|
KOMUNISTI
I KOMUNJARE
 Kako vreme odmiče sve snažnije se nameće potreba za
sveobuhvatnom studijom koja bi dala opšte
prihvatljiv odgovor na pitanje:
Šta su ključni unutrašnji uzroci poraza
socijalizma u Jugoslaviji ?
Iako je o pomenutom retrogradnom istorijskom
prevratu već dosta
napisano, većina tih radova je samo delimično i
fragmentarno dala odgovore na postavljeno pitanje.
Razlog za to su nedovoljna vremenska
distanca, kao i
ideološka
i nacionalna pristrasnost autora kao savremenika
dramatičnih istorijskih zbivanja u Jugospaviji i
Evropi, koja su promenila odnos snaga na
štetu socijalizma.
Nažalost, ni autor ovog teksta nema ambicija ni
mogućnosti da ponudi sveobuhvatan i opšte
prihvatljiv odgovor na postavljeno pitanje.
U ovom tekstu će biti najviše reči o jednom pitanju
koje je politički život u poslednjih dvadesetak
godina snažno nametao.
Naime, svedoci smo neviđene antikomunističke propagande u
kojoj se komunisti optužuju za sva zla ovoga sveta.
U žaru neamilosrdne hajke, satanizacije kozmunista i njihove
totalne medijske blokade, ostrašćeni građanska,
nacionalistička i klerikalna desnica, nadenuli su
komunistima pogrdno ime: "komunjare". što građani
treba da prihvate kao sinonim za sve što je nazadno,
nekumano i nepravedno, a što se pripisuje u greh
komunistima.
Buržoaski teoretičari, kao i svi ostali antikomunisti, iako
zatečeni relativno naglom promenom odnosa snaga u Eropi na
štetu socijalizma, likujući dokazuju kako je eto život
pokazao da je komunizam nazadna utopija, a daje liberalni
kapitalizam, zaonovan na apsolutnoj dominaciji privatne
svojine bez ograničenja, koja se proglašava za svetinju,
sistem društveno-ekonomskih i
političkih
odnosa za sva vremena i da označava kraj političke
istorije?!
U toj nenaučnoj, anticivilizacijskoj i prljavoj raboti
buržoaski teoretičari imaju pomoć određenog broja
nekadašnjih teoretičara socijalizma, koji su navodno
shvatili svoje "zablude",
prešli na suprotnu stranu i tako opet "Prodaju veru za
večeru". To je dokaz da je hipokrizija jednog dela
naučnika. među kojima ima i bivših "Marksista". prekoračila
"dozvoljenu" granicu. Naravno, znamo da će
prebega uvek biti, naročpto među političarima, rukovodiocima
u privredi i među visokim činovnicima, tzv."aparatčika", u
državnim i partijskim rukovodstvima, koji na taj način
pokazuju da je njihova jedina ideologija i vrednosni
sistem LIČNI STATUS U DRUŠTVU IZ KOGA SE MOŽE IZVUĆI I
MATERIJALNA KORIST. Zajednički naziv svih tih
prevrtljivaca je: KOMUNJARE. Zato je danas jedan
od najvažnijih zadataka komunista da se jasno razgraniče sa
komunjarama, koje su svojim štetočinskim dealovanjem
nanele neprocenjivu štetu ugledu komunista, kako u teoriji
tako i u socijalističkoj praksi. Ovo naročito zbog toga što,
u uslovima snažne antikomunističke propagande i medijske
blokade komunista, značajan broj građana još uvek ne uočava
razliku između komunista i komunjara.
Susret mladog čoveka sa komunističkim idealima
i poltičkim idejama organizovanog komunističkog pokreta,
možemo shvatiti i kao neku vrstu vakcinacije, pri čemu
vakcinu predstavljaju snažne i privlačne komunističke
ideje, u kojima se govori o izgradnji socijalno pravednog
besklasnog društva bez eksploatacije. o slobodi,
dostojanstvu i istinskoj. a ne fiktivnoj ravnopravnosti
ljudi, naroda i država. Za takvu snažnu vakcinu
rastvor je društveni ambijent, odnosno istorijski uslovi
u kojima se komunističke ideje propagiraju, koji su uvek
različiti u vremenu i prostoru (Pariska komuna; Oktobarska
socijalistička revolucija; 1-OB i socijalisščka revolucija u
Jugoslaviji; Kineska socijalistička revolucija;
Kubanska socijalistička revolucija, revolucionarna gibanja
u Latinskoj
Americi; Klasna borba komunista i radničke klase u
razvijenim kapitalističkim
zemljama; Klasna borba komunista i radničke klase i drugih
socijalno ugroženih slojeva
društva, u tzv.
