Od dopisnika Garry Leech-a

Sreli smo dve zene clanice “Revolucionarne Armije Kolumbije”(FARC) na utvrdjenom mestu, duboko u kolumbijskoj dzungli.Tamo smo cekali u prostoj dvosobnoj sumskoj kolibi,koja sluzi kao kuca lokalne zemljoradnicke porodice.Sedeli smo tako pricajuci i pijuci kafu dok je jedan od gerilaca motrio na recnu obalu komunicirajuci uz pomoc radio stanice.Konacno smo primili informaciju da je sve cisto,sto je znacilo da nema armijske patrole na reci i nas cetvoro smo se popeli na camac, sto je znacilo da idemo na sledecu stanicu naseg putovanja.Terry Gibbs i meni trebalo je vise od dva dana da bi prispeli do tog mesta,ali smo i dalje imali pred sobom kratak recni put i pesacenje kroz dzunglu, pre nego sto bi smo  pristigli u FARC kamp koji je bio nasa destinacija.

Posle jednog sata putovanja duboko u gustoj zelenoj prasumi,povukli smo se do obale reke,izasli van camca i pesacili dole uskom stazom kroz dzunglu do male cistine.Tamo smo cekali neko vreme nase dve clanice gerile koje su nam bile vodici u camcu i veslacki motor.Kada su se dva pobunjenika vratila na cistinu, svaka je nosila po dve drvene daske dimenzija:sest stopa duge,deset inci siroke i dva inca debele.Insistirale su takodje na nosenju nasih ranceva umesto nas.Sunce je zalazilo, kada smo se svi zaustavili duz staze kroz dzunglu na jednocasovnom pesacenju do FARC kampa.

Spoticali smo se i klizali duz blatnjave staze,plovili rekama na polozenim stablima sa jedinim uskim zrakom nasih malih dzepnih lampi,da bi osvetlili put.Cudesno,izbegao sam pad u zivo blato koje sam presao kao stazu.Posle skoro sat vremena provedenih u setnji, cuo sam zene iz gerile kako pricaju nesto sa tamnom figurom u senci.U punoj uniformi,sa puskom AK-47 muskarac iz gerile pozdravio je Terry i mene dok smo prolazili pored njega.Opazio sam malo belo svetlo kroz drvece ispred i samo sto smo dosegli par metara od kampa,videli smo uniformisanog coveka sa sedom bradom koji je radio na laptop racunaru.To je bio FARC komandant Raul Rejes;clan pobunjenicke grupe sedmoclane centralne komande.Saglasno misljenju mnogih analiticara,Rejes je drugi po redu sto se visine cina tice,kao clan FARC-a.

Rejes nas je oboje pozdravio i posle uvodnog razgovora pozvao nas da mu se pridruzimo sa ostalih sedam gerilaca na veceri.Nakon toga,Terry i meni je pokazano nase mesto prebivalista(satora) koje se sastojalo od kreveta sa drvenom daskom,mreze za komarce,i plasticnog kamuflaznog satorskog krila koje je visilo iznad svega,da bi obezbedilo zastitu od cestih tropskih kisa.Nas sator je bio indentican svakom uzetom od strane gerilaca u kampu.Naredna tri dana,Terry i ja smo ziveli,kao sto gerilci zive svakodnevno.Kupali smo se zajedno sa njima u obliznjoj reci.Obavljali smo nuzdu u kisnim sumama,kao nekoj vrsti poljskih WC-a,koji su se sastojali od rovova ukopanih u zemlju.Svi smo jeli obilne porcije bazicne kolumbijske hrane skoro svakoga dana.

Terry i ja bili smo u zabacenom FARC kampu iz razlicitih razloga.Ona je bila tamo da bi intervjuisala zene gerilce, kao deo njenog istrazivanja na zenskom angazovanju u socijalnoj borbi Kolumbije.Ja sam bio tamo da bi intervjuisao Rejesa.Mi smo se drzali slobodno u kampu i pristupacno svim gerilcima,od kojih su trecina bile zene.Dozvoljeno nam je da napravimo fotografije sa odredjenim prikrivanjem u kojima nismo objavili lica nijednog pobunjenika izuzev Rejesa.Takodje smo proveli mnogo sati angazovani u neformalnim razgovorima sa Rejesom i ostalim gerilcima.

