|
RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA
SAUČESNIČKO ĆUTANJE
Svet ne može sebi da dozvoli luksuz da drama NATOovog rata
protiv Jugoslavije bude zaboravljena ćutanjem onih koji su
bili važni akteri i saučesnici tog brutalnog genocida.
Na Klintonovom sastanku sa Asnarom u Beloj kući, 13. aprila
1999 g., gde je doneta odluka da se intenzivira
bombardovanje i Asnaru palo na pamet da se napadne
televizija, radio i druge tačke, što bi stajalo života
brojne nedužne civile, bili su predsednik Klinton, Savetnik
za nacionalnu bezbednost, Sendi Berger, Državni sekretar,
Madlen Olbrajt i drugi bliski saradnici Predsednika, među
kojima i onaj koji je od Bergera dobio naređenje da ne vodi
zapisnik kada se govori o Kubi.
Možda će u izjavama za štampu ili u nekoj knjizi memoara,
neki od njih posebno pisati o toj avanturu, ali ne u
kontekstu stvarne opasnosti i prljavih ratova prema kojima
SAD vode čovečanstvo. Postoje tajna dokumenta koja će biti
objavljena kroz 200 godina kao istorijski legat nekog
Predsednika, kada, kako smo krenuli, neće biti više ni
javnosti ni čitalaca.
Od tada je prošlo manje od 10 godina.
U Evropi i na drugim stranama postoji mnogo saučesnika koji
ćute.
Posle treće poruke Miloševiću, Kubu je posetio Ministar
transporta Italije, koga sam primio 30. marta 1999 g. i sa
kojim sam direktno dotakao pitanje rata protiv Jugoslavije.
U nastavku je ono što sam mu rekao, prema zabeleškama sa
našeg razgovora u prisustvu osoblja moje kancelarije i onog
iz Ministarstva spoljnih odnosa.
«Počeo sam pitajući ga zbog čega su napali Srbiju. Kako će
naći rešenje. Da je po mom mišljenju to bila velika greška i
da će ih odvesti u slepu ulicu, ako se Srbi odupru. Kakve
potrebe je imala Evropa da rastura Jugoslaviju, koja je bila
sprovela mnoge reforme i koja, striktno govoreći, posle
okončanja Hladnog rata, nije mogla biti okvalifikovana kao
komunistička država, i još manje kao neprijatelj Evrope? Da
je Evropa, da bi zadovoljila zahtev nemačke vlade, pokrenula
i podržala odvajanje Hrvatske, gde je u stvari, tokom II
Svetskog rata nacistička Nemačka organizovale strašne grupe
ustaša koji su počinili bezbroj zločina i masakara protiv
Srba i oslobodilačkog pokreta predvođenog Titom.
«Zbog ovog udovoljavanja i nedostatka političkog
predviđanja, usred euforije u danima krize socijalističkog
bloka i SSSRa, Evropa je rasturila Jugoslaviju, što je
dovelo do krvavih epizoda, a posebno do dugog i krvavog rata
u Bosni i najzad do sadašnjeg rata NATOa protiv Srbije, kao
što je došlo i do odvajanja Makedonije, što je značilo
amputaciju najvećeg dela Federativne Republike Jugoslavije.
Tako su ostali samo Srbija, Crna Gora i Kosovo.
«Kao što je poznato, stanovništvo Kosova albanskog porekla
tokom decenija nije prestajalo da raste dok nije postalo
velika većina i da su za Titovog života, dosta pre smrti,
mnoge srpske porodice napustile Kosovo u potrazi za
sigurnošću, pred brojnim nasilnim delima koja su
ekstremističke grupe sa Kosovo činile protiv njih. U to
vreme je protiv Srba koji su živeli na Kosovu sprovođeno ono
što se danas ocenjuje kao etničko čišćenje.
«Nepotrebno i krvavo razdvajanje Jugoslavije podstaklo je i
razvilo latentne konflikte između većine albanskog porekla i
srpske manjine sa Kosova, koji su u osnovi aktuelnog
problema.
