napore za stvaranje Narodnog fronta, a 1936 g. ga biraju za generalnog podsekretara Socijalističke partije

Septembra 1939 g. preuzima resor zdravstva u vladi Narodnog fronta. Objavljuje jednu svoju knjigu o socijalnoj medicini, Organizuje prvu izložbu stanova. 1941 g. učestvuje na godišnjem  sastanku Američkog lekarskog udruženja u SAD.  1942 g. postaje Generalni sekretar Socijalističke partije Čilea.  1947 g. glasa u Senatu protiv Zakona o stalnoj odbrani demokratije, poznatog kao «Prokleti zakon» zbog svog represivnog karaktera. 1949 g.postaje Predsednik lekarske komore.

Front naroda ga 1952 g.  kandiduje za predsednika.  Tada je imao 44 godine. Gubi.  Podnosi u Senatu nacrt zakona o nacionalizaciji bakra. 1954g. putuje u Francusku, Italiju, Sovjetski Savez i Narodnu Republiku Kinu

Četiri godine kasnije, 1958 g.,  Front narodne akcije, koji čine Narodna socijalistička unija, Socijalistička partija Čilea i Komunistička partija, ga proglašava za predsedničkog kandidata Republike. Gubi izbore od konzervativca Horhea Alesandrija.

1959 g. prisustvuje preuzimanju vlasti predsednika Venecuele, Romula Betankurta, koji je do tada smatran revolucionarnom levičarskom ličnošću.

Iste te godine putuje u Havanu i sastaje se sa Čeom i sa mnom.  1960 g. podržava rudare rudnika uglja koji su paralisali rad tokom više od 3 meseca.

Zajedno sa Čeom 1961 g. optužuje demagoški karakter Saveza za progres na sastanku OADa koji je održan u Punti del Este, Urugvaj.

Ponovo predložen za predsednika, biva poražen 1964 g. od strane Eduarda Freia Montalve, demohrišćanina koji je raspolagao svim sredstvima vladajućih klasa i koji je, prema podacima otkrivenim u dokumentima sa kojih je skinuta tajna Senata SAD, primio novac od CIAe kao podršku svojoj kampanji.  U njegovoj vladi imperijalizam je nastojao da oblikuje ono što je nazvano «Revolucija u slobodi» kao ideološki odgovor na Kubansku revoluciju. Ono što je iznedrio bile su osnove fašističke tiranije. Na tim izborima Aljende ipak dobija više od milion glasova.

1966 g.  predvodi delegaciju koja prisustvuje Trikontinentalnoj konferenciji u Havani. Posećuje Sovjetski savez na 50. Godišnjicu Oktobarske revolucije. Sledeće, 1968 godine, posećuje Demokratsku Republiku Koreju i Demokratsku Republiku Vjetnam, gde ima zadovoljstvo da se upozna i da razgovara sa izuzetnim rukovodiocem te zemlje, Ho Ši Minom. U tu istu turneju uključuje i Kambodžu i Laos,  u punom revolucionarnom vrenju.

Posle smrti Čea, lično prati do Tahitija tri Kubanca iz  bolivijske gerile, koji su preživeli pad Herojskog borca i našli se već na čileanskoj teritoriji.

Narodno jedinstvo, politička koalicija sastavljena od komunista, socijalista, radikala, MAPUa, PADENAe i Nezavisne narodne akcije,  proglasila ga je svojim kandidatom 22. januara 1970 g. i 4. septembra te godine pobeđuje na izborima.

On je  zaista klasičan primer miroljubive borbe za uspostavljanje socijalizma.

Vlada SAD, pod predsedništvom Ričarda Niksona, odmah posle izborne pobede stupa u akciju. Vrhovni komandant čileanske vojske, general Rene Šneider,  biva žrtva atentata 22. oktobra i umire tri dana kasnije jer se  nije povinovao imperijalističkom zahtevu za državni udar.  Propada pokušaj da se spreči dolazak na vlast Narodnog jedinstva.

