|
RAZMIŠLJANJA I MANIFEST ZA KUBANSKI NAROD
NIKADA NEĆE IMATI KUBU
Nadam se da niko neće reći da džabe napadam Buša. Bez sumnje
će shvatiti moje razloge da oštro kritikujem njegovu
politiku.
Robert Vudvord je američki novinar i pisac koji je postao
poznat zbog serije članaka objavljenih u «Vašington Postu»
koje su potpisali on i Karl Bernštajn, a koji su na kraju
doveli do istrage i ostavke Niksona. On je autor i koautor
deset bestselera. Sa svojim strašnim perom uspeva da izvuče
priznanja od onih koje intervjuiše. U knjizi «Stanje
negacije» tvrdi da je 18. juna 2003 g., tri meseca posle
početka rata u Iraku, na izlazu iz svog kabineta u Beloj
kući, posle jednog važnog sastanka, Buš lupnuo po ramenu
Džeja Gernera i rekao mu:
«Čuj, Džej, hoćeš li da uradiš ono u Iranu?»
«Gospodine, momci i ja smo već razgovarali o toj temi i
želimo da sačekamo Kubu. Mislimo da su rum i cigare bolji.
Žene su lepše».
Buš je odgovorio: «Imaćeš to. Imaćeš Kubu».
Buš ga je nesvesno izneverio. Na to je mislio još od kada je
izjavio šta treba da očekuju desetine mračnih kutaka gde
Kuba zauzima posebno mesto.
Gernera, generala sa 3 zvezdice, nedavno povučenog sa mesta
šefa onog što se zvalo Kancelarija za planiranje post-rata u
Iraku, koju je stvorila jedna predsednička Uprava tajne
nacionalne bezbednosti, Buš je smatrao izuzetnim čovekom za
sprovođenje svoje ratne strategije. Imenovan na tu dužnost
20. januara 2003 g., bio je smenjen 11.maja iste godine na
insistiranje Ramsfilda. Nije imao hrabrosti da objasni Bušu
svoje oštro neslaganje sa strategijom primenjenom u Iraku.
Mislio je na drugu sa istim ciljem. Poslednjih nedelja
hiljade američkih mornaričkih pešadinaca i grupa nosača
aviona, sa pomorskim snagama podrške, vršilo je manevre u
Persijskom zalivu, ne nekoliko milja od iranske teritorije,
u očekivanju naređenja.
Naš narod će uskoro navršiti 50 godina surove blokade; na
hiljade njegovih sinova je umrlo ili je osakaćeno kao
posledica prljavog rata protiv Kube, jedine zemlje sveta na
koju se primenjuje zakon o prilagođavanju koji nagrađuje
ilegalnu emigraciju, drugi uzrok smrtnosti kubanskih
državljana, uključujući žene i decu; pre 15 godina je
izgubio svoja glavna tržišta i izvore snabdevanja hranom,
energijom, mašinama, sirovinama, dugoročnim finansiranjima i
niskim kamatama.
Prvo je pao socijalistički blok, a skoro odmah zatim SSSR,
raskomadan parče po parče. Imperija je pooštrila i
internacionalizovala blokadu; proteini i kalorije koji su
bili dosta dobro raspodeljeni uprkos našim nestašicama,
smanjeni su skoro za 40 %; došle su bolesti kao što je
optički neuritis i druge; nedostatak lekova, isto tako
blokiranih, postao je opšti; mogli su da uđu samo kao
milosrđe da bi nas demoralisali, što se ujedno pretvaralo u
izvor kupoprodaje i nelegalne trgovine.
Neizbežno je došao specijalni period, koji je bio zbir svih
posledica agresije i očajničkih mera koje nas je obavezala
da preduzmemo, uz naglašen skup štetnih akcija od strane
ogromne reklamne mašinerije imperije. Svi su očekivali, neki
sa žaljenjem, a drugi sa oligarhijskim likovanjem, propast
kubanske revolucije.
Mnogo štete društvenoj svesti je, u većoj ili manjoj meri,
naneo pristup konvertibilnoj valuti zbog nejednakosti i
ideoloških slabosti koje je stvorio.
Tokom čitavog svog života revolucija je učila narod,
obrazovala je stotine hiljada učitelja, lekara, naučnika,
intelektualaca, umetnika, informatičara i drugih
univerzitetskih profesionalaca i magistara u desetinama
zanimanja. Ovo nagomilano bogatstvo je omogućilo da se
smanji smrtnost dece na minimum nezamisliv za jednu zemlju
Trećeg sveta i podigne životni vek i prosek znanja
stanovništva do nivoa devetog razreda.
