Drugovi i drugarice, dragi prijatelji , postovani gosti,

Slobodarska Srbija obelezava i ove godine Dan pobede - datum koji je urezan u narodno pamćenje kao putokaz i međaš patriotizma i ljubavi našeg čoveka prema svojoj domovini. On je deo naše tradicije, nacionalnog identita i emocija. Zato taj dan unosi radost i optimizam u domove širom Srbije , gde inače caruje tuga i zabrinutost zbog nevolja koje su nas snašle zadnjih godina i neuspeha kojih ima na “pretek”, kao nekada uspeha.On nam vraća vec zaboravljen osmeh na licu, nacionalni ponos i samopoštovanje jer nema kuće ni porodice u Srbiji iz koje nije bar jedan borac ratovao protiv Nemaca i kraj II SR dočekao u cokulama i s puškom u ruci ili poginuo u borbi.

9 maj – Dan pobede nad fašizmom verovatno je i najznačajniji zajednicki praznik čovečanstva . Ali ne i za zvaničnu Srbiju , više sklonu poraženima u tom ratu nego pobednicima, koja ga obeležava skromno, skoro konspirativno, u čemu ima podršku najvećeg broja naših „ nezavisnih „ medija. Državni aparat „proslavlja„ ovaj dan nastavljajući međustranacke obračune u Skupstini Srbije dok je Načelnik generalštaba vojske Srbije u Brislu, gde se dogovara sa generalnim sekretarom NATO kako KFOR da „zaštiti“ Srbe za vreme sprovodjenja Ahtisarijevog plana o nezavisnosti Kosova, pošto se vojska Srbije tamo neće pojavljivati! A dan je za gruvanje topova i pesmu miliona jer je naša zemlja učestvovali u tom ratu kao deo ujedinjenih naroda sveta i dala veliki doprinos toj pobedi. Činjenica da je Jugoslavija, a s njom i Srbija, jedan od 50 učesnika konferencije Ujedinjenih nacija u San Francisku 25. aprila 1945 i potpisnik Povelje OUN, znak je da smo ušli u istoriju sveta kao zemlja koja je, u najtežim trenucima za njega, izabrala pravi put i učestvovala u velikoj bici za slobodu, mir i bezbednost na planeti. Teško je shvatiti da postoje ljudi u Srbiji koji se ne ponose time i odriču se tog velikog moralnog kapitala , koji nam je itekako važan i potreban u današnjoj borbi za očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje. Podsećanje svetske i evropske javnosti na naš značajan doprinos velikoj pobedi nad fašizmom, koji se na Zapadu namerno prećutkuje jer je ostvaren pod voćstvom komunista, doprineo bi povećanju našeg narušenog ugleda tamo i učvrsćenju medjunarodnih pozicija u borbi za Kosovo.

Nas doprinos pobedi nad fašizmom najbolje se vidi iz završnih operacija za oslobodjenje Evrope 1944 – 1945. jer smo, pored SSSR i Engleske, jedina evropska zemlja koja je sa svojom armijom držala deo zajedničkog fronta u tim operacijama, od Dunava do Jadranskog Mora i povezivali sovjetske snage u Madjarskoj i angloameričke u Italiji. Na jugoslovenskom ratištu 800.000 boraca JA imalo je ispred sebe moćnu nemačku Grupu armija “E“ sa 450.000 vojnika i 230.000 pripadnika kvislinških formacija. Najveći deo kvislinga sačinjavale su OS „NDH“ ( 17 ustaško-domobranskih divizija sa oko 150.000 ljudi).Ove snage pružale su žestok otpor JA ali će početkom maja 1945. njihova glavnina biti okružena u Sloveniji i zapadnoj Hrvatskoj i predaće se. Poslednji pucnji II svetskog rata u Evropi odjeknuli su u Jugoslaviji 15.maja 1945.