tranzicionim
kapitalističkim državama, itd.). Što
je društveni ambijent povoljniji, to je i rastvor za
komunističku vakcinu kvalitetniji. pa su bolji izgledi
da se vakcina
kod većeg broja ljudi
uspešno primi. Pozitivno dejstvo komunističke vakcine
ima trajni karakter samo kod onih ljuci koji su komunističke
ideale
i političke ideje prihvatili za čitav život, odnosno kao
svoj životni kredo.
Za razliku od komunista, koji čitavog života ostaju
verni komunističkim
idealima
i koji svojim praktičnim političkim delovanjem daju doprinos
da komunističke ideje prežive sadašnja
teška
i zla vremena, komunjare se regrutuju iz onog sloja ljudi,
bivših članova komunističkih partija, od kojih su mnogi
zauzimali visoke funcije u partijskim i državnim
rukovodstvima, kod kojih je dejstvo komunisščke vakcine bilo
"pozitivno" samo dok su iz toga mogli izvlačiti lične
koristi.
Istini za volju treba reći da nije mali broj ljudi, bivših
čpanova SKJ, koji su se razočarali i pasivizirali i tako
čuvaju svoje komunističke ideale od sadašnje ružne
stvarnosti. Oni na otvorenoj političkoj sceni ne vide ni
jednu političku partiju, uključujući i novoformirane
razjedinjene komunističke partije, kojoj bi mogli
pokloniti svoje poverenje, plašeći se da ponovo ne budu
izigrani od nekih novnh komunjara. Verovatno bi za ove ljude
bilo najveće ohabrenje i podsticaj da se reaktiviraju, kao i
da se osnaži proces omasovljenja komunističkih redova,
varočito mladim ljudima, ujedinjenje komunističkih i
komunistima bliskih partija i pokreta. To se može
ostvariti samo ako komunističke i radničke partije, čiji je
uticaj na društvene tokove, zbog razjedinjenosti, gotovo
potpuno iščezao, prestanu da se uzajamno optužuju za greške
iz prošlosti, ako nadiđu podele na Titoiste i
Staljiniste, kao i sve druge vrste podela oko pitanja
vezanih za prošlost i ako se neutrališu pojave nezdravih
liderskih ambicija i sujeta u rukovodstvima komunističkih i
radničkih partija, tamo gde takvih pojava ima.
Da bi linija idejnog i moralnog razgraničenja između
komunista i komunjara bila pggo jasnija, moramo se
razgraničiti sa svim idejnim i političkim protivnicima,
počev od građansake, monarhističke, klerikalne i
nacionalističke desnice pa do raznih pseudolevičarskih
partija i pokreta, koji pristaju na kapitalističke društveno
ekonomske odnose kao okvir, u kome će se udvarati vladajućoj
buržoaskoj klasi za malo milostinje u korist eksploatisanih
i poniženih sloj- eva društva.
Ako se kratko osvrnemo na protekli period, počev od kraja 19
veka na ovamo, uočavamo da je jedna od najznačajnijih
karakteristika proteklog razdoblja velika disproporcija
između epohalnih dostignuća u svim oblastima prirodnih nauka
i zadivljujućeg tehničko-tehnološkog razvoja, s jedne
strane, i ogromnog zaostajanja procesa humanizacije i
demokratizacije odnosa među ljudima, narodima i državama, s
druge strane. Pojavom RADNIČKE KLASE kao organizovane
političke snage sa svojom komunističkom avangardom, pobedom
Velike Oktobarske Socijalističke Revolucije, kao i pobedom
niza Socijačističkih Revolucija u svetu, među kojima
istaknuto mesto pripapa NOB i Socijalističkoj Revoluciji u
Jugoslaviji, kao i pobedom niza antikolonijalnih i
oslobodilačkih pokreta, čovečanstvo je dobilo nadu da
će se postepeno ostvarivati iskonske težnje eksploatisanih,
potlačenih i poniženih za pravednim besklasnim društvom.
slobodnih. dostojanstvenih i ravnopravnih ljudi i naroda bez
eksploatacije; da će se širiti prostori slobode. istinske
demokratije. humanizma i solidarnosti među ljudima.