Zivotni uslovi gerilaca su bili reklo bi se  veoma skromni.Oni su se sastojali od gore pomenutih satora,dve vrste uniformi,par gumenih cizama,AK-47 borbene puske,najbolje vrste municije,macete i tri obroka dnevno.Bez obzira na skromnost,infrastruktura kampa je bila impresivna, uzeci u obzir udaljenost same lokacije.Satori su bili medjusobno povezani sa mrezom sumskih puteva gradjenih nekoliko inca iznad vlazne,blatnjave zemlje.Kao sto su nekoliko drveta(koja su bila naslonjena) napravila prostor za satore i puteve,a inace stitila  satorska krila od kise,nema sumnje da su ogranicavala mogucnost otkrivanja iz vazduha.

U centru kampa bila je prostrana sumski uokvirena gradja nalik satoru, sa crnim plastificiranim platnom koje je sluzilo kao krov.Unutra je bilo vise redova klupa napravljenih od sumskih dasaka, onakvih kakve je nosila jedna od nasih gerilskih vodica do kampa.Televizor i tabla su bili postavljeni na jednom kraju tog prostora i svako vece gerilci su gledali vesti na “Caracol”-u i “RCN”-u – dve najvece kolumbijske tv mreze – da bi uredno bili informisani o tekucim spornim pitanjima.Ova aktivnost je bila veoma zanimljiva,uzeci u obzir da drzavne televizijske mreze generalno prezentuju veoma negativnu sliku o FARC-u.

Sumski putevi su se protezali pored centra kampa u nekoliko pravaca,gde postojeca staza nije prohodna uz ili niz planinu.Jedan put je nestajao u kisnoj sumi da bi se zavrsavao u muskom WC-u.Rec “WC” mozda je malo vise razradjena kada se ima u vidu da se sastojao od dva ukopana jarka u zemlji.Jedan je bio za veliku nuzdu,drugi za malu.Drugi put vodio je do zenskog WC-a,koji se sastojao od slicnog objekta.Tamo su bili dugi stapovi korisceni kao lopatice,da bi se u jarak zakopali ljudski odpatci.

Treci put vodio je do kuhinje,koja je bila prostrana,otvorena sa strane objekta i sadrzala je dve vatre i veliku kolicinu lonaca,serpi i tiganja.Kuvari su pripremali tri obroka dnevno,bazicne kolumbijske hrane kao sto su govedina,piletina,pirinac,krompir,razno povrce i mnogo supe.Jednog popodneva kada je Terry intervjuisala zene gerilce,sisao sam u kuhinju i druzio se sa dva pobunjenika,jednim muskarcem i jednom zenom,koji su bili na duznosti u kuhinji.

“Izgleda da svi dobro jedete ovde?”Rekoh im,pola kao pitanje,a pola kao konstataciju.

“Dosli ste u dobro vreme”,objasnila mi je zena gerilac.”Mi trenutno imamo obilje hrane.Ponekad nemamo bas mnogo da pojedemo.Koliko cesto dobijamo zalihe,zavisi od vremena i bezbednosne situacije.”

“Da li vas dvoje kuvate svaki dan?”,upitao sam ih.

“Ne”,odgovorio mi je muskarac pobunjenik.”Svako dolazi na red.Mi danas kuvamo veceru,a dorucak i rucak sutra.Posle toga,neko drugi nas odmenjuje i radi isto.”

“Znaci svi kuvaju?”,nastavih da se raspitujem.”I muskarci i zene?”

“Naravno”,odgovori zena gerilac.”Svako radi sve u kampu.Nije vazno da li ste musko ili zensko.Vi kuvate,perete svoju odecu,stojite na strazi i idete u patroliranje.Sve je isto i za muskarce i za zene.”

Cuo sam da je ova vrsta jednakosti deo FARC filozofije,ali nisam bio siguran u kom stepenu je bila sprovodiva.I dalje nisam bio siguran u kom se stepenu primenjivala u drugim FARC jedinicama drzave.U svakom slucaju bilo je male sumnje da li gerilci u tim pojedinostima u kampu ostvaruju impresivan stepen polne jednakosti.To nije bilo evidentno samo u njihovom delovanju i recima,vec mnogo vaznije, u njihovom postojanju.

