Komunizam i nasilje

Prvo su svi drugi zabranili komuniste, onda su komunisti zabranili sve druge

U osporavanju komunizma kao istorijskog projekta, kako u celini, tako u Srbiji i Jugoslaviji, ideološku hegemoniju drži liberalna perspektiva. Ona komunističkom „nasilju” suprotstavlja „parlamentarnu demokratiju” kao nekakav izvorni i bezgranični prostor slobode lišen nasilja, u koji komunizam spolja provaljuje da bi uspostavio svoju jednopartijsku „diktaturu”, praćenu najčešće ličnom diktaturom komunističkog vođe. Tako povodom 30 godina od Titove smrti jedan istoričar njegovu vlast naziva „tiranidom” („Politika”, 4. maja 2010) Parlamentarizam se unutar ovakve paradigme apstrahuje od šireg istorijskog kretanja u kome ima svoju genezu i postulira kao jedini legitiman oblik političkog organizovanja.

Na ovu liberalnu kritiku komunizma, marksizam odgovara svojom koncepcijom istorije kao istorije klasnih borbi. On razotkriva socijalno tkivo političkih pojava, u kojem nasilje nije više nekakav specifikum komunizma već istorijska konstanta. Ispostavlja se da je režim parlamentarne demokratije istorijski bio uspostavljen kroz revolucije i prevrate kojima je jedna klasa u usponu, buržoazija, zbacila sa političke vlasti do tada dominantnu klasu, aristokratiju. I ne samo da je ovaj režim nastao na nasilju; on se na nasilju dalje održava. Politička jednakost građana prikriva društvenu nejednakost klasa koja se stvara i održava na osnovi ekonomske eksploatacije. Politički sistem liberalne demokratije prilagođen je tako interesima buržoazije, kao što je monarhija nekada bila prilagođena interesima aristokratije. U njemu ima više stranaka, ali nijedna od njih ne dovodi radikalno u pitanje društvenu osnovu sistema, eksploataciju kao oblik klasnog nasilja kapitalista nad radnicima.

Zato komunizam ne stvara nasilje; on nasilje već zatiče i na njega reaguje. Kako kaže Merlo-Ponti, kada se spustimo sa iluzornog neba liberalnih principa na tlo stvarne istorije, mi više nemamo izbor između nasilja i nenasilja, već samo između postojećeg, zatečenog nasilja koje se sprovodi pod plaštom građanske „jednakosti” i revolucionarnog nasilja koje nastoji da ovo nasilje ukine. Radništvo je kroz teške patnje i tragedije uvidelo da se kapitalisti neće mirnim putem odreći ni dela svoje nepravedne dobiti, da je čak svaka reforma tog sistema bila posledica revolucionarne pretnje. I tako, dok parlamentarizam predstavlja politički izraz ekonomske diktature kapitalističke klase nad radništvom, dotle politička diktatura komunističke partije, pa i njenog vođe, u krajnjoj liniji jeste diktatura radničke klase, što izmiče liberalnoj kritici koja bi da je svede tek na običnu diktaturu jedne partije koja postoji među mnoštvom drugih ili na diktaturu pojedinca.

Istorija Srbije i Jugoslavije pre pobede socijalističke revolucije potvrđuje ovu tezu. U njoj nikada nije uspostavljen čak ni režim parlamentarne demokratije, o kojoj drugi istoričar u „Politici” netačno govori kao o „tradiciji srpske političke kulture”. Naprotiv, sve vreme je na delu bio monarhistički režim, sa znatno većim periodima diktature nego ograničenog parlamentarizma (poslednji „slobodni” izbori u Jugoslaviji održani su još 1927. godine). Pod njegovim okriljem sprovodilo se permanentno klasno nasilje nad radnicima, uključujući nasilje nad sindikatima i Komunističkom partijom. Njenoj trajnoj zabrani, na osnovu Obznane i Zakona o zaštiti države, prethodi iznenađujuće dobar rezultat partije na izborima za Ustavotvornu skupštinu i nasilno slamanje štrajkova železničara i rudara koji su se pobunili zbog vladinog kršenja sporazuma o visini nadnica koji je ona sama potpisala. U Drugom svetskom ratu ovo nasilje postalo je još brutalnije, nemilosrdnim mučenjem i ubijanjem komunista, partizana i njihovih simpatizera. Krajnji bilans antikomunističkih zločina koji su počinile sile i predstavnici starog društva meri se desetinama hiljada ljudskih života.

Međutim, ipak su pobedili komunizam i revolucija. Prvo su svi drugi zabranili komuniste, onda su komunisti zabranili sve druge. Prvo je sprovođeno kontrarevolucionarno nasilje buržoazije nad radnicima, onda je radnička partija sprovela revolucionarno nasilje nad buržoazijom. Kada su mu američki novinari 1952. prebacili nepostojanje višepartijskog sistema, Tito je odgovorio: „Koja je prava i dosledna revolucija u istoriji dobrovoljno dala pobeđenom protivniku oružje natrag u ruke da se bori protiv uspeha revolucije? Nijedna”. Šta je ovde sporno? Lament nad „demokratijom” koju uništava komunističko „nasilje” pokazuje se stoga kao licemeran.

*Fakultet za kulturu i medije, Univerzitet Megatrend

Mario Kalik

[objavljeno: 14/05/2010]

Mario Kalik

Povratak socijalizma?

Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe

Povodom finansijske krize koja je potresla Ameriku, a zatim se prenela na Zapadnu Evropupreteći istovremeno ostalim područjima sveta, čuju se različiti glasovi. Jedni govore samo o ozbiljnoj krizi američke moći, drugi o krizi čitavog liberalnog kapitalizma, a neki misle da su obe stvari trenutno na delu. Nije sporno da su svi oni na neki način u pravu. Ali samo se retki usuđuju da govore o dugoročnoj krizi kapitalizma.

Tako je, u vreme kada su euforične apologete liberalnog kapitalizma slavile ideju o njegovom definitivnom trijumfu, američki sociolog Imanuel Volerstin upozoravao da se, naprotiv, već duže vreme odvija kriza svetskog kapitalističkog sistema. Po njemu, kapitalizam poslednjih decenija ulazi ne samo u jednu od uobičajenih vlastitih kriza, već u temeljnu, sistemsku krizu. Primarni uzrok krize je što se kapitalizam proširio na čitav svet i više ne može da se reprodukuje, kao do sada, na osnovi eksploatacije periferije sistema. Doći će do neminovnog jačanja unutrašnjih protivrečnosti između rada i kapitala, koje će na kraju uzrokovati slom samog sistema. Možda su Volerstinove procene preterane, ali one se prethodno moraju ozbiljno uzeti u razmatranje. Nažalost, tek danas se otvara prostor za takvu racionalnu raspravu, kada se liberalne dogmatike, bar deklarativno, odriču čak i njeni nekadašnji vodeći promotori (npr. Fukujama i Soros).

Simpatično je, međutim, kako poslednji preostali vernici u liberalnu dogmu tumače smušenu reakciju američke države na finansijsku krizu. Za njih je panična intervencija američke vlasti zapravo pouzdan znak da je Amerika na „opasnom” putu ka „socijalizmu”, i naravno, „totalitarizmu”. Da bi prikrili poražavajuće efekte vlastite ideologije, čije sledbeništvo je i dovelo do aktuelne krize, liberali recikliraju ofucane antikomunističke stereotipe, verujući da će uterivanjem straha od alternative još jednom vezati ljude za postojećisistem. Sve ono što odstupa od kanona potpuno slobodnog tržišta namah biva etiketirano kao „socijalizam”.

U svakom slučaju, dobro je što se neki pojmovi, poput socijalizma ili marksizma, nakon višegodišnjeg ideološkog zaborava, ponovo javljaju u našim diskusijama. Problem je u tome što se oni konfuzno upotrebljavaju, što ne treba da čudi; slično buđenju iz dubokog sna, mnogi su još uvek pometeni, dolazeći polako (samo)svesti iz prethodnog stanja dogmatskog dremeža u kome kapitalizam nije imao alternativu. Jer socijalizam ne može da se izjednači s državnim intervencionizmom, pogotovo kad je reč o (defanzivnoj) intervenciji kapitalističke države. Socijalizam nikada nije niti može biti instaliran odozgo u kapitalizam, od strane njegove vladajuće klase, pošto on podrazumeva radikalne pokrete masa odozdo, pod čijim pritiskom dolazi do temeljne promene društvenog sistema. Drugim rečima, nemoguća je evolucija (makar i državnog) kapitalizma u socijalizam; takva promena je moguća samo revolucijom. A o tome, nažalost, u Americi još uvek ne može biti reči.

Ono što danas čini američka država teško da se može nazvati i državnim kapitalizmom, naročito ako mislimo na nekadašnji projekat tzv. nju dila. Uprkos tome što su uzročnici tadašnje krize,manje-više isti kao i danas (dominacija liberalnog modela). Jer, u to vreme je postojala ozbiljna ekonomska teorija (Kejnzova) i politička elita (na čelu sa Ruzveltom) koji su doveli do ambicioznije strategije izlaska iz krize, i dugoročnijeg stabilizovanja kapitalističkog sistema. I jedno i drugo upadljivo nedostaje današnjoj Americi. To i nije tako loše; državni kapitalizam je bio način popravljanja, ali i očuvanja kapitalizma, u situaciji rastuće socijalističke pretnje. Radničkoj klasi je omogućeno da živi manje lošije nego u liberalnom kapitalizmu, kako bi se pridobila da ipak ostane u kapitalizmu ne težeći njegovoj revolucionarnoj izmeni.

Danas u Americi nema elite koja može da osmisli značajnije popravljanje sistema. Ostaje još samo da trenutno dezorijentisane mase obespravljenih i eksploatisanih postanu dovoljno svesne da kapitalizam kao takav ima alternativu i da se organizuju u radikalan društveni pokret. To će biti onog trenutka kada kao smisao sebi postave ne da žive manje lošije nego danas, nego da konačno žive dobro. Jedino tada će izbeći da budu iscrpljivane na klackalici između liberalnog i državnog kapitalizma. U suprotnom, što reče Volerstin, uopšte nije izvesno da će kriza kapitalističkog sistema dovesti do nekog boljeg društvenog poretka. Na današnjim generacijama je da odrede pravac promene. Stoga odavno zaboravljena parola: „Socijalizam ili varvarstvo!” kao da ponovo dobija na aktuelnosti.

Komunizam i nasilje

Povratak socijalizma?

Povezani tekstovi

Komunizam i nasilje

Bekstvo od nepravde

Još jedna dogma

Socijalna pravda

Zaboravljeni smisao demokratije

Razlozi za sumnju