Milioni savremenika SFRJ bili su sudionici i svedoci
pedesetogodišnjeg prosperiteta i pozitivnog razvoja u svim
oblastima života, bez obzira na ispoljene slabosti kojih je
bilo. Zato, LAŽU svi nosioci antikomunističke propagande.
bez obzira kako sebe nazivaju, da su društvena
svojina i socijalizam doživeli definitivni istorijski poraz.
Privremeni poraz socijalizma u Evropi je došao kao posledica
delovanja više negativnih činilaca, među kojima naročito
treba istaći dva, koji su imali presudnu upogu. Prvi je
snažno političko, ekonomsko i vojno delovanje protiv
novostvorenih socijalističkih zemalja od strane glavnog
antagoniste iz metropole imperijalizma, koji je imao svoje
ekspoziture u svim socijalističkim zemljama, uključujući i
SFRJ, a drugi ne manje važan faktor su bile značajne
unutrašnje slabosti, ispoljene naročito kroz deformacije i
nedoslednosti u izgradnji socijalističkih
društveno-eakonomskih i političkih odnosa, pri čemu je
najveća spabost bila nedosledna primena socijalističkog
principa o nagrađivanju prema rezultatima rada. Drugim
rečima, nije se dovoljno radilo na afirmisanju KULTA RADA
I STVARALAŠTVA.
Kada je reč o Jugoslaviji, komunisti moraju priznati
da je za vreme SFRJ, bez obzira na sve pozitivne rezultate,
sticajem raznih okolnosti i nebudnošću komunista, u
rukovodeće organe Partjie
i Države postepeno prodiralo sve više separatista, i
nacionalista, karijerista i drugih vrsta antikomunista.
Svima njima je zajedničko ime: komunjare. Drugim
rečima, komunisti su ostali u manjini u svojoj partiji
još osamdesetih godina prošloga veka. a po nekima i znatno
ranije. naročito u rukovodećim organima Partije i
Države, što je u velikoj meri kompromitovalo komunističke
ideje u praksi i presudno uticalo na razbijanje SFRJ. U toj
činjenici je sadržan i odgovor na jedno od ključnih pitanja
vezanih za našu neposrednu prošlost, a koje glasi: Kako je
bilo moguće da se u jednom odsudnom istorijskom trenutku za
našu Zemlju, kada se odnos snaga na globalnom svetskom nivou
menjao na štetu socijalizma, u rukovodećim organima Partije
i Države, kako na saveznom tako i na republičkim nivoima,
nađe tako malo iskreno jugoslovenski opredeljenih ljudi.
kao i gde su ključni uzroci tome ?
Nakon zvaničnog silaska komunista sa vlasti na prostorima
SFRJ, devedesetih godina prošloga veka, tok događaja bi se
slobodno mogao nazvati tragedijom. Razbijena je jedna
od najcenjenijih i najprosperitetnijih zemalja na svetu. To
je učinjeno krvavim bratoubilačkim građanskim ratom, čiji
rezultat su ogromne ljudske i materijalne žrtve i
stvaranje patuljastih državica na čijem čelu su marionetske
vlade koje služe interesima stranih sila. Te iste strane
sile, čiji je cilj bio razbijanje Jugoslavije, su bile
inspiratori i organizatori krvavog sleda događaja,
angažujući kao svoje izavršioce antikomuniste svih vrsta
kojih je, na žalost, bilo dosta i u redovima SKJ.
Najsramniju ulogu su odigrale one komunjare kojih je bilo
dosta u partijskim i državnim rukovodstvima, uključujući i
deo visokog oficirskog kadra JNA.
