Комунисти Србије Народних хероја 1/1, Нови Београд

                        ХАПШЕЊЕ РАДОВАНА КАРАЏИЋА КАО ПОВОД

                        ЗА ЈАВНО ОГЛАШАВАЊЕ КОМУНИСТА СРБИЈЕ

     КОМУНИСТИМА СРБИЈЕ хапшење Радована Караџића није разлог за  оглашавање у јавности да би се укључили у заглушујућу халабуку и сврстали на једну од конфронтираних страна, како ону која хапшење проглашава као велику победу проевропских и “демократских” снага, тако и ону која тај догађај користи за своју политичку промоцију, или ону која га доживљава као националну трагедију. Стављајући хапшење господина Караџића у шири контекст, везан за минуле трагичне догађаје на просторима Југославије и садашње стање у нашој земљи, КОМУНИСТИ СРБИЈЕ желе o томе саопштити широј јавности своје принципијелне политичке ставове.

     Почев од разбијања СКЈ и СФРЈ, односно од званичног силаска са власти комуниста, на просторима Југославије се ток догађаја слободно може назвати контрареволуцијом, када је разбијена једна од најлепших и најцењенијих земаља на свету. То је учињено крвавим грађанским братоубилачким ратом, чији резултат су велике људске жртве, огромни материјални губитци и стварање патуљастих државица на чијем челу су марионетске владе које служе интересима страних сила. Те исте СТРАНЕ СИЛЕ, чији је циљ био разбијање СФРЈ су биле инспиратори, потстрекачи и организатори крвавог следа догађаја, ангажујући као своје извршиоце антикомунисте и антијугословене свих врста и боја, а нарочито сепаратистичок-националистичке снаге којих је, нажалост, било и у државним и партијским руководствима. Ако желимо ценити место и улогу господина Радована Караџића у протеклим трагичним збивањима, неспорно је да је он припадао групи  истакнутих унутрашњих актера југословенске драме. Истини за вољу, Караџић се у почетку јавно залагао за очување Југославије, позивајући Бошњаке и Хрвате да на Референдуму не гласају за излазак БиХ из СФРЈ. Међутим, он је врло брзо напустијо позицију одбране Југославије и почео радити на стварању самосталне српске државе у БиХ, као одговор на антијугословенско понашање хрватске и бошњачке националистичко-сепаратистичке “елите”, која је издејствовала референдумску одлуку да БиХ изађе из СФРЈ, што је жалосна историјска чињеница. Својим ставом и понашањем у даљем току догађаја господин Караџић се, као антикомуниста и српски националиста, сврстао у групу истакнутих актера крвавог грађанског рата у БиХ. Али, то је само делић много шире приче, у коју морају бити укључени како спољњи подстрекачи и инспиратори разбијања СФРЈ, тако у домаћи квислинзи, сепаратистичко-националистичке снаге, као и све друге врсте антикомуниста и антијугословена. Другим речима, да би узроке и последице Грађанског рата у СФРЈ ценили потпуније и објективније, морамо их ставити у шири европски контекст. Само тако је могуће дати објективне политичке оцене о протеклим трагичним догаћајима на просторима Југославије. Фигуративно речено: “Зао дух је пуштен из боце”оног тренутка када се однос снага у Европи, крајем Двадесетог века, променио на штету социјализма. Тада је наш главни антагониста, у лику САД и неколико водећих земаља Западне Европе, дефинисао стратегију и тактику за разбијање СФРЈ засновану на АНТИКОМУНИЗМУ. Ангажујући сепаратистичко-националистичке снаге и снаге грађанске деснице, које је НОВ поразила у Другом светском рату као отворене или прикривене сараднике фашистичких окупатора, ГЛАВНИ ИНСПИРАТОРИ су извршили општу мобилизацију свих спољњих и унутрашњих непријатеља, антикомунистичких и антијугословенских снага, који су разбили СФРЈ, чије трагичне последице ће народи Југославије још дуго трпети.              

    Партија “КОМУНИСТИ СРБИЈЕ”енергично осуђује све злочине и њихове извршиоце, без обзира ко их је починио, по чијем налогу и у чије име, укључујући и спољње и унутрашње инспираторе, потстрекаче и организаторе, уз чију политичку, економску и војну подршку је разбијена СФРЈ.  

    Нажалост, принципијелни политички став КОМУНИСТА СРБИЈЕ о енергичној осуди свих злочина и њихових извршилаца, не може бити праведно и потпуно реализован ни у једној од новостворених марионетских државица, а још мање у  ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ, као политичкм Суду у рукама империјалистичких сила (САД, НАТО и водеће земље ЕУ) које су, заједно са домаћим сепаратистичко-националистичким квислинзима, инспирисале, организовале и разбиле СФРЈ путем крвавог грађанског рата. Њихов циљ је био да политиком стварања “крвавих граница” међу југословенским народима разбију СФРЈ и све оно шта је она значила за њене народе, за многе народе у свету, за даљи креативни развој самоуправног социјализма, за мирољубиву политику у свету и равноправне међународне односе.

