|
Razmišljanja druga Fidela
RIMSKI MIR
Podaci koje koristim preuzeti su uglavnom iz izjava
ambasadora SAD-a u Kolumbiji, Vilijama Braunfilda, iz štampe
i televizije te zemlje, međunarodne štampe i drugih izvora.
Impresionira rasipanje tehnologije i upotrebljenih
ekonomskih sredstava.
Dok se visoki vojni funkcioneri u Kolumbiji trude da pokažu
da je operacija oslobađanja Ingrid Betankur bila u
potpunosti kolumbijska, američke vlasti izjavljuju da je to
«bio rezultat višegodišnje vojne saradnje među vojskama
Kolumbije i SAD-a».
«Istina je da smo uspeli da se dogovorimo onako kako smo
retko uspevali u SAD-u, osim sa našim starim saveznicima,
uglavnom iz NATO-a», ukazao je Braunfild, misleći na odnose
sa kolumbijskim snagama bezbednosti, koje su dobile više od
4 milijardi dolara pomoći od 2000.god.»
«...u više navrata vlada SAD-a je morala da donese odluke na
najivišem nivou za tu operaciju.
«Američki špijunski sateliti pomogli su u lociranju talaca u
toku perioda od mesec dana, koji je počeo 31.maja i završio
se u sredu oslobađanjem.»
«Kolumbijci su instalirali opremu za video nadzor, koju su
nabavile SAD, a koja može da približava i pravi panoramske
snimke na daljinsko upravljanje duž reka, koje su jedini
saobraćajni put preko nepreglednih šumskih predela, ukazale
su američke i kolumbijske vlasti.
«Američki izviđački avioni uhvatili su radio i satelitske,
telefonske razgovore pobunjenika i upotrebili snimke koji
mogu da prodru kroz šumsko lišće. «
«Dezerter će dobiti sumu od oko 100 miliona dolara, koju je
vlada ponudila kao nagradu», izjavio je vrhovni komandant
kolumbijske vojske.
U sredu 1.jula, londonski BBC objavio je da je Sesar
Maurisio Velaskes, sekretar za štampu Predsedničke palate
«Nariño», izjavio da su se delegati iz Francuske i
Švajcarske sastali sa Alfonsom Kanom, šefom FARK-a.
Prema navodima BBC-a, ovo je bio prvi kontakt koji je novi
šef prihvatio sa međunarodnim delegatima posle smrti Manuela
Marulanda. Netačna informacija o sastanku dvojice evropskih
izaslanika sa Kanom preneta je iz Bogote.
Pokojni lider FARK-a rođen je 12.maja 1932. prema svedočenju
njegovog oca. Liberalni seljak skromnog porekla, Gajtanov
pristalica, započeo je oružani otpor pre 60 godina. Bio je
gerilac pre nas, kao reakcija na ubistva seljaka, koja je
izvršila oligarhija.
Komunistička Partija – u koju se uključio kasnije – kao i
sve iz Latinske Amerike, bila je pod uticajem Komunističke
partije SSSR-a, a ne Kube. Bili su solidarni sa našom
Revolucijom, ali ne i podređeni njoj.
Narkodileri, a ne FARK, su bili ti koji su razbuktali teror
u toj bratskoj zemlji, u borbi za američko tržište, čineći
da eksplodiraju ne samo moćne bombe, već i kamioni
natovareni plastičnim eksplozivom, koji je uništavao
instalacije, ranjavao ili ubijao bezbroj ljudi.
Nikada Komunistička partija Kolumbije nije nameravala da
osvoji vlast oružjem. Gerila je bila linija otpora a ne
osnovni instrument osvajanja revolucionarne vlasti, kao što
se desilo na Kubi. Godine 1993. na osmoj konferenciji
FARK-a, odlučuje se o prekidu sa Komunističkom partijom.
Šef, Manuel Marulanda, preuzeo je vođstvo nad gerilama te
partije, koje su se uvek odlikovale hermetičkim sektaštvom
pri primanju vojnika i čvrstim metodama i frakcijama u
rukovodstvu.
Marulanda, izuzetne prirodne inteligencije i nadaren za
vođu, nije imao mogućnosti da studira kada je bio mlad.
Priča se da je pohađao školu samo do petog razreda. Započeo
je dugu borbu, tačku gledišta koju ja nisam delio. Nikada
nisam imao prilike da razgovaram sa njim.