Ako bi se neko prihvatio zadatka da istraži, na prostoru
"Od Vardara pa do Triglava", ko su bkli glavni
unutrašnji akteri, nosioci separatizma i ekstremnog
nacionalizma, koji su uz obilatu pomoć spoljnjih
neprijatelja razbili Jugoslaviju i gde se oni danas nalaze,
došao bi do vrlo zanimljivih podataka. Ako bi se svi ti
najznačajniji unutrašnji rušitelji SFRJ razvrstali po
klasnom poreklu, nacionalnoj pripadnosti, na kojoj strani su
se oni i njihovi roditelji nalazili za vreme Drugog
svetskog rata, kakve društvene pozicije su imali za vreme
SFRJ i na kojim funkcijama se danas neki od njih nalaze,
sigurno bi dobili vrlo pouzdane odgovore na mnoga otvorena
pitanja u vezi uzroka koji su, kao unutrašnji faktori,
presudno uticali na razbijanje Jugoslavije, u okviru čega i
odgovor na pitanje vezano za pogrešnu kadrovsku politiku u
Partiji i Državi.
Ima mnogo pitanja kojima se treba baviti, kada se radi o
ključnim uzrocima krize u SFRJ, kao što su negativne
posledice donošenja rezolucije Informbiroa na razvoj
događaja u KPJ/SKJ, kao i u međunarodnom komunističkom i
radničkom pokretu, bez obzira na to koji njeni stavovi,
posmatrano sa današnje vremenske distance, su bili ispravni
a koji ne; nedoslednosti i deformacije u kreiranju i
praktičnoj primeni oocijalističkog samoupravljanja;
Jednopartijski sistem i njegova zloupotreba od strane
birokratizovanih pojedinaca i grupa; Nacionalna politika
Partije i zloupotreba principa ravnopravnosti naroda i
narodnosti od strane separatista i ekstremnih nacionalista;
Šta su glavni uzroci procesa konfederalizacije Partije i
Države; Negativni uticaj spoljnjeg faktora na odnose unutar
jugoslovenske federacije i njeno razbijanje; Kadrovska
politika Partije i Države, u okviru koje beskompromisna
jugoslovenska opredeljenost nije bila odlučujući kriterijum
pri izboru kaprova za najodgovornije funkcije u
federaciji i u republikama; itd. Od svih važnih pitanja
kojima se treba baviti, kada je reč o ključnim uzrocima
koji, su doveli do snažnijeg prodora komunjara u
partijska i državna rukovodstva, poseban značaj imaju
nacionalna politika, sa naglaskom na zloupotrebu prinicipa
ravnopravnosti naroda i narodnosti i kadrovska politika
Partije.
POZITIVNA STRANA NACIONALNE POLITIKE PARTIJE.
ima svoje ishodište u činjenici da su Bratstvo i jedinstvo,
ravnopravnost naroda i narodnosti i jugoslovenski
patriotizam, bili osnovni principi od kojih je polazila KPJ
kada je, svojim Proglasom 4. Jula. 1941 godine, pozvala
patriotske snage jugoslovenskih naroda i narodnosti na
oružanu borbu protiv okupatora i njihovih kvislinga.
Odazivajući se pozivu KPJ pripadnici NOP su sve zadatke
izvršili veličanstveno, ne samo zato što su pobedonosno
okončali NOR i postavili temelje nove socijalističke vlasti,
već i zato pggo su iz rata izašli sa ogromnom moralnom i
političkom snagom, visokim ugledom kod naroda i velikim
brojem u ratu prekaljenih boraca privrženih bratstvu i
jedinstvu i snažno nadahnutih jugoslovenskim patriotizmom.
Sve naše pobede i pozitivna dostignuća, u periodu posleratne
obnove Zemlje i za vreme izgradnje samoupravnih
socijalističkih društveno ekonomsakih odnosa, visokog ugleda
SFRJ u svetu i prosperiteta u svim oblastima života, imali
su svoje nadahnuće i izvorište u bratstvu i jedinstvu i
jugoslovenskom patriotizmu. Drugim rečima, osnovni principi
nacionalne politike Partije su bili dobri.
NEGATIVNA STRANA NACIONALNE POLITIKE PARTIJE.
koja se ogleda u činjenici da Partija nije postavila valjane
odbrambene mehanizme protiv razornog delovanja separatista i
ekstremnih nacionalista, koji su zloupotrebom principa
ravnopravnosti postepeno potiskivali jugoslovenski
opredeljene patriotske snage i koji su u dramatičnim
istorijskim okolnostima, uz obilatu pomoć spoljnjih
neprijatelja, odlučujuće doprineli razbijanju SFRJ. Za
iznete ocene imamo obilje neoborivih dokaza u našoj
neposrednoj prošlosti, kao što su postepena
konfederalizacija i Partije i Države, zloupotreba
samoupravljanja u izgradnji Političkog sistema i smanjenje
ovlašćenja federaciji, čak i u pitanjima odbrane Zemlje itd.
