Imamo borbenog predsednika. Pravi junak. Stalno poziva svoje suparnike u „zemlji“ na crtu.“ Ja sam sa Dorćola a tamo se često moralo “na crtu“, kaže s ponosom. Bolje da nam je u ovim prilikama predsednik sa Kosova. I tamo se danas “ izlazi na crtu” ali ne bez puške ili bar “ kašikare”. Lepo je imati predsednike oratore ali je potreban ponekad i borac.

    Predsednik je u inostranstvu drukčiji. Miran k’o jagnje. Tamo suparnike i suparnice uglavnom tapše po ramenu i srdačno drmusa ruke. Osmeh mu ne silazi s lica. “Crtu” ne spominje, taman posla.

    Tako je protekao i njegov susret na “na crti” skopskog aerodroma sa A. Čekuom. Susret se danima prepričavao i zabavljao naciju. I Čekua bije glas da ne “beži od makljaže”. Skopski terminal je odjekivao od “udaraca”, sevale su “ varnice” i na tome se završilo. Niko nije “pao na pod”. Nije bilo modrica. Bio je to skoro dosadan verbalni duel!

   Ima li u životnoj i vojniškoj biografiji Tadića i Čekua istinskih junačkih podviga , priznanja i odlikovanja dobijenih od zahvalne zemlje i naroda, što bi potvrdilo to uobraženo hrabro držanje naročito u vreme predizborne kampanje i razgovora o Kosovu? Ništa od toga! Naprotiv. To su životi ispunjeni kukavičlukom i bežanijom pred protivnicima, da ne kažem neprijateljima.

   B. Tadić i kao ministar odbrane i sada VK beži od Kosova “ko đavo od krsta”. Za njega je Kosovo na Mesecu!” Nisu važne teritorije, važni su ljudi” je najveća novina koju je B. Tadić uneo u srpsku vojnu veštinu. Vojnička karijera bivšeg ministra odbrane i VK vezana je uglavnom za jug Srbije. Tamo je naš “junak” smirivao narogušene Albance, plenio im oružje i municiju, održavao red i mir i posmatrao Kosovo dvogledom iz obližnjeg sumarka! I? Nista! Jug Srbije je i danas najveće vojno skladište u Srbiji, naravno Rizino. Riza Halimi, koji imitira pokojnog I. Rugovu na jugu Srbije, ističe kad hoće albansku zastavu na zgradu Skupštine opštine Preševo i Bujanovac. Ovaj lukavi balista mirno posmatra kako srednjoškolci na trgu u Preševu galame i psuju Srbiju i kad ogladne i ožedne od vike – deli im sendviče i sokove i kaze “Dosta je za danas - idemo kući”.

   B. Tadic će ostati najviše upamćen po “originalnom” načinu na koji je sprovedena reforma vojske i bezbednosti zemlje i to uoči “ bitke za Kosovo”. Nisu mu trebali ni ministarstvo odbrane ni generalštab, vojni instituti i slično. Samo jedan aparat za kopiranje i dobili smo vojsku sličnu NATO kao jaje jajetu. Samo što je ovo naše jaje sićušno.

   A. Čeku ima vise “vojničkih zasluga” na terenu stečenih progonom i ubijajnjem srpskih civila, kao i cela OVK. Jedina bitka OVK odigrala se u Drenici pod komandom A.Jasarija, njenog komandanta. Odbijajući predaju poginuo je sa celom porodicom u napadu srpske policije na njegovu kuću, inače balističko uporište. Iako neprijatelj, to je jedini albanski borac koji zaslužuje naše poštovanje. Sve ostalo je bežanija pred policijom i poziranje stranim TV i foto snimateljima, a usput i ubijanje, silovanje, pljačkanje i paljevina kuća srpskog stanovništva. Bežanija se završila u Albaniji i Makedoniji u udobnim i po standardima NATO napravljenim logorskim naseljima. OVK se vraca na Kosovo na američkim tenkovima posle potpisivanja kumanovskog sporazuma. Najbolji opis ratovanja OVK dao je H. Tači “ Amerikanci su nas oslobodili – hvala im. Oni će nam dati i nezavisnost”.

   Eto, kako danas i vojni škartovi mogu postati legende još za života!

Stevan Mirkovic, general u penziji,

11040 Beograd, Palackova 4a,