Neke kvislinške jedinice, težeći da se na svaki način izvuku iz Jugoslavije i predaju zapadnim saveznicima i tako izbegnu odgovornost za zločine koje su do poslednjeg dana vršile nad jugoslovenskim stanovništvom, nastavile su otpor dok nisu potpuno uništene. Danas te zlikovce aktuelne vlasti rehabilituju kao žrtve komunizma, sveštenici svih konfesija drže im opela, poznati pesnici recituju svoje poeme. Podižu im spomenike i proglašavaju za borce. Borili se jesu ali na nemačkoj strani pa se tamo i trebaju obratiti za status borca i privilegije koje on nosi! Instant rehabilitacija ne može izbrisati krvav trag zločinaca niti s njima može biti pomirenja.

Treba zapamtiti i da su SAD i Engleska štitile i uzele u službu prebegle ratne zločince i saradnike Nemaca (oko 100.000) jer su bili borci protiv komunizma. Preživele ustaše, dražinovci, belogardejci, balisti, hortijevci, muslimanska milicija, folksdojčeri i njihovi naslednici i sledbenici iz inostranstva pojavice se ponovo na „mestu zlocina“ 1990. i učestvovati u novom bratoubilačkom ratu ali sada kao američki kvislinzi!

Dug je bio put do pobede. Trajao je 4 godine. U NOB je poginulo 305.000 boraca NOVJ, ranjeno 425.000 a oko 1,400.000 ljudi stradali su kao aktivisti NOP i žrtve fašističkog terora ili poginuli kao pripadnici kvislinških formacija. Najvise ih je izgubilo živote u 70 logora smrti. Najmasovnija zverstva izvršile su ustase u Jasenovcu, ubivsi oko 700.000 ljudi, najvise Srba i četnici DM nad Muslimanima u Crnoj Gori. Sa preko 1,700.000 palih ili 11 odsto ukupnog stanovništva, Jugoslavija spada među zemlje koje su podnele najveći broj ljudskih žrtava u drugom svetskom ratu.

Srbija kao najveća i najbrojnija zemlja u Jugoslaviji daće i najveće žrtve i najveći doprinos njenom oslobođenju. To su znali da cene svi narodi i narodnosti u Jugoslaviji. Ta Srbija, zgažena i raskomadana od okupatora i domaćih izdajnika, usamljena i napuštena od sopstvene dinastije i građanskih partija i vođa, okružena fašističkim državama, daleko od savezničkih snaga i frontova, započeće i voditi krvavu četvorogodišnju borbu i revoluciju i izaći iz nje kao pobednik. Organizator i rukovodilac te borbe i revolucije bili su srpski komunisti, KPJ, njen Politbiro i Tito, lider svetskog ranga, koga bi svaka zemlja poželela za vođu.

Srpska država je obnovljena, ali kao republika. Oslobođeni su i vraćeni u njen sastav Kosovo i Metohija, Srem, Banat, Bačka, pirotski i bosilegradski srez.

Srpski narod u Hrvatskoj i BiH svojom borbom i učešćem u stvaranju ovih republika postaće jedan od konstitutivnih naroda u njima. Na taj način su Srbi kao narod, zahvaljujući masovnom učešću u NOB, žrtvama i rezultatima te borbe imali praktično tri nacionalne drzave.

Sve ovo ističem zbog toga što srpski nacionalisti i šovinisti, kojih danas ima i u najznačajnijim nacionalnim institucijama, stalno proturaju već ofucanu laž da je Srbija uvek bila “pobednik u ratu, a poražena u miru”. E, to se u NOR i revoluciji nije dogodilo. Srbija je bila pobednik i u ratu i u miru.

Drugovi i drugarice,

NOB je bila nadčovečanska borba protiv nadmoćnijeg neprijatelja u kojoj je bilo i oseka i kriza ustanka ali su one, zahvaljujući moralnopolitickom jedinstvu naroda i umešnom rukovodjenu ustankom od strane CK KPJ i VŠ, savladavani i borba nastavljana.