Kolumbijske revolucionarne oružane snage- FARK dostigle su
značajnu snagu i prešle broj od 10 hiljada vojnika. Mnogi su
se rodili za vreme rata i nisu znali za drugo. Druge
levičarske organizacije nadmetale su se sa snagama FARK u
borbi. Već tada se kolumbijska teritorija bila pretvorila u
najveći izvor proizvodnje kokaina u svetu. Ogromno nasilje,
otmice, porezi i zahtevi proizvođačima droge su postali
uobičajeni.
Paravojne snage , koje je oligarhija naoružala, a čije su se
trupe snabdevala od ogromnog broja ljudi koji su pružali
usluge u oružanim snagama zemlje i bili demobilisani svake
godine bez obezbeđenog posla, napravili su u Kolumbiji tako
komplikovanu situaciju , da je postojao samo jedan izlaz:
pravi mir, iako dalek i težak kao što su i mnogi drugi
ciljevi čovečanstva. Opcija koju je tokom tri decenije Kuba
branila u toj zemlji.
Dok kubanski novinari na svom VIII Kongresu raspravljaju o
novim tehnologijama informacija, o principima i etici
društvenih spojeva, ja sam razmišljao o pomenutim
događajima.
Jasno sam izneo naš stav u korist mira u Kolumbiji, ali
nismo za stranu vojnu intervenciju, niti za politiku snage
koju SAD nastoji da nametne kako bilo i po svaku cenu, tom
napaćenom i namučenom narodu.
Iskreno i energično sam kritikovao objetktivno surove metode
otimanja i zadržavanja zatvorenika u šumskim uslovima. Ali
nikome ne predlažem da uzme oružje, jer ni oni koji su to
činili u poslednjih 50 godina nisu doživeli mir. Ono što se
usuđujem da predložim gerilcima FARK-a jeste da jednostavno,
na bilo koji način obaveste međunarodni Crveni krst o svojoj
spremnosti da oslobode otete i zarobljene, koji su još uvek
u njihovoj vlasti, bez ikakvih uslova. Ne tražim da me
poslušaju; ispunjavam svoju obavezu da kažem ono što mislim.
Svaki drugi stav bi služio samo da nagradi nelojalnost i
izdaju.
Nikada neću podržati rimski mir koji Imperija pokušava da
nametne u Latinskoj Americi.
Fidel Kastro Rus
5. jun 2008.god
20:12
RAZMIŠLJANJA DRUGA FIDELA
SALVADOR ALJENDE, PRIMER KOJI TRAJE
Rodio
se pre sto godina u Valparaisu, na jugu Čilea, 26. juna 1908
g. Njegov otac, iz srednje klase, advokat i notar, bio je
član čileanske Radikalne stranke. Kada sam se ja rodio,
Aljende je imao 18 godina. Bio je srednjoškolac u gimnaziji
u rodnom gradu.
U višim
razredima srednje škole, jedan stari italijanski anarhista,
Huan Demarči, doveo ga je u kontakt sa Marksovim knjigama.
Maturira kao odličan đak. Voli sport i upražnjava ga.
Dobrovoljno stupa u vojnu službu u puk oklopnih konjanika u
Vinji del Mar. Traži premeštaj u puk ulana u Takni,
čileanskoj enklavi na suvom i polupustinjskom severu, koja
je kasnije vraćena Peruu. Izlazi kao rezervni oficir
vojske. To čini već kao čovek sa socijalističkim i
marksističkim idejama. Nije se radilo o slabom i
beskarakternom mladiću, kao da je pogodio da će se jednog
dana boriti do smrti braneći svoja ubeđenja koja su već bila
počela da se junače u njegovoj glavi.
Odlučuje da studira plemenite medicinske studije na
Čileanskom univerzitetu. Organizuje grupu drugova koji se
periodično sastaju da bi čitali i diskutovali o marksizmu.
1929 g. osniva Grupu Napredak. 1930 g je izabran za
potpredsednika Studentske federacije Čilea i aktivno
učestvuje u borbi protiv diktature Karlosa Ibanjesa.
Već je
bila otpočela velika ekonomska depresija u SAD sa krizom
berze koja je izbila 1929 g. Kuba je uronila u borbu protiv
Maćadove tiranije. Melja je bio ubijen. Kubanski radnici i
studenti su se suočavali sa represijom. Komunisti, sa
Martinesom Viljenom na čelu, započeli su generalni štrajk.
