ivot
u FARC kampu
Sreli smo dve zene clanice “Revolucionarne Armije
Kolumbije”(FARC) na utvrdjenom mestu, duboko u
kolumbijskoj dzungli.Tamo smo cekali u prostoj dvosobnoj
sumskoj kolibi,koja sluzi kao kuca lokalne
zemljoradnicke porodice.Sedeli smo tako pricajuci i
pijuci kafu dok je jedan od gerilaca motrio na recnu
obalu komunicirajuci uz pomoc radio stanice.Konacno smo
primili informaciju da je sve cisto,sto je znacilo da
nema armijske patrole na reci i nas cetvoro smo se
popeli na camac, sto je znacilo da idemo na sledecu
stanicu naseg putovanja.Terry Gibbs i meni trebalo je
vise od dva dana da bi prispeli do tog mesta,ali smo i
dalje imali pred sobom kratak recni put i pesacenje kroz
dzunglu, pre nego sto bi smo pristigli u FARC kamp koji
je bio nasa destinacija.
Posle jednog sata putovanja duboko u gustoj zelenoj
prasumi,povukli smo se do obale reke,izasli van camca i
pesacili dole uskom stazom kroz dzunglu do male
cistine.Tamo smo cekali neko vreme nase dve clanice
gerile koje su nam bile vodici u camcu i veslacki
motor.Kada su se dva pobunjenika vratila na cistinu,
svaka je nosila po dve drvene daske dimenzija:sest stopa
duge,deset inci siroke i dva inca debele.Insistirale su
takodje na nosenju nasih ranceva umesto nas.Sunce je
zalazilo, kada smo se svi zaustavili duz staze kroz
dzunglu na jednocasovnom pesacenju do FARC kampa.
Spoticali smo se i klizali duz blatnjave staze,plovili
rekama na polozenim stablima sa jedinim uskim zrakom
nasih malih dzepnih lampi,da bi osvetlili
put.Cudesno,izbegao sam pad u zivo blato koje sam presao
kao stazu.Posle skoro sat vremena provedenih u setnji,
cuo sam zene iz gerile kako pricaju nesto sa tamnom
figurom u senci.U punoj uniformi,sa puskom AK-47
muskarac iz gerile pozdravio je Terry i mene dok smo
prolazili pored njega.Opazio sam malo belo svetlo kroz
drvece ispred i samo sto smo dosegli par metara od
kampa,videli smo uniformisanog coveka sa sedom bradom
koji je radio na laptop racunaru.To je bio FARC
komandant Raul Rejes;clan pobunjenicke grupe sedmoclane
centralne komande.Saglasno misljenju mnogih
analiticara,Rejes je drugi po redu sto se visine cina
tice,kao clan FARC-a.
Rejes nas je oboje pozdravio i posle uvodnog razgovora
pozvao nas da mu se pridruzimo sa ostalih sedam gerilaca
na veceri.Nakon toga,Terry i meni je pokazano nase mesto
prebivalista(satora) koje se sastojalo od kreveta sa
drvenom daskom,mreze za komarce,i plasticnog kamuflaznog
satorskog krila koje je visilo iznad svega,da bi
obezbedilo zastitu od cestih tropskih kisa.Nas sator je
bio indentican svakom uzetom od strane gerilaca u
kampu.Naredna tri dana,Terry i ja smo ziveli,kao sto
gerilci zive svakodnevno.Kupali smo se zajedno sa njima
u obliznjoj reci.Obavljali smo nuzdu u kisnim sumama,kao
nekoj vrsti poljskih WC-a,koji su se sastojali od rovova
ukopanih u zemlju.Svi smo jeli obilne porcije bazicne
kolumbijske hrane skoro svakoga dana.
Terry i ja bili smo u zabacenom FARC kampu iz razlicitih
razloga.Ona je bila tamo da bi intervjuisala zene
gerilce, kao deo njenog istrazivanja na zenskom
angazovanju u socijalnoj borbi Kolumbije.Ja sam bio tamo
da bi intervjuisao Rejesa.Mi smo se drzali slobodno u
kampu i pristupacno svim gerilcima,od kojih su trecina
bile zene.Dozvoljeno nam je da napravimo fotografije sa
odredjenim prikrivanjem u kojima nismo objavili lica
nijednog pobunjenika izuzev Rejesa.Takodje smo proveli
mnogo sati angazovani u neformalnim razgovorima sa
Rejesom i ostalim gerilcima.