Kada ovo govorim imam u vidu jedan od ključnih dogadjaja iz istorije NOB čiju 65 godišnjicu slavimo ove godine: formiranje prvih krupnijih partizanskih jedinica - divizija i korpusa a time i NOV i POJ 1942. godine (1. i 2. proleterska divizija,3.NOU divizija, 4 i 5. krajiška NOU divizija, 6. lička, 7. banijska i 8. kordunaška NOU divizija i 12. slavonska NOU divizija te 1. bosanski i 2. hrvatski NOU korpus). Ta 1942. je bila najteža godina NOR. Okupator i domaći izdajnici su bili u strategijskoj ofanzivi, pokušavajuci da unište NOP. Propagandom i represalijama oslabili su raspolozenje naroda za borbu i doveli do krize NOB u više krajeva zemlje.

CK KPJ I VŠ, nalazeći se na tromeđi Bosne, Hercegovine i Crne Gore sa glavninom partizanskih jedinica “ne gubi glavu“ ni perspektivu rata i NOB, i ne pomišlja na primirje ili predaju već donosi sudbonosnu odluku o kontraofanzivi u zapadne krajeve zemlje! I sa grupom proleterskih brigada vrši prodor u Bosansku Krajinu s ciljem povezivanja i daljeg razvijanja tamošnjih žarista NOP i obnove i učvršćenja veza s rukovodstvima u drugim zemljama i pokrajinama. Višemesečnim teškim borbama ostvareni su glavni ciljevi partizanske inicijative i stvorena nova velika slobodna teritorija na prostoru Bosanske Krajine, Dalmacije, Like, Gorskog Kotara, Korduna, Banije i Žumberka.

Odluku o formiranju prvih divizija i korpusa doneo je Vrhovni štab novembra 1942. Tito je u Biltenu VŠ pisao da je formiranjem divizija i korpusa stvorena NOVJ. Ocenivši to kao “najveći dosadašnji uspeh narodnog ustanka”, podvlačio je da je ta vojska stvarana bez dekreta, odozdo, iz malih partizanskih odreda, od golorukih ljudi, otimanjem oružja od neprijatelja. Za komandante tih prvih korpusa i divizija postavljani su istaknuti organizatori oružane borbe i vojni rukovodioci – Ivan Gošnjak, Kosta Nadj, Koča Popović, Peko Dapcević, Slavko Rodić i dr.

Te divizije i korpusi pokazaće se borbeno sposobniji i efikasniji od divizija i korpusa nemačkog Vermahta i kvislinških jedinica tog ranga sa zastrašujućim nazivima: 7.SS divizija Princ Eugen, 21. SS divizija Skender beg, 13.SS divizija Handzar, Ravnogorski korpusi, Srpski dobrovoljački korpus, Muslimanski dobrovoljački korpus u Sandzaku, ustaško domobranske divizije itd. koje su bile “efikasne“ samo u kaznenim ekspedicijama protiv golorukog naroda, ubijajući nemilice žene, decu, stare i nemoćne, ranjenike i zarobljenike!

NOP je imao hrabro i odlucno rukovodstvo, sposobno i iskusno za delovanje u najtežim uslovima rata. CK KPJ I VŠ su po znanju i sposobnostima nadmašili nemačko političko i vojno rukovodstvo na jugoistoku Evrope, što je Hitler i lično morao da prizna. Teško da danas kao drzava mozemo dobiti prelaznu ocenu kada je reč o vodjenju zemlje danas i jačanju naše vojske jer se njena reforma vrsi u saradnji i pod pokroviteljstvom sila koje nas ugrožavaju, što je teško objašnjivo! Po meni, odbrana Kosova je osnovni orijentir za tu reformu. Mislim da se svi mi, i kao narod i pojedinci, moramo postideti odnosa koji država u naše ime ima prema vojsci i njenoj ulozi u ovim dramatičnim događanjima oko Kosova, koji će postajati sve dramatičniji. Ta uloga može biti odlučujuća i može biti uspešno ostvarena samo sa masovnom, narodnom vojskom visokog morala i političke svesti kakva je bila NOVJ u ratu i dugo posle njega! Ne vidim politicku snagu u zemlji koja je u stanju korenito i brzo promeniti na bolje stanje u sektoru odbrane zemlje pa se moze očekivati da će to učiniti sam narod svojom inicijativom i akcijom.