«Potreban je naboj da se ubiju lupeži, da bi se dovršilo
delo revolucije...» - proklamovao je u zanosnoj poemi.
Giteras, sa dubokim antiimperijalističkim korenima, nastoji
da sruši tiraniju oružjem. Pada Maćado, koji ne može da
izdrži impuls nacije i javlja se revolucija koju SAD, sa
svilenim rukavicama i gvozdenom rukom, guše za nekoliko
meseci i njihova apsolutna dominacija traje do 1959 g.
Tokom
tog perioda, u zemlji gde se brutalno vrši imperijalistička
dominacija nad njenim radnicima, njenom kulturom i njenim
prirodnim bogatstvima, Salvador Aljende sprovodi doslednu
borbu koja ga nikada nije odvojila od njegovog besprekornog
revolucionarnog ponašanja.
1933 g.
diplomira medicinu. Učestvuje u osnivanju Socijalističke
partije Čilea. 1935 g. je već rukovodilac Čileanskog
udruženja lekara. Provodi u zatvoru skoro pola godine.
Podstiče napore za stvaranje Narodnog fronta, a 1936 g. ga
biraju za generalnog podsekretara Socijalističke partije
Septembra 1939 g. preuzima resor zdravstva u vladi Narodnog
fronta. Objavljuje jednu svoju knjigu o socijalnoj medicini,
Organizuje prvu izložbu stanova. 1941 g. učestvuje na
godišnjem sastanku Američkog lekarskog udruženja u SAD.
1942 g. postaje Generalni sekretar Socijalističke partije
Čilea. 1947 g. glasa u Senatu protiv Zakona o stalnoj
odbrani demokratije, poznatog kao «Prokleti zakon» zbog svog
represivnog karaktera. 1949 g.postaje Predsednik lekarske
komore.
Front
naroda ga 1952 g. kandiduje za predsednika. Tada je imao
44 godine. Gubi. Podnosi u Senatu nacrt zakona o
nacionalizaciji bakra. 1954g. putuje u Francusku, Italiju,
Sovjetski Savez i Narodnu Republiku Kinu
Četiri
godine kasnije, 1958 g., Front narodne akcije, koji čine
Narodna socijalistička unija, Socijalistička partija Čilea i
Komunistička partija, ga proglašava za predsedničkog
kandidata Republike. Gubi izbore od konzervativca Horhea
Alesandrija.
1959 g.
prisustvuje preuzimanju vlasti predsednika Venecuele, Romula
Betankurta, koji je do tada smatran revolucionarnom
levičarskom ličnošću.
Iste te
godine putuje u Havanu i sastaje se sa Čeom i sa mnom. 1960
g. podržava rudare rudnika uglja koji su paralisali rad
tokom više od 3 meseca.
Zajedno
sa Čeom 1961 g. optužuje demagoški karakter Saveza za
progres na sastanku OADa koji je održan u Punti del Este,
Urugvaj.
Ponovo
predložen za predsednika, biva poražen 1964 g. od strane
Eduarda Freia Montalve, demohrišćanina koji je raspolagao
svim sredstvima vladajućih klasa i koji je, prema podacima
otkrivenim u dokumentima sa kojih je skinuta tajna Senata
SAD, primio novac od CIAe kao podršku svojoj kampanji. U
njegovoj vladi imperijalizam je nastojao da oblikuje ono što
je nazvano «Revolucija u slobodi» kao ideološki odgovor na
Kubansku revoluciju. Ono što je iznedrio bile su osnove
fašističke tiranije. Na tim izborima Aljende ipak dobija
više od milion glasova.
1966
g. predvodi delegaciju koja prisustvuje Trikontinentalnoj
konferenciji u Havani. Posećuje Sovjetski savez na 50.
Godišnjicu Oktobarske revolucije. Sledeće, 1968 godine,
posećuje Demokratsku Republiku Koreju i Demokratsku
Republiku Vjetnam, gde ima zadovoljstvo da se upozna i da
razgovara sa izuzetnim rukovodiocem te zemlje, Ho Ši Minom.
U tu istu turneju uključuje i Kambodžu i Laos, u punom
revolucionarnom vrenju.
