Još jednom o JNA

(Autoportret jednog pikovnika)

         Iz svoje komentatorske busije u “Politici”, bivši pukovnik i bivši potparol JNA, svojevremeno i  agilni član SKJ,  Ljubodrag Stojadinović, svake nedelje otkači po jednu otrovnu strelu, nekada i više, na svoje bivše drugove i kolege iz JNA. U svom bunkeru ,zastićen i nedodirljiv od onih na koje ih otkačinje,  zamače njihov vrh sve dublje u otrov. Otkuda toliko otrova i mržnje u peru nekadašnjeg komandira voda i dopisnika oblasnog armijskog lista u Skoplju?

Kada je počinjao svoj novinarski posao, ovaj neušpesni oficir, pisao je ode Titu i Mamuli a  kasnije i  Kadijeviću.  Nije propustio tu i tamo da ovekoveči i S.Milosevića. Tako je dogurao do pukovnika i potparola JNA, čvrsto zgrabivši vojni informativni mikrofon. Takva šansa se ne propušta! Smešila mu se generalska zvezdica. I sve bi bilo u redu da je postao general – već je i generalsku uniformu naručio. Ali, avaj, vojnici su na vreme videli da je ta zvezda preteška za nejako rame. Generalski čin ostao je samo pusti san. Kod većine pukovnika to prodje bez trauma jer se drže onoga “svaki vojnik nosi u torbi maršalsku palicu” ali se malom broju posreći da je odande izvuče.

Od tada Ljubodrag Stojadinović ne piše ode. Sa svojim nesumnjivim talentom za pisanje i vojnim obrazovanjem otpočeo je svoj lični rat protiv JNA i sada je na stalnom dežurstvu u štabu koji tim ratom rukovodi. Većina njegovih tekstova kipti od besa i mržnje prema JNA i Titu. A besan covek teško može biti objektivan. Njegov najnoviji tekst o generalu Kadijeviću, u kome spominje i admirala Mamulu i generala Zvonka Jurjevića, bivšeg komandanta RV i PVO, inspirisan je isključivo mržnjom prema tim značajnim ličnostima iz naše vojne istorije. Sama činjenica da su bili ministri odbrane u SFRJ odnosno komandant vazduhoplovstva, znači nešto.

Članak o V.Kadijeviću Lj.Stojadinović povezuje s aktuelnim događanjima u Hrvatskoj oko B.Glavaša, što je besmislica. Slučaj u Hrvatskoj je poštapalica da se JNA i njena   uloga u događajima početkom devedesetih godina prošlog veka  još jednom diskredituju i sakriju pravi krivci za bratoubilački rat 1991 – 1995., među kojima su i srpski nacionalistički gradjanski krugovi i SPC, kojima će se i bolesno ambiciozni Lj.Stojadinović , u trci za slavom i položajem, svim srcem priključiti i postati jedna od njihovih novinarskih perjanica.

Teško da se u jednom članku, kakav je članak Lj.Stojadinovića, pa i u ovom komentaru na taj članak, mogu iole tačno i objektivno oceniti ratna događanja tog vremena , a koja na neki način još uvek traju, pa su zaključivanja Lj.Stojadinovića o tome amaterska i neozbiljna. Ona ne služe razjašnjavanju stvari već im je cilj diskreditacija ličnosti u tim događanjima. Lj.Stojadinović je upao u stupicu koju je sam iskopao, što se obicno dogadja lošim vojnicima.

S toga ću se, na kraju, ograničiti na nekoliko konstatacija o delovanju JNA u toj situaciji. Ne krijem da to činim i iz emotivnih razloga kao njen dugogodišnji pripadnik i ne tvrdim da se i  te konstatacije ne mogu od nekog dovesti u pitanje.

Situacija u kojoj se JNA našla tada nije postojala u vojnoj istoriji. Ne verujem ni da će slične biti. šest narogušenih nacionalnih klika, svi sa pedigreom kvislinga i kolaboracionista iz II svetskog rata, traže svoju vojsku i svoju državu, gledajući da je  pri tome uvećaju. Nestrpljivi su i odbijaju svaki razgovor o mirnom razdruživanju (u skupstini SFRJ je u proceduri Zakon koji reguliše korišćenje prava na “ samopredelenje do otcepljenja”). Ne kriju nameru da će, ako treba, to i oružjem učiniti.