Drugovi i drugarice,

NOB nije bila samo oružana borba protiv okupatora već i revolucija, stvaranje novog, boljeg društva. Bez te socijalne perspektive ne bi ni bilo masovne i uspešne NOB. Vojna pobeda ima smisla samo ako ljudi u osvojenoj slobodi žive bolje i u miru, što lepo govore stihovi Branka Miljkovića, u kojima se pesnik pita „da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj “!

Izgrađujući socijalizam u praksi pokazace se brzo njegove prednosti nad kapitalizmom: nacionalna ravnopravnost , samoupravljanje i nesvrstanost su najveci dometi u drustvenom i humanom razvoju ne samo našeg društva već čovečanstva uopste. Jugoslavija će se od zaostale zemlje sa 112 dolara ND po stanovniku, 50 odsto nepismenog odraslog stanovništva i ženama bez prava glasa, uz privredni rast od 5,9 odsto godišnje, već 1980. sa 2.62o dolara ND po stanovniku, uvrstiti među industrijski srednje razvijene zemlje i postati jedan od lidera pokreta nesvrstanih zemalja, od kojih su mnoge, inspirisane našom borbom i revolucijom, krenule istim putem.

Drugovi i drugarice,

To nije prošlo bez reakcije dojučerašnjih saveznika SAD i Engleske , čiji su lideri vec marta 1946. u američkom gradiću Fultonu najavili „krstaški rat„ protiv „ sveta komunizma“.

Za celo vreme postojanja Jugoslavije SAD su vodile specifican specijalni, ideološki rat protiv naše zemlje, kao uostalom i protiv svih socijalističkih i nesvrstanih zemalja. To se dalo naslutiti vec u izjavi H. Trumana iz januara 1946., posle odluke naroda na izborima 11.11.1945 „nećemo kralja hoćemo Tita, narod se pita“, kada je rekao da je “priznanje promena u Jugoslaviji uslovno i da takvo ostaje“. Nikada to nije povučeno i naš put u socijalizam bio je stalno „ pod vatrom“ SAD.

Trumanova izjava postala je i zvanična doktrina SAD usvojena u američkom Kongresu marta 1947. i dopunjena Ajzenhauerovom 1957. a predsednik SAD ovlašćen da upotrebi oružane snage SAD svuda tamo gde je „slobodni svet” ugrožen od komunističke agresije i unutrašnjih prevrata, što su oni od Trumana do Buša koristili preko dve stotine puta. Taj „slobodni svet“ biće marta 1999. balisti na Kosovu zbog kojih će, prema rečima M. Olbrajt, ona i B. Klinton povesti svoj rat radi „zaštite Muslimana”.

To pokazuje da se Zapad maja 1945. baš i nije osećao pobednikom. Naprotiv, ceo kapitalistički sistem u svetu bio je uzdrman i on je zapoceo jedan novi rat da ga ponovo ucvrsti i odbrani od nadolazece socijalne revolucije.

Ova doktrinu SAD su primenjivale više puta i na našu zemlju ali bezuspesno da bi izazivanjem bratoubilačkog gradjanskog rata 1991. konačno uspele u svojim namerama i srušile SFRJ, pri čemu su joj išle u prilog neke naše greške i slabosti, pre svega, nebudnost i neodlucnost u suzbijanju pojava nacionalizma i birokratizma. Tito se celog zivota uporno borio protiv tih pojava, neprekidno upozoravajuci da one, ako uzmu maha, mogu dovesti do novog bratoubilackog rata i raspada drzave, sto se i dogodilo posle njegove smrti.

