|
KOMENTAR
redakcije Web magazina Komunisti
Izbeglice
Navikli smo, i mi i izbeglice, da ih sažaljevamo
i zajedno sa njima pustimo i neku suzu zbog njihovog
bednog i sumornog života daleko od dedovine. Zbrinemo
pojedince i pomognemo ostale koliko možemo. Ljudski je to.
I dalje ćemo to činiti. Ali je ljudski i upitati dokle? I
šta je konačno rešenje? Posle 2. svetskog rata bilo je lako
– živeli smo svi u jednoj državi. Država je bila odlučna –
sve izbeglice da se vrate na svoje ognjište. I vratili su
se. Država i KPJ su to organizovali i sproveli.
Danas je situacija drukčija. A i država i
političke partije. Njima su izbeglice teret. Vlast je
nesposobna i nevoljna da se uhvati u koštac sa ovim, pored
KiM, najvažnijim državnim pitanjem. Državna birokratija i
partijski vrhovi su okupirani sopstvenim interesima i
sticanjem bogatstva. Nemaju svojih ideja i planova. To za
njih rade SAD i EU a njima je do izbeglica stalo k’o do
lanjskog snega. Njih interesuje samo profit. Njima i
odgovara ovako stanje zavade naših naroda i narodnosti.
Vraćanje izbeglica ometaju i susedne, do juče bratske,
države i entiteti.
Izbeglice moraju, uprkos svih teškoća, uzeti
svoju sudbinu u sopstvene ruke. Otresti se apatije i
pesimizma i samoorganizovati za povratak kući, koristeći
stoprocentno svoja prava i povoljnosti regulisanih
medjunarodnim i unutrašnjim političkim i pravnim
dokumentima. Dosta je kuknjave, parastosa, paljenja sveća,
molbi i žalbi državi i njenim tutorima. Slediti, istina još
uvek retke, ali uspešne primere svojih sunarodnika u tome,
koji već uveliko žive novi život u svom zavičaju. Primer
mesta Smoljana (Bosanski Petrovac) ohrabruje: 200
obnovljenih kuća, nova škola sa tridesetak učenika srpskih
povratnika, obnovljena crkva, nove peradarske farme i
pčelinjaci, kazuju da je u ratom porušenoj Smoljani
obnovljen život.
Nismo znali da cenimo ono što imamo sve dok
nismo otišli u izbeglištvo, a sada smo se vratili i više ne
nameravamo nigde da idemo, kažu srpski povratnici u Smoljani.
|
