GOVOR DRUGA KARLOSA LAHEA DAVILA NA 45. GODIŠNJICI UNIJE MLADIH KOMUNISTA

Dragi Raule,
Drugarice i drugovi,

Nisam danas došao ovde da govorim sa nostalgijom onoga ko je nekad bio rukovodilac komunističke omladine, niti da pričam šta smo tada bili, niti da dajem savete kakav treba da bude jedan mladi revolucionar.

Kada sam saznao da sam određen da govorim na ovoj svečanosti, shvatio sam da je moja dužnost da razmislim i promislim o problemima današnje omladine, o njenim odgovornostima i izazovima i da ovim rečima izazovem da i vi danas razmišljate i promišljate.

Današnji mladi su se rodili i rasli u specijalnom periodu. Nisu upoznali nivo blagostanja, socijalne pravde i jednakosti koji je osvojila Revolucija posle 1. januara 1959 g. Ne idealizujemo društvo u kome smo već uživali 80. tih godina, jer dobro znamo da je čitavo ljudsko delo nesavršeno i nekompletno, ali na kraju te decenije ni na kom drugom mestu planete pojam socijalizma nije bio tako realan kao na ovom malom karipskom ostrvu. Istorija je to pokazala.

Uvek smo znali da je najveći izazov socijalizma iskovati komunističku svest i odbacivanje kapitalizam kod mladih koji nisu živeli u njemu i nisu mogli da osete koliku moralnu štetu proizvodi, koliko opterećuje sreću i koliko pogađa ljudsko dostojanstvo jedno društvo zasnovano na egoizmu, individualizmu, taštini i duhu materijalne koristi.

Ali osim tog izazova, naši mladi moraju da shvate da je socijalističko društvo u kome živimo, kome se vojno preti, koje je ekonomski napadnuto i politički i moralno izazvano, mnogo manje idealno od onoga što bi smo želeli i od onoga što su ranijih godina za sve Kubance već bili postigli Fidel, Raul, Če i mladi pobunjenici, za koje je «Granma» bila velika oklopnjača, Monkada sićušna kasarna, a vojska od 80.000 vojnika, omanja prepreka pred snovima o slobodi i pravdi koji su ih nadahnjivali.

Ono što nije trebalo da se dogodi, ono što je moglo da se izbegne, iščezavanje SSSRa i socijalističkog bloka, ostavilo je Kubu – reći ćemo tako kako je bilo – samu pred imperijom.

Nestala su naša tržišta, izvori kredita i investicija, a američka vlada je otvoreno bila spremna da naš narod umori glađu i bolestima i pooštrila je blokadu, ekonomski rat, kampanju laži i kleveta i intenzivirala terorističke akcije.

Vi ste se rodili ili rasli kada je nestajalo električne energije po 10 i više sati dnevno, nedostajalo lekova, dramatično nedostajalo hrane i jedva radio prevoz na ulicama, čak i u glavnom gradu.

Te okolnosti su znatno izmenile život našeg naroda, iznedrile gorke suprotnosti, dovele do širenja poroka i privilegija koji su bili prevaziđeni samim revolucionarnim delom, pogodile socijalnu jednakost, plata je prestala da bude pravedna nadoknada kojom su mogle da se reše potrebe svakodnevnog života.

Bilo je neophodno učiniti taktičke ustupke čije posledice još uvek nismo uspeli da prevaziđemo. Neke promene bez adekvatne pripreme stvorile su nekontrolisanost i gubitak efikasnosti, a druge isto tako potrebne, dovele su do neželjenih situacija.

Današnja omladina nije upoznala kapitalizam, niti socijalizam koji smo već bili dostigli i živela je u godinama kada je videli porast deformacija i nejednakosti. Ali današnji mladi su upoznali i žilav i dostojan divljenja otpor našeg naroda, koji je usred teških nedostataka bio sposoban da brani, već tada, više jedan san nego stvarnost, više himeru nego mogući podvig, i pred čuđenjem sveta spasao je Revoluciju koja se sada uspravlja sa većom snagom i ponosom nego ikad.

Iako smo svesni naših opravdanih nezadovoljstava, naš narod danas uživa prava koja za milijarde na planeti nisu čak ni zamisliva; ima besplatan prIstup zdravstvu i obrazovanju sa jednog do dugog kraja ostrva, niko nije suvišan u našoj zemlji, ima mesto za studiranje ili za rad, da bude koristan na neki način nije uskraćeno ni jednom jedinom Kubancu, niko ne mora da spava na ulici, niti je prepušten sam sebi. Živimo u društvu pravde, solidarnosti, dostojanstva, koje će biti sve bolje jer naša sredstva nisu vlasništvo multinacionalnih kompanija, naše zakone ne nameće tržište, našu politiku ne diktira neka strana sila.