«Srpski narod čini osnovno jezgro onoga što je ostalo od
bivše Jugoslavije. To je jedan borben i hrabar narod koji je
bio izuzetno ponižen. Bio sam ubeđen da bi Srbija prihvatila
jedno časno i mirno rešenje problema Kosova na osnovu široke
autonomije.
«Umerene gripe sa Kosova, delujući pametno i konstruktivno,
podržavale su to rešenje budući da je prisustvo velike
većine stanovnika albanskog porekla činila mogućom nastanak,
mirnim putem, jedne nezavisne države, pre ili kasnije.
Evropa odlično zna da ekstremističke grupe sa Kosova nisu
želele to rešenje; zahtevale su neposrednu nezavisnost u
radi toga su želele intervenciju snaga NATOa.
«Nepravedno je prebaciti svu odgovornost na Srbiju. Srbije
nije napala ni jednu suverenu zemlju. U suštini se
usprotivila vojnom prisustvu stranih trupa na svojoj
teritoriji. Tokom više meseci, posebno poslednjih nedelja,
stalno su joj pretili. Od nje se tražila bezuslovna predaja.
Nijedna zemlja se ne može tretirati na takav način, a još
manje narod koji se u vreme okupirane Evrope sa najviše
heroizma borio protiv nacista i ima veliko iskustvo u
partizanskom ratovanju.
«Ako Srbi izdrže – a ubeđen sam da će izdržati – NATOu neće
preostati druga alternativa osim genocida, ali genocida koji
ne bi uspeo iz dva razloga:
«Prvo: ne bi mogli da poraze srpski narod ako primeni svo
svoje iskustvo i svoju doktrinu iz partizanske borbe.
«Drugo: Javno mnjenje samih zemalja NATOa ne bi to
dozvolilo.
«Ne radi se o oklopnim divizijama, nevidljivim bombarderima,
Tomahavk i krstarećim raketama ili bilo kom drugom oružju
koje se naziva inteligentnim. Morala bi se lansirati po
jedna raketa ili bomba na svakog čoveka sposobnog da nosi
pušku, bazuku ili mobilno protivvazdušno oružje. Sva sila
NATOa u tom slučaju bi bila izlišna. Postoje ratovi
galaksija i ratovi na zemlji. Uprkos svom tehnološkom
napretku, pojedinačni borac bi imao glavnu ulogu u toj vrsti
borbe.
«Osim Kosova, jedan još mnogo veći problem nastaje na štetu
interesa Evrope i sveta. Rusija je strašno ponižena. NATO je
napredovao već do granica onoga što je bio SSSR. Obećava da
će uključiti druge države bivšeg socijalističkog bloka, pa
čak i baltičke zemlje koje su bile deo Sovjetskog Saveza.
Rusi imaju svo pravo da misle da se ne bi zaustavili do
zidina Kremlja.
«Rusi su Sloveni, isto kao i Srbi i to osećanje je veoma
snažno među tim narodima. Napadi na Srbiju predstavljaju za
njih ogromno poniženje i izazvali su, više od bilo kog
drugog događaja, duboka i opravdana osećanja nesigurnosti ne
samo kod njih, nego i kod drugih zemalja, kao što su Indija
i Kina, koje će logično nastojati da se priključe Rusiji
radi garantovanja svoje bezbednosti. Ne verujem da Rusi neće
učiniti sve što bude bilo potrebno da sačuvaju sposobnost
odgovora kao jedinu garanciju pred onim što se događa.
«Ni Evropa, niti svet, sa svojim sadašnjim iscrpljujućim
ekonomskim problemima neće dobiti apsolutno ništa takvim
smerom događaja.
«Pre nekoliko dana, u zoru 26. marta, pošto se iznenada
vraćao iz Kolumbije za SSSR, sleteo je na aerodrom u Havani,
predsednik državne DUME, Ruske Federacije, Genadij
Seljeznov. Na moju sopstvenu inicijativu dotakao samo ove
probleme. Rekao sam mu da ne bi bilo nikakvog mogućeg vojnog
rešenja, da bi bez sumnje svaki napor da se vojno pomogne
Srbiji neizbežno vodio do opšteg rata, zbog čega su jedina
sredstva kojima danas raspolažu za to, konvencionalna; da je
bitka političkog, a ne vojnog karaktera.