Posle
smrti Čea, lično prati do Tahitija tri Kubanca iz
bolivijske gerile, koji su preživeli pad Herojskog borca i
našli se već na čileanskoj teritoriji.
Narodno
jedinstvo, politička koalicija sastavljena od komunista,
socijalista, radikala, MAPUa, PADENAe i Nezavisne narodne
akcije, proglasila ga je svojim kandidatom 22. januara 1970
g. i 4. septembra te godine pobeđuje na izborima.
On je
zaista klasičan primer miroljubive borbe za uspostavljanje
socijalizma.
Vlada
SAD, pod predsedništvom Ričarda Niksona, odmah posle izborne
pobede stupa u akciju. Vrhovni komandant čileanske vojske,
general Rene Šneider, biva žrtva atentata 22. oktobra i
umire tri dana kasnije jer se nije povinovao
imperijalističkom zahtevu za državni udar. Propada pokušaj
da se spreči dolazak na vlast Narodnog jedinstva.
Aljende
legalno sa svim dostojanstvom preuzima dužnost Predsednika
Ćilea 3. novembra 1970 g. Započinje iz vlade svoju herojsku
bitka za promene, sučeljavajući se sa fašizmom. Već je imao
62 godine. Imao sam čast da sa njim podelim 14 godina
antiimperijalističke borbe od pobede Kubanske revolucije.
Na
opštinskim izborima, marta 1971 g., Narodno jedinstvo dobija
apsolutnu većinu glasova sa 50,86%. 11. jula predsednik
Aljende proglašava Zakon o nacionalizaciji bakra, ideja koju
je bio predložio Senatu 19 godina ranije. Jednoglasno je
usvojen u Kongresu. Niko se nije usudio da stavi primedbu
na njega.
1972 g.
u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija prijavljuje
međunarodnu agresiju čija je žrtva njegova zemlja.
Doživljava dugotrajne ovacije prisutnih koji stoje. Te iste
godine posećuje Sovjetski Savez, Meksiko, Kolumbiju i Kubu.
1973
g., posle parlamentarnih izbora u martu, Narodno jedinstvo
dobija 45 posto glasova i povećava svoju zastupljenost u
parlamentu.
Mere
koje su pokrenuli Jenkiji u oba Doma da bi svrgnuli
predsednika, ne mogu da napreduju.
Imperijalizam i desnica pooštravaju bespoštednu borbu protiv
vlade Narodnog jedinstva i raspaljuju terorizam u zemlji.
Između
1971 i 1973 g. sam mu napisao šest poverljivih pisama na
ruke, vrlo malim slovima i perom sa tankim vrhom, u kojima
sam obuhvatio teme od interesa sa najvećom diskrecijom.
21.
maja 1971 g. sam mu rekao:
«...Oduševljeni smo tvojim izuzetnim naporom i tvojom
bezgraničnom energijom radi održavanja i konsolidacije
pobede.
«Odavde
se može oceniti da narodna vlast dobija teren uprkos teške i
složene misije.
«Izbori
od 4. aprila su predstavljali sjajnu i ohrabrujuću pobedu.
«Tvoja
hrabrost i odlučnost i tvoja mentalna i fizička energije su
bile glavne za napredovanje revolucionarnog procesa.
«Sigurno vas čekaju velike i raznovrsne teškoće sa kojima se
treba suočiti u uslovima koji nisu baš idealni, ali jedna
pravedna politika, koju podržavaju mase i koja se odlučno
primenjuje ne može biti pobeđena...»
11.
septembra 1971 g. sam mu pisao:
«Donosilac putuje da bi sa tobom razmotrio detalje posete.
«Na
početku, razmatrajući jedan mogući direktan let «Kubane»,
analizirali smo pogodnosti sletanja u Ariki i započinjanje
turneje sa severa. Kasnije se pojavljuju dve nove stvari:
tvoj izraženi interes za Velsaka Alvarada sa mogućim
kontaktom na mom putu do tamo i mogućnost računanja na jedan
sovjetski avion IL-62 većeg radijusa. Ovo poslednje
omogućava, ako se želi, da se stigne direktnim letom do
Santijaga.
«Sledi
šema puta i aktivnosti da bi ti dodao, izbacio ili uneo
izmene koje smatraš za shodno.
«Nastojao sam da mislim samo na ono što može biti od
političkog interesa, ne brinući mnogo o tempu ili
intenzitetu rada, ali je apsolutno sve podložno tvojim
kriterijumima i stavovima.