Danas dok napredujemo vidimo povlačenje neoliberalizma, nestanak Sporazuma o slobodnoj trgovini za obe Amerike, diskreditovanje vlada Evrope, posvećenih licemerju demokratije i ljudskih prava, vidimo imperiju u otvorenoj etičkoj, moralnoj i sistemskoj dekadenciji.

Ubeđeniji nego ikad u naš socijalistički put i pravednost naših ideja moramo biti svesni kontradikcija koje je naše društvo nasledilo iz Specijalnog perioda i da naš rad sa mladima zahteva i po dubini i po širini jedan mnogo veći domet. Bila bi greška zadovoljiti se onim što radimo, pretpostaviti da uvek stižemo do srca i misli mladih, da je naš ideološki rad adekvatan, da ga dobro shvatamo, ne samo kao prosto ponavljanje ideja, nego kao umetnost buđenja osećanja i kovanje savesti.

Neophodno je steći solidnu kulturu da bi čovek bio sposoban da nasluti suštinu i poveruje u sposobnost da izgradi jedno sve pravednije društvo u nepravednom svetu čijem postojanju ne prete samo ratovi.

Kultura nam nudi lucidnost «za promenu svega što treba da se menja» i za osvajanje svega onoga što sami sebi postavljamo. Ništa nije tako svojstveno mladosti kao promena, kao visoki ciljevi, i zbog toga je privilegija biti mlad u vreme Revolucije.

Osvojiti ono najbolje za naše živote, za naše porodice, za naše bližnje i za nove generacije, može da se postigne preko kulture. Bez kulture nije moguća sloboda rekao nam je Fidel.

Na tako značajan datum kao što je današnji treba da nastavimo da razmišljamo o govoru našeg Vrhovnog komandanta u Velikoj auli Univerziteta u Havani i da se zapitamo: Da li smo zadovoljni nivoom informisanosti, razvojem interesa i unutrašnjim usvajanjem vrednosti, koji uspevaju da se poseje u novim generacijama?

Zar članstvo u UMK ne odgovara avangardi naše omladine sa njenom svojstvom štafete Partije, nesumnjivog garanta Revolucije?

Negativan ili delimično negativan odgovor na ova pitanja ne bi negirao domete ni postojanje jedne jake i prestižne omladinske organizacije kao što je UMK, ni nesumnjive vrline jedne zdrave i revolucionarne omladine kao što je naša. Radi se o tome da se ima svest o velikoj odgovornosti koju imaju mladi jedne zemlje koja je znala da brani zastave socijalizma u najtežim okolnostima, zemlje koja je bila vodič i nada milionima i stotinama miliona ljudskih bića u svetu.

Naša omladina je disciplinovana, organizovana, odgovorna, aktivno učestvuje u političkom životu i ti kvaliteti mogu lako da se cene, ali to nije uvek odraz jednog čvrstog revolucionarnog ubeđenja u svima i svakom pojedinom omladincu, i naša je dužnost da saznamo koliko je duboko revolucionaran svaki omladinac i da postignemo da to sve više postaje.

Potrebno je garantovati stvarno i efektivno učešće mladih u svim sferama društvenog života. Na bilo kom polju na kome radi, mlad čovek treba da se oseti, da da svoj doprinos. Potreban nam je njegov kritički duh, prirodno buntovništvo, njegova privrženost pravdi, njegova beskompromisnost pred onim loše urađenim.

Revolucija zahteva vežbu mišljenja, i to mišljanja svojom glavom, a to treba potkrepljivati u dobu kada se formira karakter, kada se kristališu ubeđenja i usađuju vrednosti koje će rukovoditi našim ponašanjem čitavog života.

Jedna avangardna organizacija treba da analizira, diskutuje, predlaže.

Kada se diskusije i analize tema i predmeta koji se najviše tiču i interesuju mlade, odigravaju po strani od osnovnih organizacija UMK, one postaju formalni elementi daleko od stvarnog života.

To nije problem samo UMK, ali je najcelishodnije da se sa njim prvo suoče omladinci.

Bitka ideja rođena iz Fidelove revolucionarne misli, kojoj se toliko predano i strasno posvetila UMK, Pionirska organizacija, Savez univerzitetskih studenata (SUS) i Savez učenika srednjih škola (SUSŠ) i koja toliko nade i opravdanog poverenja budi u našem narodu, otvorila je nove i beskrajne mogućnosti za mlade, ali tek je počela i sada treba da ima potreban kontinuitet u jednom produbljenom radu, omladinac sa omladincem. Nije dovoljno reagovati na konjukturu, i spretno obavljati važne zadatke, treba ostaviti trag u svakom omladincu, svakim delom, svakom aktivnošću, svakim zadatkom. Svakodnevni rad ne mogu biti akta i sastanci, koji su neophodni. Svakodnevni rad mora da bude stvaranje intenzivne političke aktivnosti i istinskog kulturnog života u svakom kutku Otadžbine koji bi poklonio Revoluciji generacije omladinaca imunih na poj sirena kapitalizma, na izloge potrošačkog društva i banalnosti sistema čije smo vrednosti odbacili.