«Sam Seljeznov je javno izvestio o ovoj tačci gledišta koju
sam mu saopštio.
«Kako Evropa, tako i svet imaju dužnost da traže to rešenje
koje je, iako teško i složeno, savršeno moguće. Da su,
umesto što su se potpuno posvetili pretnjama Srbiji strašnim
bombardovanjem, pritisli ekstremiste sa Kosova, moglo bi se
naći to rešenje. Samo NATO može da zaustavi ekstremiste sa
Kosova ako to učini iskreno i kategorično. Ne radi se o
upotrebi oružja radi toga, već o tome da ih upozori na takav
način da im ne ostane ni najmanja sumnja u to da ne računaju
na njegovu podršku. Nesumnjivo je da bombe koje se od pre
nedelju dana bacaju na Srbiju neće nikad doprineti tom
naporu odvraćanja.
«S druge strane, smatram velikom greškom politike koju slede
kako SAD, tako i Evrope, da drže Rusiju na ivici provalije
na ekonomskom polju, nastojeći da joj nametnu nemoguće
formule Međunarodnog monetarnog fonda.
«Zapad ne govori o 300 milijardi dolara koji su ukradeni u
Rusiji i prebačeni u Portugal, Španiju, Francusku, Italiju,
Austriju i druge zemlje. Petnaest puta više od bedne sume od
20 milijardi o kojima se već mesecima diskutuje kao zajmu
MMFa. U toj nemilosrdnoj pljački ruskih bogatstava, Zapad
nije oslobođen krivice zbog metoda i modela ekonomske
politike koju je preporučio i nametnuo Rusiji.
«Interna eksplozija u Rusiji bi bila katastrofalna. Tome se
dodaje već pomenuto napredovanje NATOa, projekat storniranja
Sporazuma o strateškoj antiraketnoj zaštiti i sada
neverovatno poniženje napadom koji su preduzele moćne snage
NATOa protiv jedne male zemlje kao što je Srbija.
«Da sam bio protiv svih vrsta genocida ili ubijanja, odakle
god da dolaze, i da sve nacionalnosti i vere treba da budu
uvažavane, bez ikakvog izuzetka, uz poštovanje njihovog
prava na život, kulturu i mir.
«Ako sam uzeo slobodu da ovo objasnim to je zato što mislim
na dužnost da upozorim na ove opasnosti i potrebu da se one
reše. Njihovo iznošenje apsolutno nikome ne šteti, a umesto
toga može da bude korisno svima. Ponovio sam moje ubeđenje
da će Srbi izdržati i da, iako ne bi bilo ni malo lako
pregovarati sa jednom zemljom na koju je bačeno na hiljade
bombi i čijoj je časti, dostojanstvu i privredi zadat težak
udarac, po mom mišljenju je moguće jedno miroljubivo
rešenje.
«NATOu praktično ne ostaje više vojnih ciljeva za udar,
možda samo koncentrisane ili trupe u pokretu, a ništa na
svetu nije lakše nego razbacati ih da bi se započela druga
vrsta rata, bez mogućnosti da se unište vazdušnim udarima.
«Evropa zna da bi kopnena borba bila veoma skupa u ljudskim
životima, a osim toga i beskorisna. Da ako Srbi primene
sopstvenu koncepciju koju bi smo i mi promenili u našoj
zemlji u slučaju invazije SAD, u čemu su već pokazali
izuzetno iskustvo, rat koji je započeo NATO bi bio
beskoristan i odbojan, predodređen na univerzalnu osudu
genocida u samom srcu Evrope.»
Danas je jedan slavan patriotski dan, dan kada je Karlos
Manuel de Sespedes započeo rat za nezavisnost protiv španske
metropole.
Na njegovom primeru su se inspirisale kasnije generacije
Kubanaca. Lekcija koju nam je dao je dužnost da se misli i
bori protiv opasnosti koje danas ugrožavaju ljudsku vrstu.
Fidel Kastro Rus
10. oktobar 2007 g.
BUŠ, MAMBI*?