    Да би наше оцене биле још потпуније, морамо нешто рећи и о понашању комуниста у почетку и током југословенске кризе. Разбијањем СКЈ и СФРЈ, на стотине хиљада обичних комуниста и бораца НОР, као и милиони југословенских патриота, остали су “на цедилу”и до те мере запањени да се многи од њих до краја живота неће повратити. Њихова огорченост, због слома покрета коме су припадали и Државе коју су неизмерно волели, потиче од болног сазнања да је у њиховом покрету било много сепаратиста, националиста, каријериста и других врста прикривених антикомуниста, при чему нарочито чуди негативна кадровска селекција у руководећим државним и партијским органима, укључујући и ЈНА. Осам комунистичких и радничких партија које сада делују у Србији, као ни остале КП и РП са простора Југославије, још нису дошле до усаглашених и општеприхватљивих одговора на питање: Зашто и када су КОМУНИСТИ остали у мањини у својој партији, а КОМУЊАРЕ (каријеристи, сепаратисти, националисти и остале врсте антијугословена и антикомуниста) добиле превагу, нарочито у државним и партијским руководствима ? Има мишљења да се то догодило још осамдесетих година прошлога века, а по некима и знатно раније, што је значајно компромитовало комунистичке идеје у пракси и пресудно утицало на разбијање СФРЈ. 

    Резултат протеклих трагичних збивања у Југославији, који смо изнели у почетном делу текста, јесте стање које данас имамо у свим бившим републикама СФРЈ. То стање је у директној вези са садашњим односом снага на глобалном светском нивоу у корист САД и њених савезника, који глобализацијом, транзицијом, пљачкашком приватизацијом и применом војне силе “демократизују”човечанство. При таквом понашању великих сила и односу  снага у свету није могућа равноправна међународна сарадња нити доследна примена начела ПРАВА И ПРАВДЕ ни у једној области живота, укључујући и област међународног правосуђа. У непосредној прошлости и садашњости имамо безброј примера у свету који сведоче о неравноправности, неправди, насиљу, тероризму и државном “антитероризму”. Чини се да, од свих невоља са којима је човечанство данас суочено, највеће глобално зло представља тзв. “антитерористички” државни теротизам, који спроводе САД и њени најближи савезници. Нажалост, као што видимо, данас у свету још увек имамо доминацију владавине дивљег либералног капитализма, са свим негативним последицама за човечанство, а нарочито за мале и неразвијене у које спада и наша земља.

    На крају треба поставити питање: Како незадовољство убедљиве већине грађана  постојећим стањем у друштву каналисати у организовану политичку снагу, која би зауставила суноврат у коме се земља налази и вратила грађанима наду да је могућа изградња праведне и просперитетне Државе са социјалним ликом, у којој би владао култ рада и стваралаштва ?  

    При оваквом стању ствари и распореду снага на јавној политичкој сцени у Србији, на којој доминирају грађанска и националистичка десница и псеудолевица, а нема праве комунистичко-радничке левице, зато што су комунистичке и радничке партије изложене снажној сатанизацији и тоталној медијској блокади, а уз то и разједињене, није могуће наћи охрабрујући одговор на постављено питање. Значајније повећање утицаја комуниста на друштвене токове у Србији, могуће је постићи само заједничким напорима комунистичких и радничких партија, тако што би се превазишла садашња разједињеност, која се у највећој мери заснива на разликама у оценама значајних догађаја из прошлости и улоге истакнутих личности у тим догађајима. Уместо спорења око прошлости треба се уједињеним снагама окренути актуелним друштвеним проблемима и задатцима комуниста у вези са тим. Да би се то постигло, први корак би морао бити израда ЈЕДИНСТВЕНЕ ИДЕЈНЕ ПЛАТФОРМЕ, у којој би приоритетно била усаглашена актуелна отворена политичка питања, чијим усвајањем од стране КП и РП би био отворен пут ка уједињењу у јединствену партију. Најважнији задатци уједињене партије би требало да буду: Омасовљење, нарочито младим људима и јачање њене акционе способности, пробијање медијске блокаде којој су комунисти већ годинама изложени, излазак на јавну политичку сцену и за почетак освојање, најмање, позиције корективног фактора у друштву.   

  Ако и даље остане стање разједињености комунистичких и радничких партија, у коме ће “комунистички поточићи” тећи сваки на своју страну, онда ће негативни друштвени процеси у Србији да се наставе, да се и даље промовише систем моралних и друштвених вредности заснован на антикомунизму и идејама дивљег либералног капитализма,

 У Београду, 2.8.2008. године,                                                                  Председништво ЦК КС