«Uživali smo mnogo u izvanrednim uspesima tvog puta u
Ekvador, Kolumbiju i Peru. Kada ćemo na Kubi moći da se
takmičimo sa Ekvadorcima, Kolumbijcima i Peruancima u
ogromnoj ljubavi i toplini sa kojom su te dočekali?
Na tom
putu, čiji sam plan preneo Predsedniku Aljendeu, čudom sam
spasio život. Pređoh desetine kilometara pred ogromnom
gomilom ljudi koji su stajali duž puta. Američka CIA je
organizovala tri akcije kako bi izvršila atentat na mene u
toku tog puta. U jednom intervjuu za štampu, najavljenom
unapred, bila je jedna kamera sa televizijskim odašiljačem
iz Venecuele, opremljena automatskim oružjem i pod upravom
kubanskih plaćenika, koji su sa dokumentima te zemlje ušli u
Čile. Opala je hrabrost onima koji su samo morali da
pritisnu okidač za vreme intervjua koji je dugo trajao, a
kamere me snimale. Nisu hteli da rizikuju da umru. Pratili
su me, osim toga, po celom Čileu, gde me nisu imali ponovo
tako blizu i dostupnog za ranjavanje. Samo sam saznao za tu
kukavičku akciju godinama posle. Specijalne službe SAD-a si
išle mnogo dalje nego što smo mogli da zamislimo.
4.
februara 1972. sam napisao Salvadoru:
«Vojnu
delegaciju su svi ovde primili sa najvećom brižljivošću.
Revolucionarne oružane snage posvetile su praktično sve
svoje vreme da tih dana vode brigu o njoj. Susreti su bili
prijateljski i humani. Program intenzivan i raznolik. Imam
utisak da je putovanje bilo pozitivno i korisno, da ima
mogućnosti i da je dobro da se i dalje razvija ova
saradnja.»
«Pričao
sam sa Arijel o ideji o tvom putu. Savršeno razumem da ti
intenzivan rad i napetost zbog političkog sukoba poslednjih
nedelja nisu dozvolili da razmatraš putovanje za datum
blizak onome koji smo pomenuli. Nesumnjivo je da nismo uzeli
u obzir ove okolnosti. S moje strane, tog dana, uoči mog
povratka, kada smo u tvojoj kući večerali do zore, zbog
nedostatka vremena i škripca u vremenu, smirivala me je
pomisao da ćemo se uskoro ponovo naći na Kubi, gde ćemo
imati mogućnost da razgovaramo opširno.Nadam se, naravno,
ćeš uzeti u razmatranje posetu pre maja. Pominjem taj mesec,
jer kasnije, polovinom istog, moram da obavim neodložno
putovanje u Alžir, Gvineju, Bugarsku, SSSR i druge zemlje.
Ova opširna poseta će mi oduzeti značajno vreme.»
«Zahvaljujem ti puno na utiscima koje mi javljaš o
situaciji. Ovde, svaki put sve bliskije, zainteresovanije i
emotivno pogođeni čileanskom situacijom, pratimo veoma
pažljivo vesti koje dolaze odande. Sada možemo bolje da
shvatimo žar i strast koju je trebalo da izazove kubanska
revolucija u prvo vreme. Moglo bi se reći da preživljavamo
naše sopstveno iskustvo.»
«U tvom
pismu vidim veličanstveno raspoloženje, smirenost i hrabrost
koje poseduješ da se suočiš sa teškoćama. A to je osnovno u
bilo kakvom revolucionarnom procesu, posebno kada se odvija
u veoma komplikovanim i teškim čileanskim uslovima. Vratio
sam se sa neverovatnim utiskom o moralnom, kulturnom i
humanom svojstvu čileanskog naroda i njegovom očiglednoj
patriotskoj i revolucionarnoj sklonosti. Tebi je pripala
jedinstvena privilegija da budeš njihov vođa u ovom odlučnom
trenutku za istoriju Čilea i Amerike, kao vrhunac čitavog
života borbe, kao što si rekao na stadionu, posvećenog
svrsi revolucije i socijalizma. Nijedna prepreka ne može
biti nepobediva. Neko je rekao da jedna revolucija ide
napred uz « neustrašivost, neustrašivost i samo
neustrašivost». Ja sam uveren u istinistost ovog aksioma.»