Aljende legalno sa svim dostojanstvom preuzima dužnost Predsednika Ćilea 3. novembra 1970 g. Započinje iz vlade svoju herojsku bitka za promene, sučeljavajući se sa fašizmom. Već je imao 62 godine. Imao sam čast da sa njim podelim 14 godina antiimperijalističke borbe od pobede Kubanske revolucije.

Na opštinskim izborima, marta 1971 g., Narodno jedinstvo dobija apsolutnu većinu glasova sa 50,86%.  11. jula predsednik Aljende proglašava Zakon o nacionalizaciji bakra, ideja koju je bio predložio Senatu 19 godina ranije.  Jednoglasno je usvojen u Kongresu.  Niko se nije usudio da stavi primedbu na njega.

1972 g. u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija prijavljuje međunarodnu agresiju čija je žrtva njegova zemlja.  Doživljava dugotrajne  ovacije prisutnih koji stoje. Te iste godine posećuje Sovjetski Savez, Meksiko, Kolumbiju i Kubu.

1973 g., posle parlamentarnih izbora u martu, Narodno jedinstvo dobija 45 posto glasova i povećava svoju zastupljenost u parlamentu.

Mere koje su pokrenuli Jenkiji u oba Doma da bi svrgnuli predsednika, ne mogu da napreduju.

Imperijalizam i desnica pooštravaju bespoštednu borbu protiv vlade Narodnog jedinstva i  raspaljuju  terorizam u zemlji.

Između 1971 i 1973 g.  sam mu napisao šest poverljivih pisama na ruke, vrlo malim slovima i perom sa tankim vrhom, u kojima sam obuhvatio teme od interesa sa najvećom diskrecijom.

21. maja 1971 g. sam mu rekao:

«...Oduševljeni smo tvojim izuzetnim naporom i tvojom bezgraničnom energijom radi održavanja i konsolidacije pobede.

«Odavde se može oceniti da narodna vlast dobija teren uprkos teške i složene misije.

«Izbori od 4. aprila su predstavljali sjajnu i ohrabrujuću pobedu.

«Tvoja hrabrost i odlučnost i tvoja mentalna i fizička energije su bile glavne za napredovanje revolucionarnog procesa.

«Sigurno vas čekaju velike i raznovrsne teškoće sa kojima se treba suočiti u uslovima koji nisu baš idealni,  ali jedna pravedna politika, koju podržavaju mase i koja se odlučno primenjuje ne može biti pobeđena...»

11. septembra 1971 g. sam mu pisao:

«Donosilac putuje da bi sa tobom razmotrio detalje posete.

«Na početku, razmatrajući jedan mogući direktan let «Kubane», analizirali smo pogodnosti sletanja u Ariki i započinjanje turneje sa severa. Kasnije se pojavljuju dve nove stvari: tvoj izraženi interes za Velsaka Alvarada sa mogućim kontaktom na mom putu do tamo i mogućnost računanja na jedan sovjetski avion IL-62 većeg radijusa. Ovo poslednje omogućava, ako se želi, da se stigne direktnim letom do Santijaga.

«Sledi šema puta i aktivnosti da bi ti dodao, izbacio ili uneo izmene koje smatraš za shodno.

«Nastojao sam da mislim samo na ono što može biti od političkog interesa, ne brinući mnogo o tempu ili intenzitetu rada, ali je apsolutno sve podložno tvojim kriterijumima i stavovima.

«Uživali smo mnogo u izvanrednim uspesima tvog puta u Ekvador, Kolumbiju i Peru. Kada ćemo na Kubi moći da se takmičimo sa Ekvadorcima, Kolumbijcima i Peruancima u ogromnoj ljubavi i toplini sa kojom su te dočekali?

