INTERNACIONALNA BRIGADA „Ernesto Če Gevara“

Kubanski institut za prijateljstvo među narodima* (ICAP) organizovao je u periodu od 1. do 15. oktobra -  Internacionalnu brigadu „Ernesto Če Gevara“, povodom obeležavanja 40. godina od smrti gerilskog heroja i komadanta iz Kubanske revolucije. Simpatizeri kubanske revolucije i poštovaoci Če Gevare iz 31. države (oko 230 osoba) je stiglo u kamp Huan Antonio Melja** (na 40- tak kilometara od Havane).

Posle svečanog otvaranja kampa i zvaničnog predstavljanja svih učesnika i država iz kojih dolaze, saznajem da smo brigadista iz Turske i ja jedini učesnici sa Balkanskog poluostrva, a da zajedno sa delegacijom iz Češke (dva člana) – predstavljamo jedine učesnike iz Istočne Evrope.

ICAP je organizovao u narednim danima program upoznavanja Kube, tekovina i uspeha revolucije. Obišli smo Čeovu radnu sobu.

U društvu Čeovog druga sa putovanja po Južnoj Americi, Alberta Granade, odgledali smo film „Dnevnik motocikliste“. Po završetku, Granada je razgovarao sa brigadistima i tom prilikom se prisetio poslednjeg susreta  u svom stanu 1965. godine sa Če Gevarom. „Dugo smo pričali o situaciju u svetu i revolucionarnim potencijalima, spominjao je i Boliviju, ali nije mi govorio da namerava tamo da ide. Na kraju smo se pozdravili, onako srdačno, kao da ćemo se sutra opet videti.“ - rekao je Granada.

Narednog dana je organizovana Konvencija u sedištu ICAP – a u Havani povodom 40. godina od smrti komadanta na kojoj su prisustvovali visoki državni funkcioneri, neki ambasadori država koji imaju učesnike u brigadi i Čeova ćerka. Četvrtog dana u kampu smo odgledali dokumentarni film posvećen Petorici Heroja koji se nalaze u Američkom zatvoru, a zatim razgovarali sa članovima porodice. Obilazili smo i Muzej Revolucije, planinu Zastava (crnih) koji se nalaze ispred američke misije i predstavlja nastavak borbe protiv imperijalizma, zatim Kapitol i muzej posvećen Hose Martiju. Kubanski atletičari su nas posetili, a u cilju upoznavanja i druženja je održan i mini - maraton u dužini od 6. kilometara. Tri dana svi brigadisti su odlazili na proizvodni rad. Po dva puta na plantažu, a jednom na građevinske radove na izgradnji manje bolnice u obližnjem selu.

Provincija Vilja Klara

Četiri dana u programu su bila namenjena za posetu provinciji Vilja Klara i glavnom gradu Santa Klara. Odseli smo u hotelu pod imenom Hanabanilla pa odatle odlazili u posetu selima i razgovarali sa Čeovim saborcima iz vremena kada je on bio komadant Četvrte kolone i rukovodio bitkama za oslobađanje Santa Klare. Jedan od govornika je pratio svog komadanta i u gerilskoj borbi u Kongu. Posetili smo i lokalne bolnice i škole u ovoj provinciji. Velika proslava organizovana je una Trgu Revolucije u Santa Klari pored spomenika Čeu na kojoj je govorio komadant Ramiro Valdes, a bili prisutni Raul Kastro i  članovi Čeove porodice, zajedno sa 10.000 stanovnika. Po povratku u kamp i u poslednjim danima smo gledali dokumentarne filmove posvećene Če Gevarinom životu i organizovali internacionalnu noć na kojoj su bile predstavljene sve zemlje učesnici ove brigade.

Poseta fabrici INPUD

Ovu fabriku u Provinciji Vilja Klara, glavnog gradu Santa Klari, na oko 300. kilometara od Havane je otvorio Ernesto Če Gevara 24. juna 1964. godine, kao tada ministar industrije. Otvorena je posle četiri godine pripremanja u saradnji sa inžinjerima iz Čehoslovačke. Fabrika se bavi proizvodnjom bele tehnike (rashladnih aparata). Danas zapošljava 1197. radnika, a od toga 50% su žene. U rukovodstvu fabrike, žene su zastupljene u približno istom procentu. Ovo je najveća fabrika ove delatnosti na Kubi, a svi proizvodi su namenjeni domaćem tržištu. Radni dan traje 8 časova (kao i svuda na Kubi), a radna nedelja 5. dana. Na svakih šest meseci, radnici odlaze na lekarske preglede, a bolovanje maksimalno traje do pola godine. Prosečna plata je oko 15. evra, što je i prosek za celu državu.