Zivotni uslovi gerilaca su bili reklo bi se veoma
skromni.Oni su se sastojali od gore pomenutih satora,dve
vrste uniformi,par gumenih cizama,AK-47 borbene
puske,najbolje vrste municije,macete i tri obroka
dnevno.Bez obzira na skromnost,infrastruktura kampa je
bila impresivna, uzeci u obzir udaljenost same
lokacije.Satori su bili medjusobno povezani sa mrezom
sumskih puteva gradjenih nekoliko inca iznad
vlazne,blatnjave zemlje.Kao sto su nekoliko drveta(koja
su bila naslonjena) napravila prostor za satore i
puteve,a inace stitila satorska krila od kise,nema
sumnje da su ogranicavala mogucnost otkrivanja iz
vazduha.
U
centru kampa bila je prostrana sumski uokvirena gradja
nalik satoru, sa crnim plastificiranim platnom koje je
sluzilo kao krov.Unutra je bilo vise redova klupa
napravljenih od sumskih dasaka, onakvih kakve je nosila
jedna od nasih gerilskih vodica do kampa.Televizor i
tabla su bili postavljeni na jednom kraju tog prostora i
svako vece gerilci su gledali vesti na “Caracol”-u i
“RCN”-u – dve najvece kolumbijske tv mreze – da bi
uredno bili informisani o tekucim spornim pitanjima.Ova
aktivnost je bila veoma zanimljiva,uzeci u obzir da
drzavne televizijske mreze generalno prezentuju veoma
negativnu sliku o FARC-u.
Sumski putevi su se protezali pored centra kampa u
nekoliko pravaca,gde postojeca staza nije prohodna uz
ili niz planinu.Jedan put je nestajao u kisnoj sumi da
bi se zavrsavao u muskom WC-u.Rec “WC” mozda je malo
vise razradjena kada se ima u vidu da se sastojao od dva
ukopana jarka u zemlji.Jedan je bio za veliku
nuzdu,drugi za malu.Drugi put vodio je do zenskog
WC-a,koji se sastojao od slicnog objekta.Tamo su bili
dugi stapovi korisceni kao lopatice,da bi se u jarak
zakopali ljudski odpatci.
Treci put vodio je do kuhinje,koja je bila
prostrana,otvorena sa strane objekta i sadrzala je dve
vatre i veliku kolicinu lonaca,serpi i tiganja.Kuvari su
pripremali tri obroka dnevno,bazicne kolumbijske hrane
kao sto su govedina,piletina,pirinac,krompir,razno
povrce i mnogo supe.Jednog popodneva kada je Terry
intervjuisala zene gerilce,sisao sam u kuhinju i druzio
se sa dva pobunjenika,jednim muskarcem i jednom
zenom,koji su bili na duznosti u kuhinji.
“Izgleda da svi dobro jedete ovde?”Rekoh im,pola kao
pitanje,a pola kao konstataciju.
“Dosli ste u dobro vreme”,objasnila mi je zena
gerilac.”Mi trenutno imamo obilje hrane.Ponekad nemamo
bas mnogo da pojedemo.Koliko cesto dobijamo
zalihe,zavisi od vremena i bezbednosne situacije.”
“Da
li vas dvoje kuvate svaki dan?”,upitao sam ih.
“Ne”,odgovorio mi je muskarac pobunjenik.”Svako dolazi
na red.Mi danas kuvamo veceru,a dorucak i rucak
sutra.Posle toga,neko drugi nas odmenjuje i radi isto.”
“Znaci svi kuvaju?”,nastavih da se raspitujem.”I
muskarci i zene?”
“Naravno”,odgovori zena gerilac.”Svako radi sve u
kampu.Nije vazno da li ste musko ili zensko.Vi
kuvate,perete svoju odecu,stojite na strazi i idete u
patroliranje.Sve je isto i za muskarce i za zene.”
Cuo
sam da je ova vrsta jednakosti deo FARC filozofije,ali
nisam bio siguran u kom stepenu je bila sprovodiva.I
dalje nisam bio siguran u kom se stepenu primenjivala u
drugim FARC jedinicama drzave.U svakom slucaju bilo je
male sumnje da li gerilci u tim pojedinostima u kampu
ostvaruju impresivan stepen polne jednakosti.To nije
bilo evidentno samo u njihovom delovanju i recima,vec
mnogo vaznije, u njihovom postojanju.