Na tom putu, čiji sam plan preneo Predsedniku Aljendeu, čudom sam spasio život. Pređoh desetine kilometara  pred ogromnom gomilom ljudi koji su stajali duž puta. Američka CIA je organizovala tri akcije kako bi izvršila atentat na mene u toku tog puta. U jednom intervjuu za štampu, najavljenom unapred, bila je jedna kamera sa televizijskim odašiljačem iz Venecuele, opremljena automatskim oružjem i pod upravom kubanskih plaćenika, koji su sa dokumentima te zemlje ušli u Čile. Opala je hrabrost onima koji su samo morali da pritisnu okidač za vreme intervjua koji je dugo trajao, a kamere me snimale. Nisu hteli da rizikuju da umru. Pratili su me, osim toga, po celom Čileu, gde me nisu imali ponovo tako blizu i dostupnog za ranjavanje. Samo sam saznao za tu kukavičku akciju godinama posle. Specijalne službe SAD-a si išle mnogo dalje nego što smo mogli da zamislimo.

4. februara 1972. sam napisao Salvadoru:

«Vojnu delegaciju su svi ovde primili sa najvećom brižljivošću. Revolucionarne oružane snage posvetile su praktično sve svoje vreme da tih dana vode brigu o njoj. Susreti su bili prijateljski i humani. Program intenzivan i raznolik. Imam utisak da je putovanje bilo pozitivno i korisno, da ima mogućnosti i da je dobro da se i dalje razvija ova saradnja.»

«Pričao sam sa Arijel o ideji o tvom putu. Savršeno razumem da ti intenzivan rad i napetost zbog političkog sukoba poslednjih nedelja nisu dozvolili da razmatraš putovanje za datum blizak onome koji smo pomenuli. Nesumnjivo je da nismo uzeli u obzir ove okolnosti. S moje strane, tog dana, uoči mog povratka, kada smo u tvojoj kući večerali do zore, zbog nedostatka vremena i škripca u vremenu, smirivala me je pomisao da ćemo se uskoro ponovo naći na Kubi, gde ćemo imati mogućnost da razgovaramo opširno.Nadam se, naravno, ćeš uzeti u razmatranje posetu pre maja. Pominjem taj mesec, jer kasnije, polovinom istog, moram da obavim neodložno putovanje u Alžir, Gvineju, Bugarsku, SSSR i druge zemlje. Ova opširna poseta će mi oduzeti značajno vreme.»

«Zahvaljujem ti puno na utiscima koje mi javljaš o situaciji. Ovde, svaki put sve bliskije, zainteresovanije i emotivno pogođeni čileanskom situacijom, pratimo veoma pažljivo vesti koje dolaze odande. Sada možemo bolje da shvatimo žar i strast koju je trebalo  da izazove kubanska revolucija u prvo vreme. Moglo bi se reći da preživljavamo naše sopstveno iskustvo.»

«U tvom pismu vidim veličanstveno raspoloženje, smirenost i hrabrost koje poseduješ da se suočiš sa teškoćama.  A to je osnovno u bilo kakvom revolucionarnom procesu, posebno kada se odvija u veoma komplikovanim i teškim čileanskim uslovima. Vratio sam se sa neverovatnim utiskom o moralnom, kulturnom i humanom svojstvu čileanskog naroda i njegovom očiglednoj patriotskoj i revolucionarnoj sklonosti. Tebi je pripala jedinstvena privilegija da budeš njihov vođa u ovom odlučnom trenutku za istoriju Čilea i Amerike, kao vrhunac čitavog života  borbe, kao što si rekao na stadionu, posvećenog svrsi revolucije i socijalizma. Nijedna prepreka ne može biti nepobediva. Neko je rekao da jedna revolucija ide napred  uz « neustrašivost, neustrašivost i samo neustrašivost». Ja sam uveren u istinistost ovog aksioma.»

Ponovo sam pisao Predsedniku Aljendeu 6. septembra 1972:

«Preko Beatris sam ti poslao poruku o raznim stvarima. Pošto je ona otišla, a zbog vesti koje su pristigle prošle nedelje, odlučili smo da pošaljemo druga Osmanija da ti potvrdi našu raspoloženost za saradnju u bIlo kom smislu, a u isto vreme, i ti možeš da nam javiš preko njega tvoju procenu situacije i tvoje ideje u vezi sa planiranim putovanjem u ovu i druge zemlje. Izgovor za Osmanijevo putovanje biće da proveri kubansku ambasadu, iako se tome neće dati nikakav publicitet. Želimo da taj njegov boravak u njoj bude veoma kratak i diskretan.