* Kubanski institut za prijateljstvo među narodina (ICAP) je ustanova koja se bavi pozivanjem i ugošćivanjem svih simpatizera iz drugih zemalja. Na hiljade ljudi biva svake godine pozivano, posebno o svečanostima. Kada stignu imaju priliku da sa vodičima instituta vide Kubu, upoznaju se sa tekovinama i uspesima revolucije i izgradnje. Ovakva razgranata aktivnost ima za cilj ne samo popularisanje kubanske revolucije, već i prenošenje iskustava simpatizerima iz celog sveta.

**  Kamp Huan Antonio Melja se nalazi u sastavu ICAP- a. Osnovan je 1972. godine, a ime je dobio po čoveku pod čijim je vođstvom osnovana Komunistička partija Kube i koji je bio na čelu Univerziteta Hose Marti. Kao dosledan marksista – lenjinista, a posle mnogobrojnih organizovanih manifestacija protiv tada aktuelne antikomunističke vlasti (predsednika Hararda Mačada)- biva zatvoren. Nakon 19. dana štrajka glađu izlazi na slobodu. Posle zatvora Melja odlazi u inostranstvo. U antetatu, agenti Mačada ga ubijaju u Moskvi 1929. godine. U tom trenutku je imao 25. godina.

Kao Srbin na Kubi

Biti Srbin na Kubi – poseban je osećaj. To govorim iz ličnog iskustva. Kubanci sa simpatijama gledaju na Srbe i to sam u svakom razgovoru primetio. U kampu smo dobijali i „Granmu“ na španskom, ali i internacionalnu, a baš u tim danima objavljivana su razmišljanja predsednika Fidela Kastra u kojima on iznosi prepiske sa Slobodanom Miloševićem u toku NATO agresije. Tako da mnogi brigadisti su se interesovali za taj period srpske istorije, ali i za sadašnju situaciju. Primećujem i čestu zastupljenost Srbije u dnevnim vestima na kubanskom radiju i televiziji, a tom prilikom iskazuje se i čvrst stav da Kosovo i Metohija moraju ostati u sastavu Srbije.

Kuba iz mog ugla – ukratko

Nekoliko dana privatnog boravka u samom centru Havane (par dana pre i posle kampa), nisu dovoljna za kompletno shvatanje i razumevanje ove zemlje i naroda iako sam stalno u tom periodu razgovarao sa Kubancima. Nisam pronašao odgovore na pitanja:  Kako je pobedila revolucija kada nije bilo uslova za to? Kako je opstala posle skoro pola veka brutalnih sankcija? Kako je preživela raspad SSSR – a? Kako danas uspeva iz godine u godinu da podiže standard života, kao i mnoga druga pitanja.

Da, dobro ste pročitali – podiže standard života. U devedesetim godinama prošlog veka na Kubi se veoma teško živelo. Slično je bilo kod nas 1993. godine. Međutim, od 1998/99, do danas, sami Kubanci kažu da se mnogo opuštenije živi. Električne energije, vode, prevoza, hrane i svih ostalih životnih namernica ima u dovoljnoj količini. Optimistički vide svoju budućnost. Razlog više je i dobar zdravstveni oporavak Vrhovnog komadanta i verovanje u njegove reči da opasnost po revoluciju ne postoji, kao i prognoza ekonomskih stručnjaka da uz ovakav privredni rast se može očekivati za nekoliko godina izlazak Kube iz grupe zemalja „Trećeg sveta“. I ja verujem u sve to. Želim takvu budućnost ovoj prelepoj zemlji ponosnih ljudi. Želim ponovo otići i duži period ostati u sredini gde osećam slobodu i prihvaćenost na svakom koraku. Da zajedno negujemo i čuvamo ideološki čistu revoluciju – do konačne pobede ! Odgovor na pitanje kako je jedan Argentinac zavoleo i bio voljen na Kubi sam možda pronašao, sledeći i verujući u internacionalizam.

Igor Petrović