Venecuelanska bolivarska revolucija koja je Kubi ponudila
naftu sa platnim olakšicama u vreme kada je njena cena
vrtoglavo rasla, značila je važnu olakšicu i otvorila nove
mogućnosti, budući da je naša zemlja već počela da
proizvodi sopstvenu energiju u rastućim ciframa.
Pre nekoliko godina, imperija zabrinuta za svoje interese u
toj zemlji, već je imala plan da uništi tu revoluciju, što
je pokušala aprila 2002 g. i pokušaće ponovo kad god bude
mogla, radi čega bolivarski revolucionari pripremaju svoj
otpor.
Za to vreme, Buš je pooštrio svoje planove da okupira Kubu,
do te granice da je proklamovao zakone i
intervencionističku vladu radi uspostavljanja jedne direktne
imperijalne administracije.
Na osnovu privilegija dodeljenih SAD u Breton Vudsu i
Nikosonove prevare kada je ukinuo kao zlato kao merilo koje
je stavljalo ograničenje na emisiju papirnog novca,
imperija je kupila i platila papirom desetine milijardi
dolara, iznose sa više od 12 cifara. Time je održavala svoju
neodrživu privredu. Veliki deo svetskih rezervi deviza
sastoji su od blagajničkih zapisa i američkih novčanica.
Zbog toga, mnogi ne žele krizu dolara kao onu iz 1929 g.,
koja je te papire pretvorila u pepeo. Vrednost u zlatu
jednog dolara je danas najmanje 18 puta manja od one koju je
imao u vreme Niksona. Isto se dešava sa vrednošću rezervi te
valute.
Ti papiri su zadržali svoju skromnu sadašnju vrednost na
osnovu toga što se njima mogu nabaviti basnoslovne
količine, sve skupljeg, modernog oružja, koje ništa ne
proizvodi. SAD izvoze više oružja od ostatka sveta. Sa
istim tim papirima imperija je razvila najsavršenije i
najubitačnije sisteme oružja za masovno uništenje, kojima
održava svoju svetsku tiraniju.
Takva moć im omogućava da nametnu ideju pretvaranja hrane u
gorivo i unište bilo kakvu inicijativu i kompromis za
izbegavanje globalnog zagrevanja, koje se vidljivo ubrzava.
Glad i žeđ, nejžešći cikloni i prodor mora trpe svi
podjednako kao plodove imperijalne politike. Predah za
čovečanstvo, koji bi ponudio nadu za preživljavanje vrste,
nalazi se u drastičnoj štednji energije, za šta se
potrošačko društvo bogatih zemalja ni najmanje ne brine.
Kuba će nastaviti da razvija i usavršava borbenu sposobnost
svog naroda, uključujući našu skromnu, ali aktivnu i
efikasnu industriju obrambenog oružja, što umnožava
sposobnost suočavanja sa napadačem gde god da se nađe i
kakvo god oružje da poseduje. Nastavićemo da nabavljamo
potreban materijal i odgovarajuće vatreno oružje, iako ne
bude rastao čuveni Interni bruto proizvod kapitalizma, koji
uključuje toliko stvari, kao što je vrednost privatizacija,
droge, seksualnih usluga, reklama, a toliko isključuje, kao
što su besplatne usluge obrazovanja i zdravstva za sve
građane.
Za godinu dana životni standard može da poraste ako se
poveća znanje, samopoštovanje i dostojanstvo jednog naroda.
Dovoljno je da se smanji rasipništvo i ekonomija raste.
Uprkos svemu, porašćemo koliko je potrebno i moguće.
«Sloboda je veoma skupa i potrebno je, ili pomiriti se sa
životom bez nje, ili se posvetiti tome da se kupi po ceni
koliko košta», rekao je Marti.
«Ko pokuša da se domogne Kube, skupljače prašinu sa njenog
tla utopljen u krvi, ako ne pogine u borbi», proklamovao je
Maseo.
Nismo mi prvi revolucionari koji tako misle! I nećemo biti
poslednji!
Jedan čovek može biti kupljen, jedan narod nikada!
Tokom mnogo godina srećno sam uspeo da preživim ubilačku
mašineriju imperije. Uskoro će se navršiti godinu dana od
kada sam se razboleo, a kada sam bio između života i smrti,
izjavio sam u Proglasu od 31. jula 2006 g.: «Nemam ni
najmanje sumnje da će se naš narod i naša Revolucija boriti
do poslednje kapi krvi».
Nemojte ni vi da sumnjate gospodine Buš!