«Zamisli koje si ti planirao preko  Beatris već se ostvaruju...

«Iako shvatamo trenutne poteškoće čileanskog procesa, verujemo da ćete vi

naći načina da ih pobedite.»

           «Možeš u potpunosti da računaš na  našu saradnju. Primi srdačan i revolucionarni pozdrav od svih nas.»

           «Dana 30. juna 1973. poslali smo zvaničnu pozivnicu Predsedniku Salvadoru Aljendeu i partijama Narodne unije za komemoraciju dvadesetogodišnjice napada na kasarnu Monkada».

            U pismo mu kažem:

            «Salvadore,

             Ono pethodno je zvanična pozivnica, formalna za komemoraciju dvadesetogodišnjice. Bilo bi lepo da tog dana možeš da skokneš do Kube. Možeš misliti kakva bi to bila sreća, zadovoljstvo i čast za Kubance. Znam, međutim, da to pre svega zavisi od tvojih poslova i situacije. Zato ti ostavljamo da razmotriš.

             «Još uvek smo pod utiskom velike revolucionarne pobede od 29. i tvoje brilijantne lične uloge u tim digađajima. Prirodno je da će mnoge teškoće i prepreke opstati, ali sam siguran da će ovaj prvi, uspešan pokušaj ohrabriti narod i učvrstiti njegovo poverenje. Na internacionalnom planu ti događaji  su privukli veliku pažnju i smatraju se velikom pobedom.»

             «Ako budeš delovao kao što si 29., čileanska revolucija će izaći kao pobednik u bilo kom pokušaju, koliko god težak bio.

Ponavljam ti da smo mi  Kubanci na tvojoj strani i da možeš da računaš na tvoje odane prijatelje zauvek.»

             Dana 29. jula 1973. šaljem mu svoje poslednje pismo:

             «Dragi Salvadore,

              Sa namerom da sa tobom razmotre pitanja koja se odnose na sastanak nesvrstanih zemalja, Karlos i Pinjejro kreću na put. Pravi razlog je da se sa tobom upoznaju o situaciji i da ti kao uvek ponude našu raspoloživost za saradnju pred teškoćama i opasnostima koje ometaju i ugrožavaju proces. Njihov boravak će biti vrlo kratak jer ovde imaju mnogo nedovršenih obaveza, i odlučili smo da krenu na put, žrtvujući njihove poslove.

              «Vidim da su sada u veoma delikatnom dijalogu sa strankom Hrišćanska demokratija usred strašnih događaja kao što je brutalno ubistvo tvog vojnog ađutanta, kao i novi štrajk kamiondžija. Mogu da zamislim kolika tenzija postoji i tvoje želje da dobiješ na vremenu, da poboljšaš odnos snaga za slučaj  da se rasplamsa borba, i ako je moguće, da pronađeš kanal koji će ti omogućiti nastavak revolucionarnog procesa bez građanskog sukoba, a u isto vreme spasiti tvoju istorijsku odgovornost za ono što bi moglo da se desi. Ovo su ciljevi vredni hvale. Ali u slučaju da se druga strana, čije stvarne namere nismo u stanju da procenjujemo odavde, bude bavila podmuklom i neodgovornom politikom, zahtevajući da Narodna unija i Revolucija plati nemoguću  cenu, što je inače veoma moguće, ne zaboravi  ogromnu snagu čileanske radničke klase  i energičnu podršku koju ti je davala u svim tečkim trenucima; ona može, pred Revolucijom u opasnosti, da zaustavi one koji zadaju udarce, da zadrži naklonost neodlučnih, da nametne svoje uslove i da odluči, ako je tačno, sudbinu Čilea. Neprijatelj mora da zna da je ona pripremljena i spremna na akciju. Njena snaga i borbenost mogu da okrenu stanje u prestonici u tvoju korist, čak i kad druge okolnosti budu nepovoljne.