Ponovo
sam pisao Predsedniku Aljendeu 6. septembra 1972:
«Preko
Beatris sam ti poslao poruku o raznim stvarima. Pošto je ona
otišla, a zbog vesti koje su pristigle prošle nedelje,
odlučili smo da pošaljemo druga Osmanija da ti potvrdi našu
raspoloženost za saradnju u bIlo kom smislu, a u isto vreme,
i ti možeš da nam javiš preko njega tvoju procenu situacije
i tvoje ideje u vezi sa planiranim putovanjem u ovu i druge
zemlje. Izgovor za Osmanijevo putovanje biće da proveri
kubansku ambasadu, iako se tome neće dati nikakav
publicitet. Želimo da taj njegov boravak u njoj bude veoma
kratak i diskretan.
«Zamisli koje si ti planirao preko Beatris već se
ostvaruju...
«Iako
shvatamo trenutne poteškoće čileanskog procesa, verujemo da
ćete vi
naći
načina da ih pobedite.»
«Možeš u potpunosti da računaš na našu saradnju.
Primi srdačan i revolucionarni pozdrav od svih nas.»
«Dana 30. juna 1973. poslali smo zvaničnu pozivnicu
Predsedniku Salvadoru Aljendeu i partijama Narodne unije za
komemoraciju dvadesetogodišnjice napada na kasarnu Monkada».
U pismo mu kažem:
«Salvadore,
Ono pethodno je zvanična pozivnica, formalna za
komemoraciju dvadesetogodišnjice. Bilo bi lepo da tog dana
možeš da skokneš do Kube. Možeš misliti kakva bi to bila
sreća, zadovoljstvo i čast za Kubance. Znam, međutim, da to
pre svega zavisi od tvojih poslova i situacije. Zato ti
ostavljamo da razmotriš.
«Još uvek smo pod utiskom velike revolucionarne
pobede od 29. i tvoje brilijantne lične uloge u tim
digađajima. Prirodno je da će mnoge teškoće i prepreke
opstati, ali sam siguran da će ovaj prvi, uspešan pokušaj
ohrabriti narod i učvrstiti njegovo poverenje. Na
internacionalnom planu ti događaji su privukli veliku
pažnju i smatraju se velikom pobedom.»
«Ako budeš delovao kao što si 29., čileanska
revolucija će izaći kao pobednik u bilo kom pokušaju, koliko
god težak bio.
Ponavljam ti da smo mi Kubanci na tvojoj strani i da možeš
da računaš na tvoje odane prijatelje zauvek.»
Dana 29. jula 1973. šaljem mu svoje poslednje
pismo:
«Dragi Salvadore,
Sa namerom da sa tobom razmotre pitanja koja
se odnose na sastanak nesvrstanih zemalja, Karlos i Pinjejro
kreću na put. Pravi razlog je da se sa tobom upoznaju o
situaciji i da ti kao uvek ponude našu raspoloživost za
saradnju pred teškoćama i opasnostima koje ometaju i
ugrožavaju proces. Njihov boravak će biti vrlo kratak jer
ovde imaju mnogo nedovršenih obaveza, i odlučili smo da
krenu na put, žrtvujući njihove poslove.
«Vidim da su sada u veoma delikatnom dijalogu
sa strankom Hrišćanska demokratija usred strašnih događaja
kao što je brutalno ubistvo tvog vojnog ađutanta, kao i novi
štrajk kamiondžija. Mogu da zamislim kolika tenzija postoji
i tvoje želje da dobiješ na vremenu, da poboljšaš odnos
snaga za slučaj da se rasplamsa borba, i ako je moguće, da
pronađeš kanal koji će ti omogućiti nastavak revolucionarnog
procesa bez građanskog sukoba, a u isto vreme spasiti tvoju
istorijsku odgovornost za ono što bi moglo da se desi. Ovo
su ciljevi vredni hvale. Ali u slučaju da se druga strana,
čije stvarne namere nismo u stanju da procenjujemo odavde,
bude bavila podmuklom i neodgovornom politikom, zahtevajući
da Narodna unija i Revolucija plati nemoguću cenu, što je
inače veoma moguće, ne zaboravi ogromnu snagu čileanske
radničke klase i energičnu podršku koju ti je davala u svim
tečkim trenucima; ona može, pred Revolucijom u opasnosti, da
zaustavi one koji zadaju udarce, da zadrži naklonost
neodlučnih, da nametne svoje uslove i da odluči, ako je
tačno, sudbinu Čilea. Neprijatelj mora da zna da je ona
pripremljena i spremna na akciju. Njena snaga i borbenost
mogu da okrenu stanje u prestonici u tvoju korist, čak i kad
druge okolnosti budu nepovoljne.