Današnji omladinci su internacionalci, univerzitetski studenti u svakoj opštini u zemlji, učitelji, socijalni radnici, instruktori umetnosti, stručnjaci za informatičke nauke, učenici, radnici, borci. Nikada Revolucija nije raspolagala masom toliko obrazovane i potkovane omladine.

UMK ne treba da čeka da omladinci dođu, mora da ide po njih i da doprinosi formiranju sve revolucionarnije omladine što mora i može da bude, jer su ideje koje branimo najplemenitije i najpravednije za koje se ikad borilo.

Tačno je da ne može sve da bude rad, učenje i političke aktivnosti i da UMK ima važnu ulogu u promociji prostora i uslova za rekreaciju i da naša materijalna ograničenja i postojanje dve valute i dva tržišta, plus nedostatak mašte i napora između ostalih faktora, sprečavaju pun pristup mladima. Ne bi se mogao naplatiti trošak za omladinu koja bi beskorisno trošila vreme, što bi stvaralo poroke, alkoholizam, pseudokulturnu potrošnju, čime se hrani apatija, vulgarnost, neosetljivost, što predstavlja izraze ljudskog ponašanja nekompatibilne društvu koje mi gradimo.

UMK može mnogo više da učini i može mnogo više da traži od organa i institucija koje su odgovorne za ovaj front, ali isto tako svi znamo da što je jedan omladinac obrazovaniji, što smo više interesovanja i motivacije posejali u njemu, lakše će pronaći izbor za svoje slobodno vreme, da bi živeo život sposoban da ga obogati kao ljudsko biće, da više uživa u onome što mu je ostavilo ljudsko stvaralaštvo.

Drugarice i drugovi,

Čestitamo godišnjicu Uniji mladih komunista i Pionirskoj organizaciji «Hose Marti» i potvrđujemo poverenje u Kubance koji su danas u godinama da osete da je sve moguće.

Živimo u svetu sa 900 miliona gladnih i više od milijardu nepismenih, u kome se troši milijardu dolara na rat ili na pripremu ratova, gde su klimatske promene očigledne, a potrošnja goriva nekontrolisano raste, gde se vlada koja je dostigla najveću ekonomsku i vojnu moć u istoriji ponaša iracionalno, sebično i kriminalno.

Kao nikad pre problemi sveta su problemi svake nacije i nijedna zemlja neće moći da se izolovano suoči sa ogromnim izazovima koje ima pred sobom ljudska vrsta. Ovo je svet u kome vam je zapalo da živite i da bi ga spasli, naši mladi treba da se bore. Imamo razloga da verujemo u vas.

Istoriju naše Otadžbine su kovale generacije Kubanaca još u mladim godinama. Da bi podigli svetlu borbu iz 68 g., mnogi mladi su pošli u šumu, a tim redovima će se priključiti i jedan seljak od 23 godine zvani Antonio Maseo. Isto tako jedan mladić, Ignasio Agramonte, je svojom hrabrošću porazio tezu onih koji su nameravali da napuste borbu.

Osam studenata medicine, nevini za delo oskrnavljenja koje im je pripisano, nisu bili nevini za delo simpatizera nezavisnosti.

Tokom tog rata, Hose Marti je, zbog ljubavi prema Otadžbini, sa samo 16 godina završio u Havanskom zatvoru. Od tada nije ni jednog dana prestao da sanja i da se bori za nezavisnost. Potrebnom ratu za nezavisnost koji je organizovao i predvodio 1895 g. priključile su se hiljade mladih. U njemu je, braneći već beživotno telo svog vođe, poginuo, takoreći tinejdžer , Panćito Gomes Toro.

Tokom godina, kada je jedan satrap došao na vlast, jedan mladić, Hulio Antonio Melja, se srčano borio, kao i Ruben Martines Viljena, Pablo de la Toriente, Antonio Gutieres i mnogi drugi.

Protiv diktature koja je uvedena 10. marta, borila se i pobedila Omladina veka, pod komandom Fidela. Mladi su bili gerilci iz Sjera Maestre, ilegalni borci, artiljerci i borci sa Plaže Hiron, opismenjivači, jedan veliki deo vojnika, učitelja i lekara internacionalaca i naših Pet heroja uspravnih pred surovošću i perfidnošću.

Tokom prvih 48 godina na plećima omladine je počivao i herojski otpor nacije pred pretenzijama imperijalnog neprijatelja da se ponovo domogne Kube i na plećima mladih je socijalistička budućnost Otadžbine, što je najbolja sudbina, jedina moguća za naš narod i suštinski doprinos Kubanaca svetu mira i pravde.

Živela Unija mladih komunista!
Živeo Raul!
Živeo Fidel!
Otadžbina ili smrt!
Pobedićemo!