                 «Tvoja odluka da braniš taj proces čvrsto i časno čak i po cenu sopstvenog života, što svi znaju da si sposoban da ispuniš, povući će na tvoju stranu sve raspoložive snage za borbu i sve muškarce i žene, dostojne Čilea. Tvoja hrabrost, smirenost i smelostu ovom istorijskom času za tvoju otadžbinu, i pre svega, tvoje čvrsto vođstvo, koje obavljaš odlučno i herojski, su ključni u ovoj situaciji.

                 «Obavesti Karlosa i Manuela o tome kako mogu da pomognu tvoji verni kubanski prijatelji.

                  Ponavljam ti ljubav i neograničeno poverenje našeg naroda».

                  Ovo sam mu napisao mesec i po dana pre puča. Glasnici su bili Karlos Rafael Rodriges i Manuel Pinjejro.

                  Pinoče je razgovarao sa Karlosom Rafaelom. Pretvarao se pokazujući mu svoju odanost i čvrstinu sličnu onima koje je imao general Karlos Prats, Vrhovni komandant Vojske za vreme vlade Narodne unije, dostojan vojnik, koga su oligarhija i imperijalizam  doveli do totalne krize, šro ga je nateralo da se odrekne mandata, a kasnije su ga u Argentini ubili agenti DINA-e (DINA: Uprava nacionalne Inteligencije – čileanska tajna policija), posle fašističkog puča 1973.godine. 

                  Ja sam prestao da verujem u Pinočea kada sam pročitao geopolitičke knjige koje mi je poklonio tokom moje posete Čileu i posmatrao sam njegov stil, njegove izjave i metode, koje je kao Šef vojske primenjivao kada su desničarske provokacije obavezivale predsednika Aljendea da proglasi dekretom opsadno stanje u Santajagu de Čile. Setio sam se onoga što je upozorio Marks u «18 Prevratu».

                  Mnogi Šefovi vojske u regionu i njihovi štabovi želeli su da pričaju sa mnom svuda gde sam dolazio, i pokazivali su značajno interesovanje za tematiku našeg oslobodilačkog rata i iskustva iz Oktobarske krize 1962. Sastanci su trajali satima u svitanje, jer je to bilo jedino slobodno vreme za mene. Pristao sam da pomognem Aljendeu, usadivši mu ideju da socijalizamn nije neprijatelj oružanih institucija. Pinoče, kao šef vojske, nije bio izuzetak. Aljende je te susrete smatrao korisnim. Dana 11. septembra 1973. umire herojski, braneći predsedničku palatu (Palacio de la Moneda). Borio se kao lav do poslednjeh daha.

                   Revolucionari koji su tamo preživeli fašistički udar, pričali su divne priče o tim poslednjim trenucima. Nisu se sve verzije uvek podudarale, jer su se borili sa raznih mesta Palate. Osim toga, neki od njegovih najbižih saradnika su poginuli, ili bili ubijeni posle teške i nejednake borbe.

                   Razlika u svedočenjima sastojala se u tome što su jedni tvrdili da je poslednje hice ispalio na samog sebe da ne bi dospeo u zatvor, dok su drugi tvrdili da je njegova smrt došla od neprijateljske vatre. Palata je gorela pod napadima tenkova i aviona za vršenje  udara, koji su smatrali lakim načinom i bez otpora. Nema nikakve kontradikcije između oba načina ispunjavanja obaveze. U našim ratovima za nezavisnost bilo je više primera plemenitih ratnika, koji su , kada više nije bila moguća odbrana, sebi oduzeli život pre nego što ih zarobe.

                    Ima još mnogo toga da se kaže o tome šta smo sve bili spremni da uradimo za Aljendea, neki su o tome pisali. Nije to cilj ovih redova.

                    Danas se navršava vek od njegovog rođenja. Njegov primer će potrajati.

 

Fidel Kastro Rus

29. jun  2008

18: 34

 

 

 

 

     

Web magazin KOMUNISTI    Optimizovano za rezoluciju 800x600. CP 1250.