Neocekivano,cak i za mene, to je bilo ociglednije u
ponasanju muskaraca nego kod zena.Prijatna energija
ispoljavala se kod muskih gerilaca prema svojim zenskim
koleginicama,njihovo apsolutno odsustvo macoizma,njihovo
prihvatanje njih kao jednake,bilo je u stvari
zaprepascujuce mirno.Sto se zena tice ,one su takodje
ispoljavale mnogo neznih kvaliteta, za grupu koja je
zivela tradicionalnim muskim nacinom zivota.U stvari
ocuvanje njihove neznosti bilo je vazno za zene
gerilce.Kroz provedene sate van duznosti,mi smo cesto
posmatrali zene pobunjenike kako se zajedno sminkaju ili
pletu kosu jedna drugoj.Evidentno,jednakost u FARC kampu
nije bila takva da da zene lice i glume muskarce.
Svakoga dana u popodnevnim casovima, gerilci su isli
grupno na kupanje.Terry i ja smo mogli da idemo zajedno
sa grupom pobunjenika malo pre vecere svakoga
dana.Sumski put vodio je kroz kisnu sumu i dole niz
planinu do male recice.Pobunjenici su sagradili branu
preko reke,da bi propustli svezu cistu vodu koja bi
nabujala na visini od dvanaest inci,dvanaest stopa
dugackog objekta za kupanje i nazad do drugog nasipa,
pre nastavka njenog toka kroz sumu.Drvene daske bile su
smestene na dnu bazena sa vodom,postavljene izmedju dve
brane, da bi osigurale cvrstinu pod nogama.
Muskarci i zene gerilci skidali su se u donje rublje i
kupali se zajedno u bistrom dubokom bazenu punom
vode.Oni su takodje rukama prali svoju odecu na drvenoj
dasci postavljenoj sa jedne strane bazena.Gerilci koji
su imali dve kamuflazne uniforme,prali su po jednu
svaki dan,koju bi kasnije nosili 24 casa,dok bi im se
druga uniforma susila.Na jednom od kupajucih
“okupljanja”,pokusao sam rucno da operem par pantalona
koje su bile blatnjave od jednog pesacenja po kampu.Zena
gerilac koja se kupala sa nama nije mogla da pomogne,
ali se nasmejala mojoj nevicnosti u perackom
odeljenju.Muskarac pobunjenik se sazalio na mene i
naucio me njegovoj tehnici pranja,koja je bila
neocekivano efikasna.
Svaki dan je pocinjao u 4:50.Neki pobunjenici su bili u
patroli,a drugi na borbenom polozaju oko kampa.Mnogi
koji su ostali u kampu,angazovali su se u
obrazovanju,ucili matematiku,da citaju i pisu.Skoro svi
gerilci su bili zemljoradnici,a neki su bili obrazovani
ljudi.Obrazovaniji pobunjenici bi bili podeljeni u
parove sa manje obrazovanim,da bi im obezbedili bazicno
obrazovanje i ucili ih fundamentalnim konceptima
Marksizma.Parovi bi provodili par sati svakog
popodneva,angazovani ucenjem.Pojedinih dana gerilci su
bili angazovani vojnim treningom.Posle vecere
pobunjenici bi gledali vesti,ucestvujuci u grupnim
diskusijama o politickim i kulturnim emisijama,gledali
film i bili u krevetu oko 21:00.
Vec
smo napomenuli da su pobunjenicke jedinice menjale
cesto lokaciju kampa iz bezbednosnih razloga.Kao sto su
ratne operacije ukljucivale pakovanje svega,izuzev
infrastrukture u sumi,za put ka drugom kraju dzungle oni
su morali da uzimaju svoje macete i pocnu konstrukciju
novog kampa.Zbog toga sto su bili uglavnom skoro svi
zemljoradnici,pobunjenici su bili veoma vesti sa seoskim
orudjem,macetama.Uglavnom,ostale vestine grupe nisu
uvek tako lako dolazile,kao sto je zahtevala medicinska
nega.
Pitao sam jednu od zena pobunjenika sta se desava kada
gerilci budu bolesni,povredjeni ili ranjeni.