«Tvoja odluka da braniš taj proces čvrsto i
časno čak i po cenu sopstvenog života, što svi znaju da si
sposoban da ispuniš, povući će na tvoju stranu sve
raspoložive snage za borbu i sve muškarce i žene, dostojne
Čilea. Tvoja hrabrost, smirenost i smelostu ovom istorijskom
času za tvoju otadžbinu, i pre svega, tvoje čvrsto vođstvo,
koje obavljaš odlučno i herojski, su ključni u ovoj
situaciji.
«Obavesti Karlosa i Manuela o tome kako
mogu da pomognu tvoji verni kubanski prijatelji.
Ponavljam ti ljubav i neograničeno
poverenje našeg naroda».
Ovo sam mu napisao mesec i po dana pre
puča. Glasnici su bili Karlos Rafael Rodriges i Manuel
Pinjejro.
Pinoče je razgovarao sa Karlosom Rafaelom.
Pretvarao se pokazujući mu svoju odanost i čvrstinu sličnu
onima koje je imao general Karlos Prats, Vrhovni komandant
Vojske za vreme vlade Narodne unije, dostojan vojnik, koga
su oligarhija i imperijalizam doveli do totalne krize, šro
ga je nateralo da se odrekne mandata, a kasnije su ga u
Argentini ubili agenti DINA-e (DINA: Uprava nacionalne
Inteligencije – čileanska tajna policija), posle fašističkog
puča 1973.godine.
Ja sam prestao da verujem u Pinočea kada
sam pročitao geopolitičke knjige koje mi je poklonio tokom
moje posete Čileu i posmatrao sam njegov stil, njegove
izjave i metode, koje je kao Šef vojske primenjivao kada su
desničarske provokacije obavezivale predsednika Aljendea da
proglasi dekretom opsadno stanje u Santajagu de Čile. Setio
sam se onoga što je upozorio Marks u «18 Prevratu».
Mnogi Šefovi vojske u regionu i njihovi
štabovi želeli su da pričaju sa mnom svuda gde sam dolazio,
i pokazivali su značajno interesovanje za tematiku našeg
oslobodilačkog rata i iskustva iz Oktobarske krize 1962.
Sastanci su trajali satima u svitanje, jer je to bilo jedino
slobodno vreme za mene. Pristao sam da pomognem Aljendeu,
usadivši mu ideju da socijalizamn nije neprijatelj oružanih
institucija. Pinoče, kao šef vojske, nije bio izuzetak.
Aljende je te susrete smatrao korisnim. Dana 11. septembra
1973. umire herojski, braneći predsedničku palatu (Palacio
de la Moneda). Borio se kao lav do poslednjeh daha.
Revolucionari koji su tamo preživeli
fašistički udar, pričali su divne priče o tim poslednjim
trenucima. Nisu se sve verzije uvek podudarale, jer su se
borili sa raznih mesta Palate. Osim toga, neki od njegovih
najbižih saradnika su poginuli, ili bili ubijeni posle teške
i nejednake borbe.
Razlika u svedočenjima sastojala se u
tome što su jedni tvrdili da je poslednje hice ispalio na
samog sebe da ne bi dospeo u zatvor, dok su drugi tvrdili da
je njegova smrt došla od neprijateljske vatre. Palata je
gorela pod napadima tenkova i aviona za vršenje udara, koji
su smatrali lakim načinom i bez otpora. Nema nikakve
kontradikcije između oba načina ispunjavanja obaveze. U
našim ratovima za nezavisnost bilo je više primera
plemenitih ratnika, koji su , kada više nije bila moguća
odbrana, sebi oduzeli život pre nego što ih zarobe.
Ima još mnogo toga da se kaže o tome šta
smo sve bili spremni da uradimo za Aljendea, neki su o tome
pisali. Nije to cilj ovih redova.
Danas se navršava vek od njegovog
rođenja. Njegov primer će potrajati.
Fidel Kastro Rus
29. jun 2008
18: 34
|
