TITO je voleo
Jovanku, u to sam sasvim uveren. A kazaću vam: kada
sam godinu pred njegov poslednji put iz Beograda, bio u
Užičkoj, posle jedne večere rekao je: "Dajte molim vas,
pošaljite joj ovog voća i ostalo".
Jože Oseli,
batler Brozovih od 1972. do kraja Titovog života, kaže da
uvek ima potrebu da posebno naglasi ove predsednikove
reči. Oseli i njegova supruga Metka, sedam i po godina bili
su zaduženi za poslugu, organizovanje prijema, državničke
posete u rezidenciji na Brdu kod Kranja, a po pozivu s Titom
su odlazili i na Brione, povremeno u Beograd.
- Šteta što
Jovanki nisu dozvolili da koji trenutak, barem, bude uz
njega u poslednjim danima života - kaže naš sagovornik "maršalu
odan do kraja", kako mu je pripisao jedan ljubljanski
dnevnik.
|
SVAKOM DŽEPARAC
OBAVEZNO, posle značajnijih prijema Tito svrati do
posluge, svakom tutne džeparac. Kaže, počastite
porodice. Jednom sam taj džeparac odbio, a on pita:
"Jože imate li vi dece?" "Nemam, odgovorio sam.
Metka i ja nemamo vremena da stvorimo porodicu". A
on će; "Šteta, treba da imate decu. To čovek, kad
uđe u godine, shvati da je dobro da ima decu." I
zaista, moram da priznam da je s Titom takav tempo
bio od ranih jutarnjih sati da se za drugo nije
imalo vremena. |
|
KOČA
MOGU da kažem da mi je Koča Popović ostao u
najlepšoj uspomeni: gospodin u svemu, odmeren,
uljudan. Jedino što je voleo, voleo je da zaigra
tenis. Ja sam tada brašnom iscrtavao bele linije na
terenu. Kad je Koča to primetio kaže mi:
"Šteta je da brašno rasipamo". |
- Da, napisali su: "Batler nije izdao
maršala" – dodaje Oseli. - A mogli su i da napišu: "Jože
Oseli govori istinu". I to bi bilo tačno. Kao što je tačno
da su Jovanku i Tita razdvojile intrige političara i mnogih
utrkivača za privilegije. Naneli su im mnogo štete. Mislim
da je toliko bio pritisnut da bude odvojen od Jovanke, kako
bije zaštitio i život joj, možda, sačuvao.
|
MANDARINE ZA BOLNICE
RANO jutro, bilo je pre šest, Metka i ja i čitav
personal pijemo prvu kafu. Kad, eto Tita. Ko zna
otkad je bio budan. Tada je Jovanka bila na Brdu,
bili su zajedno. Kaže mi Tito: "Jože, pođite sa mnom".
Spustio sam šoljicu sa kafom, a on me vodi do terase
na kojoj su bile korpe sa mandarinama. "Uzmi jednu,
Jovanka će svakako kad se probudi, sve to da podeli",
rekao je. Jovanka je, uveravam vas, bila nesebična,
slala je te mandarine u bolnice, sirotišta. |
Vraćamo gospodina Oselija na poslednje
Titove dane u ljubljanskoj bolnici. On te trenutke, kaže,
nosi kao žive slike, gde god daje.
- Bio je kraj decembra 1979, stigao je
urgentan poziv od konzilijuma da odmah pođemo u Klinički
centar, gde će koji dan kasnije, Tito biti smešten. Pita me
doktor možemo li na klinici da organizujemo pripremu hrane.
Gledam okolo i mislim: zar i sami ne vidite da je to ovde
nemoguće. Odgovorim vrlo glasno I odlučno samo jednom rečju:
ne. Predložio sam: hranu ćemo da pripremamo na Brdu i
dopremamo je u kliniku. Tako je i bilo. Metka i ja
svakodnevno smo dovozili hranu sa Brda. Titu je bilo
potrebno tih 1.500 kalorija dnevno, i trebalo je brižljivo
odabrati namirnice. Ali, nije bilo problema. Ništa nam nije
bilo teško, Metka i ja nismo Tita poštovali samo kao
predsednika, već i kao čoveka.
Prvi susret Oselijevih sa Titom u
bolesničkoj postelji. Metka je od kuće donela vazu. Još
čuvamo tu vazu, čipku za stočić, kupila orhideje, koje je
osobito voleo, kao i anturijum. Slika tog aranžmana upamćena
je kada su Broza posetili sinovi Žarko i Mišo. Jože Oseli se
seća:
- Taj pogled iz bolesničke postelje ne
zaboravlja se. Nije to bio pogled čoveka koji je svestan da
mu se život menja, možda i završava. Nikad, ni posle nije
pokazivao očajanje. Do poslednjeg daha pokazivao je želju da
živi. Na žalost, posle amputiranja noge, njegov krvni
pritisak je bio koban, bubrezi su otkazali.
Poslednji obrok u klinici, poslužila je
Metka. Došla je toga dana u uniformi, kao i svakog dana pre:
u crnom sakou i suknji.
- Tito je pitao: "Zašto ste tako u crnom.
Zar ćemo pobogu tako brzo žaliti" - priča Oseli.
– Umro je 4. maja u 15.05 minuta tačno. A
pričalo se: umro je mnogo ranije, da bi se, navodno,
blagovremeno pripremila sahrana. Svašta se spekulisalo...
Te, u novčaniku mu našli fotografije, ove ili one...
• 0 kojim fotografijama se pričalo?
- Navodno da su mu u novčaniku našli
fotografiju Davorjanke Paunović, njegove prve ratne
sekretarice. Molim vas, to nije istina. To je mogao da
posvedoči i general Luka Perišić, ađutant koji je s nama bio
na Brdu, jedan odmeren, skroman čovek. Uzeo je
teget-plavu, maršalsku uniformu, mi stojimo ispred, general
stoji, drži uniformu na rukama kao neku relikviju. Kaže nam
tiho:
idem Jože da obučem maršala. Kakva
fotografija, kakva čuda? Šta sve nisam o tome čuo i pročitao,
od čega se grozim.
• Ovih dana verovatno ste i to
pročitali, da je u državnom arhivu Slovenije čuvana kutija
broj 36 bila medicinska dokumenta: "svedoči kako je umro
Tito?
- Evo i ja sam vama doneo kutiju sa
dokumentima, tografijama. Šta sam sveu nju mogao da strpam?
I šta sam mogao sve do sada da ispričam, ali, ponavljam vam,
ja tu maštu nemam. Pa, kad pročitam da je "bio ženskaroš",
razgnevim se. Kako to daja posle sedam i po godina do takvih
saznanja nikada došao nisam.
• Šta mislite šta će Vam na ovo
reći Titov lekar Aleksandar Matunović?
- Ne znam ja šta će on reći, ovo što
ja govorim je istina.
Jože Oseli i njegova supruga Metka
pratili su Tita i na posdednjjjem putovanju, "Plavim vozom"
do Beograda. Pripremili su meni za pratioce. Oseli kaže: -
Ali je malo ko od svega uzeo tek zalogaj.
Milena MARKOVIĆ