“Uvek ima nekoliko gerilaca koji mogu da se bave
bazicnom medicinskom negom”,objasnila je.”I ovaj
gerilski put prenosenja saznanja na ostale u svakoj
jedinici ima svoje lekare.”
“Ali
sta ako je bolest ili povreda ozbiljna i zahteva
ekstenzivnu medicinsku negu,kao sto je hirurski zahvat?”
Upitao sam je.
“Onda se osoba transportuje u jednu od FARC bolnica,cije
su osoblje doktori.Iz sigurnosnih razloga,uobicajeno je
da oni ne idu na putovanja ukoliko je to apsolutno
neophodno.”
“Gde
su ove bolnice locirane,u selima ili kampovima u dzungli
kao sto je ovaj?” Upitao sam je.
“U
kampovima kao sto je ovaj”,odgovorila je.
Nekoliko gerilaca poslati su na bavljenje kulturom
nedeljom,kao vaznim delom gerilskog zivota.Tokom ovih
sednica oni su bili angazovani u muzici, pozoristu i
citanju poezije,sa mnogo umetnosti koja je bila
inspirisana revolucionarnim idealima.
Na
nasem poslednjem popodnevu u kampu gerilci su napravili
kulturni sou za Terry i mene.Svi smo se skupili u
prostranoj strukturi za izvodjenje predstave koja se
sastojala od pesama i glume koje su bile pune humora,kao
i politickih i socioloskih komentara.Jedna predstava
koju su sedam pobunjenika izvodili bila je parodija o
lepim plemicima,koja je veoma popularna u
Kolumbiji.Muskarci i zene gerilci drzali su imitaciju sa
mikrofonima i glumili domacine plemice, koji su trazili
krunu novoj Sinjoriti Kolumbije.
Oni
su prvo predstavili vladajuceg sampiona,koja je bila
jedna atraktivna zena pobunjenica obucena u mini-suknji
i halterima sa kartonskom krunom stavljenom na vrhu
njene glave.Ona je zauzela mesto sa prednje strane sobe
dok su domacini predstavljali takmicare koji pokusavaju
da postanu njene naslednice.Jedan po jedan,cetiri
takmicara su ulazili u sobu iza zavese.Svaki je
paradirao unutar prostora objekta u svojim opremama dok
ih je sirok auditorijum bodrio.Interesantno i
uzbudjujuce je bilo to da su svi muskarci gerilci bile
obuceni u laganoj i kicastoj odeci sa ruzom za usne i
sminkom.
Domacini su tada postavljali pitanja takmicarima,sta bi
oni uradili ako bi bili krunisani za novu Sinjoritu
Kolumbije.Kada je dosao red na njega da odgovori,mali
debeli pobunjenik koji se predstavljao kao Sinjorita
Cauca je odgovorio:”Ja bi doneo novu Kolumbiju u kojoj
bi svi Kolumbijci bili jednaki”.Njegov poziv je bio
upucen socijalistickom drustvu u kojem je FARC bio
predvodnik i etiketa “Nove Kolumbije”.
Jasno,u FARC-u,politika i kultura su bili integrisani.
Najzabavniji momenat show-a zbio se kada je Sinjorita
Choco,visok crn gerilac sa brkovima paradirao oko
prostorije pokazivajuci preuvelicavajuci zenske manire
dok je nosio tanak crveni bikini i plavu plastificiranu
mini suknju.On je imao puno navijaca medju
gerilcima,zajedno sa Terry i samnom,a smejali smo se
histericno.Predstava je bila zavrsena kada su domacini
zamolili Terry i mene da izaberemo novu Sinjoritu
Kolumbije.Jednoglasno smo se odlucili za Sinjoritu
Choco.Domacini su tada nagovorili nekoliko pobunjenika
muskaraca i mene da igramo sa gerilcima u zenskoj
odeci.Celokupna odeca je bila fascinantna parodija
seksisticke prirode lepih plemica i objektivizacije
zenskog tela.