Neocekivano,cak i za mene, to je bilo  ociglednije  u ponasanju muskaraca nego kod zena.Prijatna energija ispoljavala se kod muskih gerilaca prema svojim zenskim koleginicama,njihovo apsolutno odsustvo macoizma,njihovo prihvatanje njih kao jednake,bilo je u stvari zaprepascujuce mirno.Sto se zena tice ,one su takodje ispoljavale mnogo neznih kvaliteta, za grupu koja je zivela tradicionalnim muskim nacinom zivota.U stvari ocuvanje njihove neznosti bilo je vazno za zene gerilce.Kroz provedene sate van duznosti,mi smo cesto posmatrali zene pobunjenike kako se zajedno sminkaju ili pletu kosu jedna drugoj.Evidentno,jednakost u FARC kampu nije bila takva da da zene lice i glume muskarce.

Svakoga dana u popodnevnim casovima, gerilci su isli grupno na kupanje.Terry i ja smo mogli da idemo zajedno sa grupom pobunjenika malo pre vecere svakoga dana.Sumski put vodio je kroz kisnu sumu i dole niz planinu do male recice.Pobunjenici su sagradili branu preko reke,da bi propustli svezu cistu vodu koja bi nabujala na visini od dvanaest inci,dvanaest stopa dugackog objekta za kupanje i nazad do drugog nasipa, pre nastavka njenog toka kroz sumu.Drvene daske bile su smestene na dnu bazena sa vodom,postavljene izmedju dve brane, da bi osigurale cvrstinu pod nogama.

Muskarci i zene gerilci skidali su se u donje rublje i kupali se zajedno u bistrom dubokom bazenu punom vode.Oni su takodje rukama prali svoju odecu na drvenoj dasci postavljenoj sa jedne strane bazena.Gerilci koji su imali dve  kamuflazne uniforme,prali su po jednu svaki dan,koju bi kasnije nosili 24 casa,dok bi im se druga uniforma susila.Na jednom od kupajucih “okupljanja”,pokusao sam rucno da operem par pantalona koje su bile blatnjave od jednog pesacenja po kampu.Zena gerilac koja se kupala sa nama nije mogla da pomogne, ali se nasmejala mojoj nevicnosti u perackom odeljenju.Muskarac pobunjenik se sazalio na mene i naucio me njegovoj tehnici pranja,koja je bila neocekivano efikasna.

Svaki dan je pocinjao u 4:50.Neki pobunjenici su bili u patroli,a drugi na borbenom polozaju oko kampa.Mnogi koji su ostali u kampu,angazovali su se u obrazovanju,ucili matematiku,da citaju i pisu.Skoro svi gerilci su bili zemljoradnici,a neki su bili obrazovani ljudi.Obrazovaniji pobunjenici bi bili podeljeni u parove sa manje obrazovanim,da bi im obezbedili bazicno obrazovanje i ucili ih fundamentalnim konceptima Marksizma.Parovi bi provodili par sati svakog popodneva,angazovani ucenjem.Pojedinih dana gerilci su bili angazovani vojnim treningom.Posle vecere pobunjenici bi gledali vesti,ucestvujuci u grupnim diskusijama o politickim i kulturnim emisijama,gledali film i bili u krevetu oko 21:00.

Vec smo napomenuli da su  pobunjenicke jedinice menjale cesto lokaciju kampa iz bezbednosnih razloga.Kao sto su ratne operacije ukljucivale pakovanje svega,izuzev infrastrukture u sumi,za put ka drugom kraju dzungle oni su morali da uzimaju svoje macete i pocnu konstrukciju novog kampa.Zbog toga sto su bili uglavnom skoro svi zemljoradnici,pobunjenici su bili veoma vesti sa seoskim orudjem,macetama.Uglavnom,ostale vestine grupe nisu  uvek tako lako dolazile,kao sto je zahtevala  medicinska nega.

Pitao sam jednu od zena pobunjenika sta se desava kada gerilci budu bolesni,povredjeni ili ranjeni.