Tvrdim vam da nikada nećete imati Kubu!
Fidel Kastro Rus
17. jun 2007 g.
RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA
ŽELJAN LJUBAVI
U
stvari jedino mesto gde su Bušu pružili ljubav bila je
Albanija i to tako da mu je prijem u Bugarskoj, gde ga je
čekalo više hiljada ljudi sa američkim zastavicama, izgledao
hladan.
Bušova
podrška neposrednom ulasku Albanije u NATO i njegova
odluka da zahteva nezavisnost pokrajine Kosovo zaludeli su
ne mali broj Albanaca.
Štampane i druge medijske vesti obaveštavaju da je više
njih koji su bili pojedinačno upitani, odgovorilo:
»Buš
je simbol demokratije. SAD je zaštitnik slobode naroda».
Hiljade nenaoružanih albanskih vojnika i policajaca, jer su
tako tražile jenkijevske vlasti, postavili su stražu u dva
reda duž više od 20 km od aerodroma do prestonice.
Težak
problem nezavisnosti jednog dela Srbije je veoma
kontroverzan u Evropi, kao prethodnica koju mogu da slede
drugi regioni u raznim zemljama koji u sadašnjim granicama
traže suverenitet.
Tako
je Albanija prešla iz ekstremne levice u ekstremnu desnicu.
Poživi
da bi video! I Gledaj da bi poverovao!
Srbija
dobija ne samo težak politički, već i ekonomski udarac.
Kosovo poseduje 70 % energetskih rezervi Srbije. Između 1928
g. i 1999, godine NATO rata protiv Srbije, pokrajina je
davala 78% cinka i srebra. Računa se da raspolaže sa 82%
mogućih rezervi tog metala. Isto tako se tamo nalaze
najveće rezerve boksita, nikla i kobalta.
Srbija
gubi fabrike, zemljište i posede. Ostaje joj samo dužnost da
plaća spoljni dug koji su investitori ugovorili na Kosovu
pre 1998 g.
Upravo
sam primio novinsku vest AFP koja me obavezuje da dodam još
nekoliko redova. Doslovno kaže:
«Moskva, 13. jun 2007 g.
«Rusija optužuje zapad da tajno pregovara o nezavisnosti
Kosova»
«Prema
saopštenju koje je dalo rusko Ministarstvo inostranih
poslova,Rusija je u sredu prebacila zapadnim zemljama da
tajno i «jednostrano» rade na pripremi nezavisnosti Kosova.»
«Tajni
razgovori daju na znanje da se jednostrano pripremaju
scenariji za nezavisnost Kosova», rekao je portparol
Ministarstva, Mihail Kaminjin, pozivajući se na sastanak
koje su zapadne sile održale u utorak u Parizu, ne pozvavši
vladu iz Moskve.»
«Takvo
ponašanje je neprihvatljivo, a osim toga Rusija nije bila
pozvana na sastanak što nije u skladu sa izjavama u smislu
traženja kompromisnih rešenja», dodao je.»
Fidel
Kastro Rus
13.
jun 2007 g.
RAZMIŠLJANJA VRHOVNOG KOMANDANTA
TIRANIN POSEĆUJE TIRANU
Već znamo da je došlo do ove čudne Bušova posete glavnom
gradu Albanije. Tamo se odlučno izjasnio za nezavisnost
Kosova bez ikakvog poštovanja interesa Srbije, Rusije i više
zemalja Evrope, osetljivih na sudbinu pokrajine koja je bila
poprište poslednjeg NATOovog rata. Srbiji je podmetnuo da bi
dobila ekonomsku pomoć ako bi podržala nezavisnost Kosova,
gde je nastala kultura te zemlje. Uzmi ili ostavi!
Buš je željan ljubavi. Uživao je po svom ukusu u dočeku
bez protesta u Bugarskoj. Razgovarao je sa vojnicima te
zemlje koji su učestvovali u ratovima u Iraku i Avganistanu.
Nastojao je da ih obaveže da i dalje velikodušno prolivaju
krv u tim miroljubivim ratovima.
Kada su se lideri zemlje požalili da Bugarska nije uključena
u zaštitni kišobran protiv nuklearnih napada, odmah je
izjavio: imaćete potrebna sredstva za odbranu od raketa
srednjeg dometa.
Od 2 do 5 hiljada Bušovih vojnika će se stalno smenjivati u
tri vojne baze koje je imperija podigla u Bugarskoj. Kao da
živimo u najsrećnijem od svih svetova!
Fidel Kastro Rus
11. jun 2007 g. |