Tamo
je bilo i nekoliko starijih gerilaca u kampu,koji su
bili clanovi FARC-a decenijama.Medju njima je bio i
Rejes,koji je bio u pobunjenickoj grupi vec 26 godina,i
najstarija zena u FARC-u,koja je zivela u dzungli vec 32
godine.Najveci deo gerilaca uostalom,bio je u svojim
dvadesetim.Neki od njih su bili parovi,ciji su satori
imali duple krevete.Svaki gerilac koji je hteo da stupi
u intiman odnos sa drugim zenskim gerilcem,morao je da
dobije dozvolu od svog komandanta.Ovaj protokol je
slican onom u americkoj vojsci kada vojnici traze
dozvolu svog pretpostavljenog,pre nego sto ce se
vencati.FARC gerilcima je takodje potrebna dozvola da
okoncaju intiman odnos,iako se to bas retko desava da
jedni druge odbijaju.
Cinjenica je da se gerilci rotiraju u i van podrucnih
jedinica cini teskim odrzavanje dugih veza.Jednog jutra
sedeo sam sa jednim gerilskim parom u satoru i
diskutovao
o
angazovanju u vezi pod ovakvim uslovima.
“Tesko je zato sto nikada niste sigurni,kada ce jedno od
vas dvoje biti poslato negde drugde”,objasnila je
afro-kolumbijska zena gerilac pod imenom Karmen.
“FARC pokusava da zadrzi parove zajedno kad god je to
moguce”,dodao je njen partner Osvaldo.
“Ako
ste razdvojeni,da li je moguce ostati u kontaktu sa onim
drugim?” Upitao sam.
“Pa
ne bas.Tesko je, ali to je tako”.Rekao je Osvaldo,
priznajuci tu obavezu prema FARC-u i njihov
revolucionaran razlog koji je prioritetan kod gerilaca.
Terry i ja smo takodje bili angazovani u mnogo
neformalnih razgovora sa Rejesom,a ja sam vodio jedan
formalan dvocasovni intervju sa FARC komandantom.Kroz
neformalan razgovor mi smo diskutovali nasiroko o svim
temama povezanih sa Kolumbijom i svetom generalno.Neki
od razgovora su se vodili u toku obroka koji smo jeli
zajedno sa Rejesom.Drugi razgovor se vodio oko jednog
stola u njegovom satoru,koji je bio postavljen na jednom
kraju kampa.Jedina razlika izmedju prostora u kojem je
ziveo Rejes i ostali gerilci, je bila ta sto je Rejes
posedovao drveni sto na kome se nalazio laptop
kompjuter.
Jedna od tema diskusije bila je i mogucnost da se
zatvorenici razmenjuju izmedju FARC-a i pro-americke
vlade Kolumbije.Preciznije pitao sam ga o mogucnosti da
pobunjenicka grupa razmeni tri americka vojna
pregovaraca koji su bili zarobljeni,za Simon Trinidada i
Sonju,dvoje clanova FARC-a zatvorenih u SAD.
“Mi
ne mozemo da se slozimo sa takvom razmenom zato sto smo
angazovani u internom konfliktu i zbog toga ce svaka
razmena biti iskljucivo izmedju nas i “Kolumbijske
vlade”,objasnio je Rejes.”Mi nismo u ratu sa SAD i ne
zelimo da internacionalizujemo konflikt.Pored toga svaka
humanitarna razmena ce ukljucivati oslobadjanje svih
gerilaca zatocenih u kolumbijskim zatvorima.”
Mi
smo takodje diskutovali o novoj drzavnoj partiji levog
centra,Demokratski Centar.U jednoj tacki pitao sam
Rejesa,da li misli da postoji ikakva mogucnost,da bi
zakljucenje mira FARC-a i Demokratskog Centra donelo
partiji pobedu na predsednickim izborima zakazanim 2010
godine.
“To
zavisi od njihove politike”.Odgovorio je kratko Rejes.
U
povratku u moj sator razmisljao sam o optuzbama
stvorenih od strane mnogih analiticara,da gerilska grupa
nije nista drugo do kriminalna organizacija.Ove optuzbe
cesto su se odnosile na to kako je FARC bio ideoloska
organizacija godinama unazad,ali je danas zainteresovana
samo za profit od svojih kriminalnih aktivnosti,a
primarne su one oko trgovine sa kokainom.Kolumbijski
predsednik Alvaro Uribe je ponovio nekoliko puta izjavu
da nema vojnog konflikta u Kolumbiji,a vlada se
jednostavno bori protiv kriminalaca angazovanih u
terorizmu.Jasno,ovo su pokusaji da se delegitimizuje
FARC kao politicka grupacija.