“Uvek ima nekoliko gerilaca koji mogu da se bave bazicnom medicinskom negom”,objasnila je.”I ovaj gerilski put prenosenja saznanja na ostale u svakoj jedinici ima svoje lekare.”

“Ali sta ako je bolest ili povreda ozbiljna i zahteva ekstenzivnu medicinsku negu,kao sto je hirurski zahvat?” Upitao sam je.

“Onda se osoba transportuje u jednu od FARC bolnica,cije su osoblje doktori.Iz sigurnosnih razloga,uobicajeno je da oni ne idu na putovanja ukoliko je to apsolutno neophodno.”

“Gde su ove bolnice locirane,u selima ili kampovima u dzungli kao sto je ovaj?” Upitao sam je.

“U kampovima kao sto je ovaj”,odgovorila je.

Nekoliko gerilaca poslati su na bavljenje kulturom nedeljom,kao vaznim delom gerilskog zivota.Tokom ovih sednica oni su bili angazovani u muzici, pozoristu i citanju poezije,sa mnogo umetnosti koja je bila inspirisana revolucionarnim idealima.

Na nasem poslednjem popodnevu u kampu gerilci su napravili kulturni sou za Terry i mene.Svi smo se skupili u prostranoj strukturi za izvodjenje predstave koja se sastojala od pesama i glume koje su bile pune humora,kao i politickih i socioloskih komentara.Jedna predstava koju su sedam pobunjenika izvodili bila je parodija o lepim plemicima,koja je veoma popularna u Kolumbiji.Muskarci i zene gerilci drzali su imitaciju sa mikrofonima i glumili domacine plemice, koji su trazili krunu novoj Sinjoriti Kolumbije.

Oni su prvo predstavili vladajuceg sampiona,koja je bila jedna atraktivna zena pobunjenica obucena u mini-suknji i halterima sa kartonskom krunom stavljenom na vrhu njene glave.Ona je zauzela mesto sa prednje strane sobe dok su domacini predstavljali takmicare koji pokusavaju da postanu njene naslednice.Jedan po jedan,cetiri takmicara su ulazili u sobu iza zavese.Svaki je paradirao unutar prostora objekta u svojim opremama dok ih je sirok auditorijum bodrio.Interesantno i uzbudjujuce je bilo to da su svi muskarci gerilci bile obuceni u laganoj i kicastoj odeci sa ruzom za usne i sminkom.

Domacini su tada postavljali pitanja takmicarima,sta bi oni uradili ako bi bili krunisani za novu Sinjoritu Kolumbije.Kada je dosao red na njega da odgovori,mali debeli pobunjenik koji se predstavljao kao Sinjorita Cauca je odgovorio:”Ja bi doneo novu Kolumbiju u kojoj bi svi Kolumbijci bili jednaki”.Njegov poziv je bio upucen socijalistickom drustvu u kojem je FARC bio predvodnik i etiketa “Nove Kolumbije”.

Jasno,u FARC-u,politika i kultura su bili integrisani.

Najzabavniji momenat show-a zbio se kada je Sinjorita Choco,visok crn gerilac sa brkovima paradirao oko prostorije pokazivajuci preuvelicavajuci zenske manire dok je nosio tanak crveni bikini i plavu plastificiranu mini suknju.On je imao puno navijaca medju gerilcima,zajedno sa Terry i samnom,a smejali smo se histericno.Predstava je bila zavrsena kada su domacini zamolili Terry i mene da izaberemo novu Sinjoritu Kolumbije.Jednoglasno smo se odlucili za Sinjoritu Choco.Domacini su tada nagovorili nekoliko pobunjenika muskaraca i mene da igramo sa gerilcima u zenskoj odeci.Celokupna odeca je bila fascinantna parodija seksisticke prirode lepih plemica i objektivizacije zenskog tela.

