Tokovi novca u EU

Bezuslovni „EU dogmatici" nam kao jedini odgovor na pitanje kakvi su tokovi novca u Uniji iznose podatke o rastu BDP-a (bruto domaći proizvod) u svim istočnoevropskim zemljama i u Srbiji. U tom kontekstu nam preporučuju ubrzanu privatizaciju ili prodaju preduzeća po svaku cenu.

Većina stanovništva, ali i političara i medija, ne usuđuje se da im protivreči, niti da ih pita zašto je baš samo BDP relevantan kada se govori o našoj „evropskoj" budućnosti, a ne, recimo, platni bilans, spoljnotrgovinski bilans ili BND (bruto nacionalni dohodak). Ne sme se postaviti ni pitanje da li je baš svaka prodaja ili „investicija" korisna za našu privredu.

Već i sama definicija BDP-a ukazuje da nam taj pokazatelj ne može dati jedini odgovor. U knjizi „Nacionalna ekonomija" koja se koristi na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, BDP se definiše kao „vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih tokom nekog vremenskog perioda (obično godinu dana) na teritoriji jedne zemlje". Dakle, u BDP spadaju i vrednosti finalnih dobara i usluga koje proizvedu strane firme na našoj teritoriji, na primer, američki „Sartid".

BND se (očito smišljeno) ređe koristi, iako bi bio prikladniji za analizu opravdanosti EU „puta", jer po definiciji to je „vrednost finalnih dobara i usluga proizvednih unutar ili van granica jedne zemlje, čijom prodajom stanovnici te zemlje stiču dohotke".

Istinsko kretanje novca u EU nam može otkriti analiza stanja spoljnotrgovinskog bilansa i platnog bilansa deset istočnoevropskih zemalja novih članica EU.

Po definiciji iz knjige „Nacionalni ekonomski računi" dr Dušana Miljkovića „razlika između izvoza i uvoza robe naziva se trgovinski bilans, a ako su u izvoz i uvoz uključene i usluge, dohoci od rada i svojine i transferi stanovništva i države, onda se ova razlika naziva platni bilans." Kada se primeni ovaj metod, rezultati nisu povoljni po naše EU „dogmatike".

Američki državni organi su izneli da je 2006. godine, svih deset novih istočnoevropskih članica zabeležilo deficit u svom platnom bilansu. Ukupni deficit je iznosio ogromnih 46 milijardi dolara. Na čelu ove negativne liste su bili naši susedi, Mađari sa 8,3 milijardi dolara i Rumuni sa 12,4 milijardi dolara. Takođe, od deset istočnoevropskih zemalja, devet je zabeležilo spoljnotgovinski deficit, jedino je Češka imala suficit u spoljnoj trgovini. Ukupan deficit ovih zemalja je iznosio 39 milijardi dolara, a na čelu liste su bile Bugarska sa 7,5 milijardi dolara i Rumunija sa 13,4 milijarde dolara.

 

Rektor univerziteta u Ljubljani, tvorac slovenačkog ekonomskog programa i bivši ministar za privredu i potpredsednik slovenačke vlade Jože Mencinger je u izlaganju na skupu ekonomista u Opatiji dao i odgovor na pitanje šta se krije iza pojma investicije: „Ustanovio sam da, što je veći udeo stranih investicija u nekoj nacionalnoj ekonomiji, to je i veći deficit u platnom bilansu. Nedvosmisleno se moglo utvrditi da su zemlje koje su imale veliki udeo stranih investicija u BDP istovremeno imale i velike inostrane dugove. Dva su odgovora: Reč je o akvi-zicijama, ne o grinfild investicijama. Drugo je objašnjenje da preduzeće koje je preuzela multinacionalna kompanija postaje njen deo i prekida reproduktivne veze sa domaćom privredom. U principu, prodaja strancima nije dobra, jer ona znači isto što znači i za seljaka, koji proda zemlju i onda na njoj ostaje da radi kao nadničar."

Mencinger zaključuje „zna se da će od početka Slovenija morati više da uplaćuje u EU nego što će od nje da dobija. To je stvarnost. Uostalom, Unija je izgrađena na sebičnim interesima..."

Naravno, zagovornici EU će nas i dalje neumorno ubeđivati da je crno u stvari belo i da nas razum vara. Ipak, podaci nam ukazuju da je EU u praksi sistem za finansiranja bogatih država od strane siromašnih. To je prava istina o tako-zvanim evropskim integracijama.