Vojni vrh se u tim događajima, sem retkih izuzetaka, ponašao na jedini mogući nacin:  sačuvati  formalno jedinstvo SFRJ dok se republike ne dogovore o njenoj daljoj sudbini. Nije to bilo iz ideoloških razloga već isključivo iz bezbednosnih, radi sprečavanja bratoubilačkog rata pošto  je ratnog  varničenja bilo u svim republikama. Nije trebalo mnogo pameti da se zaključi, šta će uskoro  uraditi belogardejci, ustaše, četnici, balisti, hortijevci, mladomuslimani i vmrovci koji su došli na  vlast u republikama!

Zbog kolebljivog i neodlučnog Predsedništva SFRJ, nacionalisti vide u JNA jedinu prepreku na putu nasilnog otcepljenja pa je besomučno kleveću  preko štampe, provociraju i fizički ugrožavaju njene  pripadnike i njene kasarne, pa i oružano napadaju. Želeli su rat. Želeli su da uđju u istoriju kao pobednici u ratu. JNA je strpljivo izbegavala oružane sukobe i sa minimumom sile zaštitila svoje ljudstvo i stanovništvo tamo gde je to ono tražilo.

Tvrdnje da je JNA bila prosrpska je netačna. JNA se kao celina nije nacionalno opredeljivala niti podlegla nacionalističkim strastima koja su dominirala tih godina na jugoslovenskom prostoru. JNA nije pucala u nijedan narod niti je to bio njen rat i to je sigurno najvažnija činjenica jer bi u suprotnom ratna pustošenja i žrtve bile daleko veće. Njene jedinice i njeni pripadnici nigde i nikada se ne mogu povezati sa ratnim zločinima i ratnim razaranjima do kojih će doći kasnije u besmislenom etničkom  ratu.

Na kraju, razdruživanje višenacionalne države dovešće i do razdruživanja njene oružane sile. JNA je bila armija svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Narodi Jugslavije su je stvorili i sada je svaki narod uzeo od nje svoj deo.

JNA nije želela, a verovatno nije ni mogla, usamljena (SKJ je već bio razbijen) i izolovana i u zemlji i u inostranstvu, da se u tim trenutcima suprostavi probuđenoj i narasloj nacionalnoj uskogrudosti većine stanovništva u svim republikama. To nije prvi put da narod bude prevaren i preda svoju sudbinu u ruke budala i glupaka. Danas se ta većina kaje i stidi. Vojnici nemaju razlog za tako nešto.

Mislim da je JNA najvećim delom postupala u skladu sa svojim zadacima i ulogom u tadašnjoj državi i do kraja istrajala  na svom stavu da, ako narod želi razdruživanje, to izvrši mirnim putem. Što se to nije dogodilo nije njena krivica već dominirajuće politike tog trenutka i na saveznom nivou i, još više, u republikama.

Da li je vojni vrh mogao delovati bolje i učiniti više u toj situaciji? I lično imam dilema ali definitivan odgovor pripada istoričarima i istoriji, nikako pojedincima, pa ni  novinaru i novinama ma kako oni bili stručni i sposobni u svojoj profesiji jer su obično, kao što je i ovde slučaj, bili daleko od mesta gde su se donosile  odluke i upravljalo i gde se događaji najbolje mogu pratiti. Često sam u prilici da slušam i čitam razna  trabunjanja u duhu onog  “posle izgubljene bitke…”. U to spada i ocenjivanje i zaključivanje Lj.Stojadinovića o radu najviših vojnih rukovodioca  u zemlji u to vreme. Ono je  prepotentno i na ivici šunda u novinarstvu.

 A obilje cinizma, prostakluka i mangupski rečnik, kojima on pokušava da napravi vojnički portret V.Kadijevica, više pokazuje njega nego subjekt tih njegovih nastojanja. Dobili smo autoportret sa koga nas gleda jedno ogorčeno i razdraženo  lice,  verovatno zbog bolesnih ,i zato propalih , ličnih ambicija i snova.

 Zbog olakog  davanja  prostora u listu novinarima za lične obračune sa ljudima i samoreklamu “Politika” u “zutu stampu”.

                                                               general Stevan Mirković, "CENTAR TITO"