Nacionalizam je uzrok raspada Jugoslavije a ne socijalna sfera. Koreni socijalizma su ovde duboki i jaki. Svest o uspešnosti socijalizma i njegovim prednostima nad demokratijom je prisutna kod velike vecine gradjana bivše Jugoslavije. Ona i jača jer stalno otkrivamo nove „čari“ kapitalizma. Tu svest održava i činjenica da su mnoge tekovine i rezultati socijalističke revolucije ocuvani, narocito u Srbiji: nezavisnost i samostalnost, društvena svojina, besplatno zdravstvo i obrazovanje, dobri medjunacionalni i verski odnosi na većem delu teritorije Srbije itd. Današnje Kosovo, u kome se Albanci i Srbi gledaju popreko, i nekadašnja SAPK najbolji je argument da je nepoznati novobeogradjanin bio u pravu napisavši na jednom zidu N.Beograda „ Bravar je bio bolji“.

Zato su se SAD okomile na Srbiju i zele da je unište. U pitanju su, dakle, ideoloski razlozi, što postaje jos jasnije posle prošlogodišnje izjave Dz.Buša da SAD vode „ najveću ideološku bitku XXI veka“. SAD vise i ne kriju svoje namere prema Srbiji i svaki dan nas „bombarduju“ novim argumentima o svom neprijateljstvu, na veliku zalost svojih obozavatelja u nasoj zemlji koji tvrde kako mi stalno „izmisljamo neprijatelja“ i „domace izdajnike“.

Drugovi i drugarice,

Možemo li se i kako suprostaviti nasilju sličnom onom iz 1941? I sada imamo izbor : paktiranje i saradnja s agresorom uz odricanja od Kosova, što zagovara dobar deo građanske elite ili otpor - strategija koju uveliko sprovode Srbi na Kosovu.

Nekoliko činjenica upućuju nas kao narod na otpor:

- Protiv nezavisnosti Kosova je ogromna većina Srba što je potvrdilo donošenje novog Ustava Srbije, kao i istraživanje Strateškog marketinga i to za račun Americke agencije za drustveni razvoj, iz maja 2006. Treba li jednoj vladi bolji dokaz da će je narod slediti u otporu agresoru?

- Nismo pred alternativom ratovati ili ne jer smo vec u ratu od 1998. Pitanje je samo hoćemo li produžiti otpor ili kapitulirati. Odgovor su dali Srbi na Kosovu: “Ne nezavisnom Kosovu i po cenu naših života” (poruka sa mitinga u K.Mitrovici 17.III.2006.). Važno je shvatiti da smo u ratu i da se pitanje Kosova ne rešava na Ist Riveru već na mostu na Ibru kod K. Mitrovice.

- Pogrešno je i mišljenje da su svi Albanci separatisti i da bi se “latili oružja” u slucaju da Kosovo ne dobije nezavisnost. Naprotiv, u pomenutom istraživanju Strateškog marketinga veći je procenat “ ratobornih” među izbeglim Srbima (28) nego među Albancima (24). Izbegli Srbi su spremni da se vrate iako znaju da je to više odlazak na front nego povratak kuci!!

- Borbena i odlučna Srbija ima i saveznike: RF, Kina, nesvrstane zemlje. Niko neće biti saveznik metiljavom, mlakom i mlitavom partneru koji čeka da slobodu dobije “na tacni”. Naše je pravo i obaveza kao države i da stabilizujemo bezbednosno stanje na jugu Srbije, u Sandzaku i Vojvodini i da “sabijemo rogove” tamošnjim šovinistima ali i srpskim gde god se pojave!