Ucesce FARC-a u trgovini kokainom i ljudska prava
zloupotrebe civila,ukljucujuci kidnapovanje i
postavljanje mina i cuveno negiranje kao domacih
ubica,ucinile su ih od toga da budu laki za
kritikovanje, do jednostavnog poricanja pobunjenika kao
kriminalaca.U svakom slucaju,njihova izdanja nisu tako
crna ili bela kao sto sam mogao da otkrijem u FARC
kampu.U stvari tesko je prihvatiti takve zahteve date od
teskog zivota, kojim gerilci zive.Posle svega,za razliku
od kolumbijskih vojnika i paramilitarnih
boraca,pobunjenici nisu placeni i ne primaju materijalne
beneficije,osim tri obroka dnevno.
I
ako su gerilski lideri, kao sto je Rejes, malo vise od
glavnih ljudi u kriminalnim organizacijama,onda mora da
se smatraju bednim neuspehom.Iznad svega ostali
kolumbijski kriminalci zive u luksuzu.Lider bivseg
medeljinskog kokainskog kartela,Pablo Eskobar,ziveo je
rasipnicki u fantasticnim uslovima,kao i mnogi drugi
kolumbijski trafikanti droge proteklih trideset
godina.Paramilitarni lideri takodje zive dobro u svojim
prostranim gradjevinama severne Kolumbije,uzivajuci u
bogatom radu svojih kriminalnih aktivnosti.Sada su
demobilizovani da bi mogli legalno da uzivaju u svom
zlom stecenom blagostanju.
U
drugu ruku FARC lideri zive kao sto zivi i
Rejes.Pokazalo se da nema personalnog novcanog rasta,bez
obzira na finansijsko blagostanje gerilske grupe.To je
tezak zivot spavanja na drvenim daskama,kupanja u
reci,borbe sa tropskim bolestima i konstantno pomeranje
od kampa do kampa,da bi se izbegle inteligentne americke
potere sa puno napora i kolumbijska armija.Rejes je
ziveo u dzungli u ovom stilu vec 26 godina i jedini
komfori u kojima je uzivao su njegov laptop i TV u
okviru kampa.Tesko da je to zivotni stil kriminalca koji
je staresina i koji je pravedno postigao blagostanje.
Posle provedenih tri noci u kampu,sa nasim kompletiranim
radom,Terry i ja smo se probudili poslednjeg
jutra,spakovali stvari i oprostili se od
gerilaca.Zajedno sa nasim pobunjenicima
vodicima,napravili smo povratak kroz kisnu sumu do reke
i ukrcali se na camac.Dok smo krstarili kroz
dzunglu,mislio sam o buducnosti Kolumbije.Posle skoro
sedam godina plana Kolumbije,pet godina sigurnosne
politike predsednika Uribea i vise od pet biliona dolara
americke pomoci,nema naznaka da je FARC znacajno
militaristicki oslabio.Prema tome,dok FARC bude toliko
jak da bi mogao da se brani na bojnom polju i ne bude
jak dovoljno da uzme moc pomocu sile,pregovaracko
uredjenje je jedini moguci pravac za postizanje cilja.
FARC
uostalom nije za jednostavne pregovore ka demobilizaciji,
u povratku za smanjenje zatvorskih presuda,sto su
paramilitarci ucinili.FARC nije cak ni za demobilizaciju
u povracaju ka punoj amnestiji pod “mirovnim” dogovorom
pod kojim zive nedirnute neoliberalne strukture,kao sto
su uradile M-19 u Kolumbiji,FMLN u El Salvadoru i URNG u
Gvatemali.Svako mirno pregovaranje zahtevace
restruktuiranje kolumbijskog politickog,socijalnog i
ekonomskog sistema da bi se osiguralo mnogo vise
jednakih raspodela drzavnog blagostanja i zemlje.Ali
takvo pregovaracko uredjenje zahtevace poznavanje
drzavnih politickih i ekonomskih elita, onako dobro kao
i poznavanje vlade SAD.Prema tome bar sto se tice blize
buducnosti,pokazalo se da ce konflikt nastaviti da
besni.Ono sto je tragicno,bice civilne populacije koja
ce nastaviti da se radja u nasilju.
27. avgust 2007
Preveo - L.Rankovic