(“ Titoisti “ – Politika, 1.IX.2007.)
Trumanisti
Neobavešteni
i zlonamerni često pišu o stvarima koje nedovoljno
poznaju pa dobijete neubedljivo i konfuzno štivo kao,
na primer, “Titoisti “, puno već ubuđalih
netačnosti o komunistima. Nadam se da mala lekcija iz
istorije nije na odmet.
Kada su posle Drugog svetskog rata H.Truman i SAD
zabranili štrajkove, stavili van zakona Komunističku
partiju, otpustili iz državne službe komuniste i
njihove simpatizere kao nepodobne, a zatim počeli da ih
širom zemlje progone, “razapinju na krst” i trpaju u
zatvore zbog “antiameričke delatnosti “ - niko na
Zapadu nije tu vlast nazvao nedemokratskom i
diktatorskom. Naprotiv. Štampa je histeriju progona ,često
nevinih ljudi, dovela do usijanja.Vrhunac ideološkog
obračuna kapitalističkih monopola SAD sa drukčijim
mišljenjem bio je Makaran-Vudov zakon iz 1954. Po njemu
su u spisak “podozrivih organizacija”
u Ministarstvu pravde unete komunističke i slične
napredne organizacije. Za slučaj rata i “izvanrednih
prilika“ Zakon predviđa i uspostavljanje konclogora
u kojima bi se, i bez sudske odluke, mogli držati
članovi pomenutih organizacija. Ni to nije promenilo
status SAD kao „ kolevke demokratije“, pa i danas
Amerikanci demokratiju smatraju svojim glavnim „izvoznim
artiklom“. Očito da je Srbija od 1991. jedan od njegovih
najvećih uvoznika.
Tito i SFRJ radili su to isto braneći državu od
kapitalističkih i fasističkih elemenata. Ništa drugo.
Čak su bili humaniji od SAD koje svoje „vučje zakone“ i
mišljenje nasilno nameću celom svetu. Razlika između
Tita i Trumana je i u tome što Tito revolucionarnu
ideološku represiju nije nazivao demokratijom i nije
vlast KPJ smatrao večnom. Već juna 1950. počinje u SFRJ
era samoupravljanja - uključivanje miliona u upravljanje
privredom i državom. Ime titoisti potiče iz te
ere. U to vreme u SAD Crnci i belo stanovništvo voze se
u odvojenim autobusima. Tek 1964. donet je Zakon o
građanskim pravima kojim se ukida rasna diskriminacija.
Ko je tu sada narcisoidan i ko ne podnosi konkurenciju?
Ima u „Titoistima“ i jedna neuljuđenost, neistina, ako
ne i nešto gore. To je tvrdnja da su se komunisti „zdušno
trudili da zatrpaju i zaravne sve nacionalne strasti -
uzmimo, na primer, betoniranje Jasenovca. To je bio
garant bratstva i jedinstva“. Državne komisije su u
Jugoslaviji (savezna i republičke) , još tokom rata i
odmah posle njega, ispitale sve zločine u zemlji od
1941.- 1945. i o tome podnele detaljne izvestaje, koji
su štampani i javno publikovani u zemlji i dostavljeni
Međunarodnom vojnom sudu (formiran 8.8.1945.). Centralno
mesto u izveštajima zauzima Jasenovac. Ti izveštaji
nalaze se u našim i stranim arhivima. No, mogu da
razumem neinformisanost pisca
“Titoista“
ali kada se piše o bratstvu i jedinstvu - najvažnijoj
stvari u našim životima, to je neoprostivo!
Na
kraju, par reči o S.Miloševiću. On je samo jedan od
prebega iz komunističkog u kapitalistički tabor.Obzirom
da je svoje najveće uspehe postigao u ovom drugom - tamo
ga istorijski treba i locirati.S.Milosević je zaslužniji
za restauraciju kapitalizma u Srbiji više od bilo kog
drugog lidera. On je obavio najteži deo posla: ukinuto
je samoupravljanje i društvena svojina. DOS-u su ostali
pomoćni radovi. Pa i to radi s mukom. DOS treba da mu
podigne spomenik. U Miloševićevoj katastrofalnoj
nacionalnoj politici , koja se oholo i podsmešljivo
odnosila prema bratstvu i jedinstvu, učestvovali su na
različite načine i lideri svih značajnijih politickih
partija od 1991. naovamo ( SPO, SRS, DS, DSS) i time
doprineli toj katastrofi.Ni oni ni pomenute partije ne
mogu biti budućnost Srbije.
Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra
Tito.
