VENECUELA: NAFTNI SUVERENITET, SOCIJALNE REFORME I EKONOMSKA NEZAVISNOST

Autor: Salim Lamrani

Dana 1.maja 2007 g. venecuelanska vlada je povratila svoj energetski suverenitet pristupajući nacionalizaciji, ekonomski veoma isplativog naftnog polja Orinoko, koje sadrži veoma značajne svetske rezerve. Od sad pa nadalje državno naftno preduzeće «Petroleo de Venezuela» SA (PDVSA) će kontrolisati najmanje 60% poslova u regionu.  Strane multinacionalne kompanije koje su ranije bile zadužene za tu zonu, kao «British Petroleum PLC», «Exxon Mobil», «Chevron», «Conoco Phillips», «Total» i «Statoil ASA», moći će da učestvuju u vađenju nafte, ali samo kao manjinski partneri.

Otvaranje nafte za strani kapital, koje je započeto pre više od 10 godina, proizvelo je u zemlji ekonomsko puštanje krvi bez presedana, sa razornim socijalnim posledicama. Izuzetna zarada multinacionalnih kompanija stalno se vraćala u njihovu domovinu i ni na koji način nije služila razvoju nacije.  Osim toga država je izgubila više desetina miliona dolara jer privatna naftna preduzeća nisu plaćala skoro nikakav porez.  U stvari, stopa na dobit je tokom '80.-tih i '90.-tih godina bila neverovatno niska i nije prelazila 1%. Radi poređenja, početkom XX veka, pod vladom Huana Visentea Gomesa, porez je već bio 3%.

«Vlade IV Republike,  elita koja je vladala Venecuelom '80.tih i '90.tih godina i koja  je dala one zone gde nije bilo nikakvog rizika za eksploataciju nafte»,  je glavni krivac za pljačku zemlje i kršenje «nacionalnog suvereniteta», objavio je predsednik Ugo Ćaves. «Sahranili smo 10 godina naftnog otvaranja», dodao je.  Ubuduće prirodna bogatstva regiona neće biti namenjena bogaćenju akcionara multinacionalnih kompanija, već izgradnji «socijalizma XXI veka». «Danas je kraj te epohe u kojoj su naša prirodna bogatstva uvek završavala u bilo čijim rukama osim u rukama venecuelanskog naroda», zaključio je bolivarski lider, dodajući da ne bi mogao da se izgradi nacionalni projekat ako zemlja ne bi imala kontrolu nad svojim bogatstvom, prirodnim resursima i privredom».

 Venecuelanski predsednik je takođe najavo da bi multinacionalne kompanije mogle biti tužene zbog kršenja potpisanih sporazuma  i vađenja nafte van određenih zona, bez korišćenja vodene pare. Prema vladi, ti prekršaji su  uzrokovali «veliku štetu nacionalnoj baštini». PDVSA više ne može da vadi naftu iz nekih bušotina jer početni uslovi pritiska i temperature više ne postoje. Strane multinacionalne kompanije su «vadile 7% (nafte) i selile se na drugu bušotinu (...) proširujući se u nekim slučajevima  na dvostruko veću površinu od one dogovorene ugovorom, ne pitajući nikoga i ne plaćajući ni centa», podvukao je Ćaves.

Ova nova nacionalizacija  sada omogućava da zemlja raspolaže sa više od 400.000 barela nafte dnevno koji se proizvode na naftnom nalazištu Orinoko, čiji je kapacitet više do 600.000 barela dnevno. «Do danas  nismo mogli da raspolažemo tim barelima. Ta preduzeća su nam plaćala siću i odnosila naftu», naznačio je Predsednik, istovremeno naglašavajući da je to vreme prošlo. Ovi novi energetski resursi znatno pojačavaju ekonomsku moć zemlje i bitno će poboljšati životni standard stanovništva.

            BORBA PROTIV LATIFUNDIJA I UNAPREĐENJE POLJOPRIVREDE

Od prvog izbora 1998 g. i u skladu sa ustavom, Ćavesova vlada je povratila blizu 2 miliona hektara, ili 28,74% proizvodnog zemljišta. Od latifundista treba da se nacionalizuju preko 6,5 milion hektara.  Cilj je razvijanje oblasti poljoprivrede i  postizanje prehrambenog suvereniteta. 49% povraćenog zemljišta je podeljeno seljacima, 40% je namenjeno strateškim projektima, a 11% je predato zadrugama.  Zemlja raspolaže ukupnom poljoprivrednom površinom od 30 miliona hektara, čiji je najveći deo skoncentrisan u rukama velikih zemljoposednika.

 U Ato Kaljehi, u državi Barinas,  samo jedan pojedinac je posedovao 24.800 hektara plodnog zemljišta, skoro napuštenog.  Predsednik države je podvukao da je ta situacija bila neprihvatljiva: «to su latifundije, plodno zemljište bez proizvodnje. To je atentat na nacionalni interes, krši se Ustav,  zakoni i svi principi pravde, prava, bezbednosti i suvereniteta zemlje».