Tamo je bilo i nekoliko starijih gerilaca u kampu,koji su bili clanovi FARC-a decenijama.Medju njima je bio i Rejes,koji je bio u pobunjenickoj grupi vec 26 godina,i najstarija zena u FARC-u,koja je zivela u dzungli vec 32 godine.Najveci deo gerilaca uostalom,bio je u svojim dvadesetim.Neki od njih su bili parovi,ciji su satori imali duple krevete.Svaki gerilac koji je hteo da stupi u intiman odnos sa drugim zenskim gerilcem,morao je da dobije dozvolu od svog komandanta.Ovaj protokol je slican onom u americkoj vojsci kada vojnici traze dozvolu svog pretpostavljenog,pre nego sto ce se vencati.FARC gerilcima je takodje potrebna dozvola da okoncaju intiman odnos,iako se to bas retko desava da jedni druge odbijaju.

Cinjenica je da se gerilci rotiraju u i van podrucnih jedinica cini teskim odrzavanje dugih veza.Jednog jutra sedeo sam sa jednim gerilskim parom u satoru i diskutovao

o angazovanju u vezi pod ovakvim uslovima.

“Tesko je zato sto nikada niste sigurni,kada ce jedno od vas dvoje biti poslato negde drugde”,objasnila je afro-kolumbijska zena gerilac pod imenom Karmen.

“FARC pokusava da zadrzi parove zajedno kad god je to moguce”,dodao je njen partner Osvaldo.

“Ako ste razdvojeni,da li je moguce ostati u kontaktu sa onim drugim?” Upitao sam.

“Pa ne bas.Tesko je, ali to je tako”.Rekao je Osvaldo, priznajuci tu obavezu prema FARC-u i njihov revolucionaran razlog koji je prioritetan kod gerilaca.

Terry i ja smo takodje bili angazovani u mnogo neformalnih razgovora sa Rejesom,a ja sam vodio jedan formalan dvocasovni intervju sa FARC komandantom.Kroz neformalan razgovor mi smo diskutovali nasiroko o svim temama povezanih sa Kolumbijom i svetom generalno.Neki od razgovora su se vodili u toku obroka koji smo jeli zajedno sa Rejesom.Drugi razgovor se vodio oko jednog stola u njegovom satoru,koji je bio postavljen na jednom kraju kampa.Jedina razlika izmedju prostora u kojem je ziveo Rejes i ostali gerilci, je bila ta sto je Rejes posedovao drveni sto na kome se nalazio laptop kompjuter.

Jedna od tema diskusije bila je i mogucnost da se zatvorenici razmenjuju izmedju FARC-a i pro-americke vlade Kolumbije.Preciznije pitao sam ga o mogucnosti da pobunjenicka grupa razmeni tri americka vojna pregovaraca koji su bili zarobljeni,za Simon Trinidada i Sonju,dvoje clanova FARC-a zatvorenih u SAD.

“Mi ne mozemo da se slozimo sa takvom razmenom zato sto smo angazovani u internom konfliktu i zbog toga ce svaka razmena biti iskljucivo izmedju nas i “Kolumbijske vlade”,objasnio je Rejes.”Mi nismo u ratu sa SAD i ne zelimo da internacionalizujemo konflikt.Pored toga svaka humanitarna razmena ce ukljucivati oslobadjanje svih gerilaca zatocenih u kolumbijskim zatvorima.”

Mi smo takodje diskutovali o novoj drzavnoj partiji levog centra,Demokratski Centar.U jednoj tacki pitao sam Rejesa,da li misli da postoji ikakva mogucnost,da bi zakljucenje mira FARC-a i Demokratskog Centra donelo partiji pobedu na predsednickim izborima zakazanim 2010 godine.

“To zavisi od njihove politike”.Odgovorio je kratko Rejes.

U povratku u moj sator razmisljao sam o optuzbama stvorenih od strane mnogih analiticara,da gerilska grupa nije nista drugo do kriminalna organizacija.Ove optuzbe cesto su se odnosile na to kako je FARC bio ideoloska organizacija godinama unazad,ali je danas zainteresovana samo za profit od svojih kriminalnih aktivnosti,a primarne su one oko trgovine sa kokainom.Kolumbijski predsednik Alvaro Uribe je ponovio nekoliko puta izjavu da nema vojnog konflikta u Kolumbiji,a vlada se jednostavno bori protiv kriminalaca angazovanih u terorizmu.Jasno,ovo su pokusaji da se delegitimizuje FARC kao politicka grupacija.

