Sećanje na Sremski front

(povodom rasprave o Sremskom frontu u “Medju nama”, Politika)

Za veliki broj srpskih omladinaca i omladinki Sremski front je bio njihova 1941., prilika da daju lični doprinos oslobođenju domovine. Tako se onda shvaćala odbrana zemlje. Nas niko nije terao na front, klanicu kako o tome danas pišu neki poremećeni umovi. Jedni su išli po naređenju, mobilisani a drugi dobrovoljno. Spadam u ove druge i u mojoj četi nas je bilo najviše.Bilo je i begunaca, dezertera,  kao što je Borislav Mihailović Mihiz ,koji se javno hvalio da je izbegao mobilizaciju i skrivao se negde oko Smedereva do kraja rata.

Kao u svakom ratu i u Sremu je bilo teško : opasnost od pogibije i ranjavanja, hladnoća, vaši, teskoće u ishrani itd. Ali, daleko lakše nego u dotadašnjim borbama NOV i POJ. Bili smo mladi i sposobni za borbu , dobro naoružani i  deo velikog savezničkog fronta od Italije do severa Evrope. U rovove su stizale i novine, pisma od kuće a jedinice su ,posle obično desetak  dana  na frontu,  povlačene u pozadinu na kratak odmor, kupanje, dezinfekciju odeće itd.

Kao ranjenik u Sremu mogu da istaknem odličnu sanitetsku službu na frontu: požrtvovanje lekara i bolničarki, sovjetski sanitetski voz i bolnicu a najvise brigu i pažnju naših ljudi u selima i gradovima u pozadini , gde su teže ranjeni obično evakuisani.

Ta briga i paznja i vojske , i vlasti i naroda bila je prisutna i prema poginulima i njihovim porodicama kada je do toga dolazilo. Čini mi se da nema većeg ljudskog greha nego omalovažavati smrt i pogibiju boraca za slobodu , i to još u političke svrhe. Jebem vam takvu politiku!

Stevan Mirković, borac mitraljeske cete 3.bataljona X krajiske NOUB 5.divizije NOV I POJ