(“ Jedno vreme, jedna istina “ – 10.3. )

1948. godine izbio je međudržavni sukob SSSR – SFRJ. Bio je to i ideološki sukob, i sukob dva svetska lidera. Ipak, njegova suština je pokušaj velike sile (SSSR) da nasilnim putem promeni državno rukovodstvo u jednoj maloj državi i nametne svoje, obrazlažući to tobožnjom izdajom socijalizma od strane jugoslovenskih lidera i svrstavanjem zemlje u zapadni blok, što je bila besmislica: naše srce je uvek bilo u Moskvi! Pokušaj je propao zbog odlučnog otpora jugoslovenskih naroda, zbijenih oko KPJ i JNA.

Jugoslavija je bila tek izašla iz jednog krvavog oslobodilačkog i građanskog rata a zapretio je novi. Tito i KPJ učinili su sve da se spoljni i unutrašnji sukob izbegne . KPJ je 1948., objavljujući sva pisma CK SKP(b) i svoje, pokušala da svoje ćlanove i stanovništvo zemlje detaljno informiše o sporu sa SSSR i tako spreči da ljudi zbog neobaveštenosti prave greške.Neprekidnim političkim radom borila se za svakog čoveka. Ipak je, politički i ekonomski pritisak SSSR i susednih i ostalih socijalističkih drzava (gomilanje trupa na granici, 7.877 graničnih incidenata, od čega 142 oružana sukoba u kojima je izgubilo život 24 jugoslovenska graničara, a 12 građana ubijeno ili ranjeno, povrede vazdušnog prostora, uhvaćeno 713 ubačenih špijuna i diverzanata,obustavljanje svake robne razmene s Jugoslavijom i investicionih sporazuma i raskid ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i saradnji), uticao da vise desetina hiljada članova KPJ podrži Staljina, sto je značilo i raskid sa partijom, ali nije povlačilo nikakve druge političke kosekvence. Popularnost Staljina u Jugoslaviji bila je velika zahvaljujuci najviše KPJ.

Tek oni, koji su aktivno podržavali optužbe i agresivne postupke SSSR protiv naše zemlje, sudski i administrativno su kažnjavani i upućivani na usamljena jadranska ostrva Goli Otok i Grgur – ukupno 16.312 lica , među kojima je bilo i učesnika oktobarske revolucije, španskih boraca, predratnih članova partije, prvoboraca, oficira JNA, pripadnika MUP, saveznih i republičkih ministara i poslanika itd. Međunarodno izolovana , usamljena , izazvana na nemilosrdnu borbu za opstanak, SFRJ je bila prinuđena i na upotrebu oštrih, pa i surovih sredstava u odbrani revolucije i nacionalne nezavisnosti.U to je spadala i izolacija navedenih lica na pomenute otoke. U radu administrativnih organa primenjivani su i nehumani metodi “ prevaspitavanja “ odnosno “ ubeđivanja” ,koji su dovodili u pitanje moralni integritet zatvorenika i bili u suprostnosti s humanističkim idealima jugoslovenske socijalističke revolucije. To je CK KPJ na svom IV plenumu 1951.osudio i ispravio. Svetle tačke ovih dogadjaja su i human odnos prema porodicima osuđenika i njima samima posle izdržane kazne, kada im je omogučeno da nastave normalan život kao i ostali građani SFRJ. To je u jednom dramatičnom trenutku života bio njihov izbor između prve zemlje socijalizma i sopstvene i za to su odgovarali ali ih partija nije trajno osudila na zaborav niti isključila iz života zemlje. Naprotiv!

Većina tada osudjenih i danas smatra da su bili na pravoj strani – pa zašto onda traže rehabilitaciju? Valjda treba da se ponose onim sto su učinili?

Danas se nalazimo u situaciji slicnoj 1948, opet nepravedno optuženi a trupe SAD i njihovih saveznika okupirale deo naše teritorije. Hoče li današnje partije na vlasti, kao nekada KPJ, imati svoju 1948? Hoće li odbraniti nacionalnu nezavisnost i teritorijalnu celovitost zemlje?