Sve navedene negativnosti snažno su se ispoljavale u
odnosima rezultat postepeno političko, ekonomsko i vojno
slabljenje OFRJ i konačno njeno razbijanje. Zato ostaje
pitanje: Zašto je KPJ/SKJ dopustila da BRATSTVO I JEDINSTVO
I JUGOSLOVENSKI PATRIOTIZAM postepeno budu potisnuti od
strane nosilaca separatizma i eksremnog nacionalizma ?
KADROVSKA POLITIKA PARTIJE.
Kada je reč o kadrovskoj politici Partije, tu se posebno
treba pozabaviti nedoslednostima i greškama u ostvarivanju
istorijske uloge RADNIČKE KLASE i njene komunističke
avangarde. Umesto da čuva klasno-politički karakter tj.
čvrsto ostane vezan za klasno-političko biće radničke
klase. SKJ se birokratizovao, odvojio od klase koju je
trebalo da predvodi i dopustio prodor u partijska
rukovodstva različitim vrstama antikomunista-komunjara.
Slabosti su se naročito ogledale u činjenici da su, često,
presudnu reč u vođenju kadrovske politike u društvu imali
birokratizovani moćnici, koji su primenom raznih "ključeva"
okupljali poslušnike, a ne prave predstavnike raznih i
stvaralačkih slojeva društva, koji bi svojom klasnom svešću
i kritičkim odnosom prema slabostima u društvu doprinosili
da KPJ/SKJ doslednije ostvaruje svoju avangardnu ulogu.
Vreme u kome je razbijana SFRJ, vođen verski i građanski rat
sa tragičnim posledicama, RADNIČKA KLASA je dočekala
razjedinjena i politički neorganizovana.
Napuštena od svoje komunističke avangarde i
prepuštena svim mogućim nedaćama koje su sobom donele
komunjare kao nosioci kolektivne jugoslovenske
separatističko-nacionalističke paranoje. Nastalo je
jedno žalosno stanje u kome su separatizam i ekstremni
nacionalizam potisnuli KLASNU SVEST. Zato, da bi
komunisti vratili svoj raniji ugled koji su imali kod
radnih i stvaralačkih slojeva društva, a naročito kod
mladih.
Oni
moraju učiniti sve da se eksploatisani i nezaposleni
radnici,
seljaci,
mladi,
stvaraoci u svim oblastima života, kao i svi drugi ugroženi
slojevi društva politički organizuju i povedu odlučujuću
klasnu borbu primerenu savremenim društvenim uslovima.
Takve istorijske zadatke moraju na sebe preuzeti
komunisti čija će kadrovska politika sprečiti da se u
rukovodeće organe ponovo infiltriraju komunjare.
Samo ako komunisti razumeju sve protivurečnosti i odnose
snaga u savremenom savetu, kao i fenomene i procese koji
karakterišu stanje u našoj zemlji, oni mogu odabrati
najbolju strategiju i taktiku političke borbe, koje bi
omogućile reafirmaciju i jačanje uticaja komuiista na
društvene tokove i tako otvorili postepeni proces kadrovske
obnove komunističkih redova ljudima koji su, posle
razbijanja SFRJ, lično iskusili sve "blagodeti" divljeg
liberalnog kapitalizma.
Na kraju, treba naglasiti da je DRŽAVU SA SOCIJALNIM
LIKOM moguće graditi samo na socijalističkim osnovama.
uz dominaciju kolektivnih oblika svojine, naročito
društvene, državne i zadružne, u kojoj će odlučujuću
društvenu ulogu imati RADNIČKA KLASA, koju čine svi radni
i stvaralački slojevi društva, koji prihvataju osnovne
postavke naučnog socijalizma. Borbu za takvu državu mogu
predvoditi samo komunisti koji su bezrezervno opredeljeni
za komunističke idejne i moralne vrednosti. a ne kolebljivci,
prevrtljivci i komunjare svih vrsta i boja.
Beograd, 13. oktobra 2007. godine.
Svetozar Markanović
Predsednik CK Jugoslovenskih komunista |