 Marta 2007 g. lansiran je novi Integrali plan poljoprivrednog razvoja sa ciljem dostizanja punog prehrambenog suvereniteta  zemlje.  Akcenat je stavljen na kulture pirinča, šećerne trske, kakaa, kafe i stočarstvo, ribarstvo i pčelarstvo, pamuk, krtole i voće i povrće.  Ćaves je objasnio da je ideja bila da se «podstakne novi model proizvodnje na osnovu principa agrarnog socijalizma i društvene svojine».

ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Istovremeno je Ministarstvo životne sredine preduzelo politiku saniranja rečnih slivova sa ciljem stvaranja pristupa pijaćoj vodi za ukupno stanovništvo. Obale i plaže će se takođe očistiti u cilju davanja prednosti turizmu, promovisanja ekonomske aktivnosti i pre svega poboljšanja kvaliteta života Venecuelanaca.  Ove mere se upisuju u nastavak reformi usvojenih od dolaska na vlast Uga Ćavesa. 1998 g., 80% stanovnika gradova su imali pristup pijaćoj vodi. Sada ih ima 92% zahvaljujući ogromnim investicijama koje su izvršene u tom sektoru.  U seoskom području su ostvareni veliki napori prešavši sa 55% u 1998 g. na 71% u 2006 g.

Od 1998 g.  tretman otpadnih voda je porastao sa 10 na 25%. Neke avangardne države kao Nueva Esparta i Isla Margarita dostižu 92% na tom polju. Venecuela sada raspolaže sa više od 100 fabrika za prečišćavanje.  Osim toga je napravljen veliki projekat za čišćenje velikih jezera zemlje kao što su Valensija i Marakaibo.

SOCIJALNE REFORME

Povodom praznika rada 1. maja 2007 g., predsednik Bolivarske Republike Venecuele je najavio spektakularan skok od 20%  minimalnih zarada,  koje će tako postati najviše na Latinoameričkom kontinentu sa 286 dolara mesečno.  Čak i u Čileu,  koji se smatra neoliberalnim ekonomskim modelom, najmanja plata je samo 250 dolara. U brojnim zemljama kontinenta minimalni dohodak ne stiže čak ni do 100 dolara.  Suprotno prethodnim vladama Ćaves je od 1998 g. redovno povećavao osnovnu zaradu koja je stagnirala na 118 dolara.  Posle je prešla na 154 dolara 2003 g., uprkos strašnoj naftnoj sabotaži koju je priredila opozicija i koja je privredu koštala više od 10 milijardi dolara.  Najzad je 2005 g. dostigla 192 dolara.

 Radi poređenja, pod Četvrtom Republikom, minimalna zarada u najboljem slučaju je stagnirala, a ponekad se i smanjivala. 1996 g. kada je inflacija u zemlji dostigla vrtoglavu stopu  od 100%, minimalna zarada je bila samo 36 dolara, dok je 1994 g. bila 101 dolara, a 1992 g. 132 dolara.

Osim toga starije osobe koje nikada nisu radile raspolagaće zaštitnim primanjima od 60% minimalne zarade. Nezaštićene žene, kao i onesposobljene osobe dobijaće pomoć u iznosu 80% minimalne zarade. Domaćice starije od 61 godine dobijaće unapred celu penziju uz prednost za najsiromašnije. Osim povećanja osnovne plate i pomoći zapostavljenima, bolivarska vlada je predvidela da od 2010 g. smanji radno vreme na 6 sat dnevno i 36 sati nedeljno, bez smanjenja zarade. Taj značajan socijalni napredak je simbol volje Ćavesove vlade da popravi sudbinu najzapostavljenijih.

Predsednik Ćaves je takođe najavio da bi država pristupila retroaktivnom plaćanju penzija za 2006 g.  Ta mera treba da donese korist za blizu 88.000 penzionera.  Socijalno osiguranje je raspolagalo od pre 10 godina zamrznutim penzionim računima.  Bolivarski lider se pobunio  zbog takve situacije.  «To je deo dovođenja u red nacije i borbe protiv toliko poroka i korupcije koji postoje u javnom i privatnom sektoru».

U oblasti obrazovanja vlada će 2007 g. otvoriti blizu 2.379 novih bolivarskih škola u čitavoj zemlji.  Te ustanove će se priključiti na 5.875 bolivarskih škola koje već postoje.  «Treba da posvetimo najveći mogući napor temi obrazovanja» jer kao što je podvukao Simon Bolivar, «nacije će ići ka veličini istim korakom kojim bude išlo obrazovanje», ukazao je Ugo Ćaves.  Za njega, škola treba da bude epicentar društvenog i komunitarnog rada.

Univerzalizacija pristupa obrazovanju urađena je 1998 g. i imala je izuzetne rezultate.  U 2007 g. Venecuela raspolaže sa skoro 12.700.000 učenika u stanovništvu od 26 miliona. Broj upisa nije prestajao da se uvećava od dolaska Ćavesa na vlast. 2001 g. bilo ih je 6.900.000,   2002 g. dostigli su cifru od 9.500.000, da bi se u 2004 g. stabilizovali na 11.300.000.  U 2005 g. bilo je 11.800.000 đaka, a u 2006 g. 12.100.000. Ovo redovno i masovno povećanje potvrđuje efikasnost obrazovne politike bolivarske vlade. Omasovljenje obrazovanja je takođe praćeno osetnim poboljšanjem kvaliteta nastave.