- Srbija zna i ume da upravlja svojom teritorijom i svojim građanima, pa i Kosovom i Albancima i ima rešenja za to, što je pokazala i u praksi. 1945– 1991. kada je albanska narodnost doživela svoj ekonomski i kulturni preporod i u većini bila zadovoljna statusom u njoj. Otuda je tvrdnja da su SAD napale SRJ 1999. jer su Albanci bili ugroženi kao nacionalnost – laž.

-SAD i NATO nisu više takva sila kako se prikazuju. Rat u Avganistanu i Iraku, uragan Katrin, smanjivanje ugleda SAD u svetu itd to dokazuju. Oni više strahuju od opravdanog gneva naroda i gerilaca u pomenutim zemljama nego od ruskih raketa. Svrstavajući nas u svet nekih divljih plemena koji “ne znaju šta je za njih dobro”, američki rasisti čine veliku grešku jer i Srbi mogu da se “late oružja”. To im ne bi bilo prvi put!

Osmogodisnja borba i otpor Srba na Kosovu američkim osvajačima – obrazac je naše strategije u ovom trenutku i nju vlada može primeniti bez mnogo filozofiranja na celu zemlju. Srbija se ne sme odreći dosadašnjih rezultata i tekovina te borbe i ostaviti kosovske Srbe na cedilu! Nisam siguran da je zvanična Srbija temeljito analizirala i ocenila to gradeći državnu strategiju.

Drugovi i drugarice borci,

Obeležavajući i 60 godina od formiranja SUBNOR, čiji je prvi predsednik bio J.B.Tito a sekretar A.Rankovic, opravdano je upitati: šta naša organizacija čini i može još u borbi za očuvanje celovitosti Srbije? Da li smo umorni i stari da učestvujemo u ovoj bici danas? Naš odgovor može da glasi čini mi se ovako: nismo stari jer ostare mišice – um ne može da ostari. Naprotiv, iskustvo se stalno konstituiše u nove ideje i moguće akcije. U našim mislima i rečima, izgovorenim i napisanim, ima još vatre koja može opeći!

SUBNOR je najbrojnija i najrasprostranjena društvena organizacija u Srbiji sa velikim ugledom i javnim i političkim uticajem u narodu. On je ostao dosledan u borbi za najveće tekovine NOB i revolucije: bratstvo i jedinstvo, narodna vlast, socijalna jednakost i pravda i nesvrstana spoljna politika. Naše mogućnosti za uticaj na donošenje odluka u društvu, pa i na izbor onih koji ih donose, velike su i do sada nedovoljno korisćene. Mi mislimo da Srbiju danas mogu i treba da vode ljudi za koje smo sigurni da će Kosovo braniti svim sredstvima bez izuzetka i do poslednjeg daha.

U toj strateškoj odrednici su borci Srbije jedinstveni! Varaju se oni koji misle da su borci „digli ruke“ Kosova. Oni su poslednji koji će odustati od borbe za Kosovo. Zna se i kada, da to ne govorim, jer svim borcima želim zdravlje i dug život i da nas što više dočeka da narodna vojska Srbije ponovo uđe u Pristinu a KFOR se povuče tamo odakle je nezvan došao. I da u našoj vojsci, kao i novembra 1944., budu sinovi i kćeri i Srba, i Albanaca, i Bošnjaka, i Mađara, i Hrvata i svih naroda i narodnosti kojima je Srbija domovina.

Mislim da to mogu reći i za sve one koji su časno nosili uniformu JNA od 1945 do 1991 ., braneći decenijama njene granice, slobodu i mir od svetskih razbojnika.

Mislim da to mogu reći i za sve one koji su se pod zastavom SFRJ i SRJ borili protiv angloameričkih agresora i domaćih izdajnika 1991 – 1995 i 1998 – 1999 i pokušavali da spreče nasilno razjedinjavanje i bratoubilački rat naših naroda i narodnosti.

Mislim da će i sadašnja vojska Srbije naći svoje mesto u toj koloni branilaca Kosova.

9.maja 2007.                                                                            Stevan Mirković