Ucesce FARC-a u trgovini kokainom i ljudska prava zloupotrebe civila,ukljucujuci kidnapovanje i postavljanje mina i cuveno negiranje kao domacih ubica,ucinile su ih od toga da budu laki za kritikovanje, do jednostavnog poricanja pobunjenika kao kriminalaca.U svakom slucaju,njihova izdanja nisu tako crna ili bela kao sto sam mogao da otkrijem u FARC kampu.U stvari tesko je prihvatiti takve zahteve date od teskog zivota, kojim gerilci zive.Posle svega,za razliku od kolumbijskih vojnika i paramilitarnih boraca,pobunjenici nisu placeni i ne primaju materijalne beneficije,osim tri obroka dnevno.

I ako su gerilski lideri, kao sto je Rejes, malo vise od glavnih ljudi u kriminalnim organizacijama,onda mora da se smatraju bednim neuspehom.Iznad svega ostali kolumbijski kriminalci zive u luksuzu.Lider bivseg medeljinskog kokainskog kartela,Pablo Eskobar,ziveo je rasipnicki u fantasticnim uslovima,kao i mnogi drugi kolumbijski trafikanti droge proteklih trideset godina.Paramilitarni lideri takodje zive dobro u svojim prostranim gradjevinama severne Kolumbije,uzivajuci u bogatom radu svojih kriminalnih aktivnosti.Sada su demobilizovani da bi mogli legalno da uzivaju u svom zlom stecenom blagostanju.

U drugu ruku FARC lideri zive kao sto zivi i Rejes.Pokazalo se da nema personalnog novcanog rasta,bez obzira na finansijsko blagostanje gerilske grupe.To je tezak zivot spavanja na drvenim daskama,kupanja u reci,borbe sa tropskim bolestima i konstantno pomeranje od kampa do kampa,da bi se izbegle inteligentne americke potere sa puno napora i kolumbijska armija.Rejes je ziveo u dzungli u ovom stilu vec 26 godina i jedini komfori u kojima je uzivao su njegov laptop i TV u okviru kampa.Tesko da je to zivotni stil kriminalca koji je staresina i koji je pravedno postigao blagostanje.

Posle provedenih tri noci u kampu,sa nasim kompletiranim radom,Terry i ja smo se probudili poslednjeg jutra,spakovali stvari i oprostili se od gerilaca.Zajedno sa nasim pobunjenicima vodicima,napravili smo povratak kroz kisnu sumu do reke i ukrcali se na camac.Dok smo krstarili kroz dzunglu,mislio sam o buducnosti Kolumbije.Posle skoro sedam godina plana Kolumbije,pet godina sigurnosne politike predsednika Uribea i vise od pet biliona dolara americke pomoci,nema naznaka da je FARC znacajno militaristicki oslabio.Prema tome,dok FARC bude toliko jak da bi mogao da se brani na bojnom polju i ne bude jak dovoljno da uzme moc  pomocu sile,pregovaracko uredjenje je jedini moguci pravac za postizanje cilja.

FARC uostalom nije za jednostavne pregovore ka demobilizaciji, u povratku za smanjenje zatvorskih presuda,sto su paramilitarci ucinili.FARC nije cak ni za demobilizaciju u povracaju ka punoj amnestiji pod “mirovnim” dogovorom pod kojim zive nedirnute neoliberalne strukture,kao sto su uradile M-19 u Kolumbiji,FMLN u El Salvadoru i URNG u Gvatemali.Svako mirno pregovaranje zahtevace restruktuiranje kolumbijskog politickog,socijalnog i ekonomskog sistema da bi se osiguralo mnogo vise jednakih raspodela drzavnog blagostanja i zemlje.Ali takvo pregovaracko uredjenje zahtevace poznavanje drzavnih politickih i ekonomskih elita, onako dobro kao i poznavanje vlade SAD.Prema tome bar sto se tice blize buducnosti,pokazalo se da ce konflikt nastaviti da besni.Ono sto je tragicno,bice civilne populacije koja ce nastaviti da se radja u nasilju.

27. avgust 2007

Preveo - L.Rankovic