SLOM MMFa I SVETSKE BANKE I NADE U BANKU JUGA

13. aprila 2007 g. Anup Sing, direktor Odelenja za zapadnu hemisferu MMFa, izrazio je želju da se sretne sa venecuelanskom vladom radi dijaloga o problemima inflacije koja pogađa zemlju: «Ne samo da bi želeo da dam preporuku, nego i da  u nekom trenutku godine razgovaram sa vlastima». Ali malo je verovatno da će se Singova želja ostvariti.

U stvari, MMF je glavni krivac za dramatičnu krizu koja je uništila latinoameričke privrede 1990 i 2000 g.  MMF, čija je zvanična misija «borba protiv siromaštva», u stvari samo produžava ekonomsku kolonizaciju čije su žrtve nerazvijene zemlje. Sporazumi potpisani sa međunarodnom organizacijom i planovi strukturalnog podešavanja koji su nametnuti, uništili su stanovništvo kontinenta.  Njihovi zajmovi sa zelenaškim kamatama, umesto da razviju privredu, služili su samo za pljačku bogatstava tih nacija na ivici provalije,  pritisnutih nelegitimnim i nenaplativim dugom.

Osim toga njihovi drakonski recepti koji čine neprihvatljivu uvredu suvereniteti latinoameričkih država,  uzrok su ekonomske, socijalne i ljudske propasti koja pogađa novi svet.  MMF je sada omrznuta institucija na kontinentu i više ne raspolaže skoro nikakvim uticajem.  U stvari, većinski kontrolisan od strane Vašingtona i korišćen radi  promovisanja interesa američkih multinacionalnih kompanija, izgubio je sav kredibilitet.

Propast MMFa i Svetske banke je toliki da je Venecuela, koja je isplatila sve svoje dugove tim institucijama,  upravo formalno istupila iz tih institucija. «Gospodo iz Svetske banke, gospodo iz Međunarodnog monetarnog fonda: ćao. Venecuela je slobodna i suverena», najavio je Rodrigo Kabesas, Ministar finansija. Isplativši unapred dug koji je dospevao 2012 g., zemlja je uštedela 8 miliona dolara.  MMF je, sa druge strane, zatvorio svoje kancelarije u Venecueli krajem 2006 g. «Zatvorili smo jedan istorijski ciklus zaduživanja kod multilateralnih organizacija», dodao je Kabesas.

Planovi za strukturalno prilagođavanje koje je 1989 g. MMF nametnuo Venecueli  uzrokovali su inflaciju bez presedana i siromaštvo koje je stanovništvo dovelo do očajanja.  Jedini odgovor vlade toga doba je bio da pošalje vojsku da zverski savlada narod, uzrokujući stotine žrtava.

VENECUELANSKI PRIMER

Odluka Venecuele bez sumnje predstavlja primer za Latinsku Ameriku i  zadužene nacije Trećeg sveta.  Brazil, Argentina i Urugvaj su sledili Karakas plaćajući unapred svoje dugove MMFu. Ekvador je želi da sledi isti put.  Osim toga Venecuela je lansirala ideju da od juna 2007 g. stvori Banku Juga namenjenu razvoju latinoameričkih država i promociji regionalne ekonomske integracije.  Nasuprot MMFu i Svetskoj banci logika više neće biti finansijska,  destruktivna i eksploatatorska, već emancipatorska, konstruktivna i solidarna.

Braziliski predsednik, Luis Inasio Lula da Silva, odao je priznanje Ugu Ćavesu koga je okvalifikovao kao «izuzetnog saveznika na političkom i trgovinskom nivou». Pokušaji Bušove administracije da stvori tenzije između dve velike latinoameričke nacije su propali.  «Pre Ćavesa, Venecuela je bila skoro potpuno zavisna od SAD. Ugo Ćaves je latinoamerički predsednik usmeren ka davanju prioriteta pitanju Latinske Amerike. Venecuela se pokazuje svetu kao suverena zemlja sa potencijalom i velim kapacitetom za pomoć», pozdravio ga je Lula.

Venecuela predstavlja odličnu ilustraciju latinoameričke obnove gde su narodi iz različitih država doveli na vlast reprezentativne lidere opšteg interesa, sa stvarnom političkom voljom da okončaju nejednakost koja pustoši kontinent. Još više od izuzetnih rezultata koje je postigla bolivarska vlada od 1998 g., Ćaves je nosilac jedne uverljive alternative divljem neoliberalizmu koji brani Vašington. Njen uticaj i njen primer prevazilaze granice kontinenta da bi preplavili ostatak sveta, pa čak i neke sektore razvijenih zemalja. To objašnjava frenetičnu i izuzetno zabrinjavajuću opsesiju Bušove administracije Karakasom.

Izvor : Argenpress