«Živela slobodna Kuba», bio je ratni poklič kojim su se u
dolinama i planinama, šumama i poljima trske, prepoznavali
oni koji su 10. oktobra 1868 g. započeli prvi rat za
nezavisnost Kube.
Nikada nisam mogao da pretpostavim da ću ga čuti 149 godina
kasnije iz usta jednog predsednika SAD. To je kao da je neki
ondašnji kralj ili njegov regent uzviknuo: «Živela slobodna
Kuba!
Suprotno tome, jedan španski ratni brod se približio obali i
topovima razorio malu plantažu šećera gde je Karlos Manuel
de Sespedes, na nekoliko kilometara od mora, proglasio
nezavisnost Kube i oslobodio robove koje je nasledio.
Linkoln, sin skromnog proizvođača drveta, celog svog
života se borio protiv ropstva koje je u njegovoj zemlji
bilo legalno skoro 100 godina posle Deklaracije o
nezavisnosti. Privržen pravednoj ideji da se svi građani
rađaju slobodni i jednaki, koristeći svoja zakonska i
ustavna ovlašćenja, izdao je dekret o oslobađanju od
ropstva. Bezbroj boraca je dalo svoje živote braneći tu
ideju pred pobunjenim robovskim državama na jugu zemlje.
Linkolnu se pripisuje izjava: «Jedan deo naroda se može
stalno varati, ili čitav narod neko vreme, ali ne može
stalno varati čitav narod».
Umro je od zločinačkog pucnja kada je, nepobediv na
izborima, težio drugom predsedničkom mandatu.
Ne zaboravljam da se sutra, u nedelju, navršava 48 godina od
nestanka u moru Kamila Sienfuegosa, 28.oktobra 1959 g., u
jednom aviončiću, na povratku u prestonicu iz pokrajine
Kamagvej gde je nekoliko dana ranije samo njegovo prisustvo
razoružalo jedan garnizon skromnih boraca Pobunjeničke
vojske čiji su komandanti, buržoaske ideologije, hteli da
urade ono što skoro pola veka kasnije zahteva Buš: da sa
dugnu na oružje protiv revolucije.
Če u jednom divnom uvodu za svoju knjigu «Rat i gerila na
Kubi», tvrdi: «Kamilo je bio drug iz 100
bitaka...požrtvovani borac koji je od žrtvovanja uvek pravio
instrument za kovanje svog karaktera i kovanje karaktera
trupe... on je ovde iznetom književnom kosturu dao
suštinsku vitalnost svog temperamenta, inteligencije i
hrabrosti, koji se u tako tačnoj meri postižu samo kod
nekih ličnosti istorije».
Ko ga je ubio?
«Bolje bi bilo da upitamo: ko je likvidirao njegovo fizičko
biće? Jer život ljudi kao što je on ima produžetak u narodu...
Ubio ga je neprijatelj, ubio ga je jer je želeo njegovu
smrt, ubio ga je jer nema sigurnih aviona, jer piloti ne
mogu da steknu svo potrebno iskustvo, jer je pretrpan poslom,
želeo da za kratko vreme bude u Havani... U njegovom
gerilskom mentalitetu jedan oblak nije mogao da zaustavi ili
skrene jednu trasiranu liniju... Kamilo i drugi Kamilosi (oni
koji nisu stigli i oni koji će doći) su pokazatelj snage
naroda, oni su najveći izraz onoga što može da da jedna
nacija, u stanju ratne pripravnosti za odbranu svojih
najčistijih ideala i sa verom u postizanje svojih
najplemenitijih ciljeva.»
Zbog onoga što simbolišu njihova imena, lažnom mambiju
odgovaramo:
Živeo Linkoln!
Živeo Če!
Živeo Kamilo!
Fidel Kastro Rus
27.oktobar 2007 g.
* Prema poznatom kubanskom istoričaru, Karlosu Markesu
Sterlingu, reč "Mambí" je afro-antilskog porekla i
primenjivala se na revolucionare sa Kube i iz Santo Dominga
u XiX veku. Na Kubi se reč mambi koristi isključivo da
označi patriotske vojnike koji su se borili protiv Španije u
Ratu za nezavisnost (1895-1898 g.).
|
