Vlada Srbije raspravlja o Kosovu kao da je na nekom simpozijumu. A zemlja je faktički pred agresijom NATO. Svi učesnici predstojećeg “kosovskog boja“ doneli su svoje odluke, sem jednog – vlade Srbije.

SAD su bile prve: nezavisno Kosovo, upućujući odmah nova vojna pojačanja na Kosovo polje, medju kojima i trupe Česke i Slovenije željne vojničke slave i tradicija, koje još nemaju. SAD žure da dokrajče Srbiju a time i socijalizam na Balkanu. Treba zaista biti glup pa ne videti da SAD nemaju nameru za bilo kakav razgovor o Kosovu. Shefer je više u Beogradu i Prištini nego u Brislu. Nešto se “ uzvrtio”.

Srbi na Kosovu su rekli na trgu u K. Mitrovici 17.marta 2006. godine “ Ne – nezavisnom Kosovu i po cenu naših života”. Da se ne šale, videli smo 17.marta 2004.godine, kada su se od podivljalih balista branili i oruzjem: poginulo ih je osmoro ali i 11 balista. Tada je i Stojan Arsić “ kašikarom” naterao u beg iz svog dvorišta grupu bandita, ranivši dvojicu.

Građani Srbije su na referendumu o Ustavu takodje rekli “ne” nezavisnom Kosovu.

28 odsto izbeglih sa Kosova izjasnilo se za “ aktivno nezadovoljstvo” u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova (veci procenat nego kod Albanaca u slučaju ostanka Kosova u Srbiji) – ispitivanje Strateškog marketinga maja 2006., što sigurno nije obradovalo naručioca USAID ( Americka agencija za međunarodni razvoj).

Sedmogodišnja propaganda i psihološki pritisci da se odreknemo Kosova jer će nam “biti bolje bez njega” a dobićemo i neku paru, “prošli su” kod nove kapitalističke klase Srbije ali ne i kod srpskog naroda.

Sada je na redu država Srbija i njena vlada. Ne traži se rezolucija, u čijem je sastavljanju, inače, ova vlada nedostižna, već odluka: da Srbiji nije preostalo ništa drugo nego da se brani oružjem. I to naoružanim narodom – što je najbolja strategija za male zemlje. A to traži obnovu narodne vojske. To neće biti problem jer obučenih i svesnih ljudi i lakog naoružanja imamo, hvala bogu, i za izvoz! A toga se Amerikanci najviše plaše, više nego Putinovih raketa. Nije Kosovo još niko izgubio – ova ga vlast može izgubiti ili sačuvati. Ona treba da ohrabri Srbe na Kosovu i kaže im: “Ne idite nikuda. Mi dolazimo tamo”.

Samo kukavice i prozapadni trtiguzi ne razmišljaju o svom učešću u odbrani Kosova već pronalaze razloge zašto ga nije moguće odbraniti i time umiruju sopstvenu savest, licitirajući usput cenu njegove prodaje u evrima i dolarima.

Ovo je i vreme odluke svakog od nas pojedinačno jer ćemo s tim živeti do kraja naših života. To će biti naša biografija. S tim će živeti i naša deca. Tu rehabilitacije nema.

Onda možemo računati na podršku Rusije, Kine, Indije, Kube, Severne Koreje, Vijetnama i svih nesvrstanih zemalja, koje smo mi podržavali kada su branili svoju zemlju od američkih gangstera. I podršku progresivnih ljudi i partija u zapadnim zemljama.

Nisu ni SAD više ono sto su bile. Do 11.septembra 2001. i uragana Katrin svet je u Amerikancima gledao supermene. Od tada vidimo da su, kao i svi drugi ljudi na planeti, nejač pred prirodnim i društvenim silama koje oblikuju naše živote. I Amerikanci “igraju” kako one “sviraju “. SAD jesu velika, zahuktala država ali to je sada huk odlazećeg u depo istorije. Njih smenjuje novi svetski ideološki i politički pokret, koji budućnost čovečanstva ne vidi u “američkom snu” već u stvarnoj slobodi, jednakosti i bratstvu pojedinca i naroda. Nisu to teroristi već borci za novi bolji svet. Srbija je bila i ostala deo te borbe.

Sudbina Kosova ne rešava se na Ist Riveru već na mostu na Ibru! I nije pitanje dana ili meseci već godina. Predstoji nam nova NOB. Neće lukavi Finac Ahtisari biti tvorac nove Srbije i dobiti Nobelovu nagradu za mir, niti će Bus dobiti ulicu u Beogradu kao Klinton u Prištini.

Srbija je već bila u sličnoj situaciji, i još težoj. Samo u XX veku tri puta je oslobađala Kosovo: od Turske, Austrije, Bugarske, Nemačke i Italije .

Najteže je bilo 1941. Nemci i Italijani su okupirali i anektirali Kosovo i predali ga Albaniji. Nastao je teror nad srpskim stanovništvom i njegovo raseljavanje s Kosova. Balisti su vraćali “ milo za drago” Srbima zbog progona i prisilnog iseljavanja Albanaca u Kraljevini Jugoslaviji. To se, inače, smenjivalo vekovima. A onda su na scenu stupili KPJ i Tito, Bora i Ramiz. Verovatno da nigde na svetu nisu bili teži uslovi za organizovanje i vodjenje NOB protiv okupatora i domaćih izdajnika nego na Kosovu. Mogli su je voditi samo Herkuli! Rezultat je poznat: NOV I POJ, u kojoj su i Srbi i Albanci, oslobađa Kosovo novembra 1944.godine i vraća ga u sastav Srbije. Srbi i Albanci zajedno guše i pobunu balista početkom 1945. i započinju miran i plodonosan zajednički život u oslobođenoj zemlji. Kosovari* su tada i prvi put sami odlučivali o svom životu u pokrajini. Sve do 1991. kada ih nacionalisti oba naroda, uz pomoć SAD, ponovo zavađaju i guraju u bratoubilački rat i propisuju kako da žive.

Iskustvo NOB i revolucije 1941 – 1991. je osnova za izlaz iz sadašnje situacije. Srbi i Albanci nisu neprijatelji jedni drugima. Amerikanci su, kao nekada Turci i Nemci, oboma neprijatelji. Otuda paktiranje današnjih vođa i Srba i Albanaca sa SAD nije u interesu ni jednih ni drugih. Ako su mogli sami urediti svoje odnose i biti zadovoljni s tim 50 godina – to mogu i danas. Ustav iz 1974 . odgovarao je i Srbima i Albancima. To je bilo stabilno rešenje traženo vekovima. Ali nije odgovaralo domaćim nacionalistima i Amerikancima.

To je opet jedini put. Tim putem već idu Srbi na Kosovu i Albanci, istina retki, koji im pomažu i koji Srbiju doživljavaju kao svoju državu. Njihov broj će biti sve veći jer su svesni da ih ponovno otcepljenje Kosova od Srbije opet vraća u doba međunacionalnih sukoba i stradanja.

Ne treba nama rešenje kojim će se “spasti obraz Srbije”. Nama treba Kosovo. Vlada Srbije mora raskinuti sve ugovore i sporazume s NATO kojima je dozvoljeno stacioniranje i kretanje jedinica ovog vojnog monstruma Srbijom i preuzeti kontrolu nad čitavom svojom granicom i teritorijom. Nije NATO baš takva sila kakvim se prikazuje. Natovci su gluvi za reči “pravo i pravda”, ali dobro čuju pucanj pušške. Učestale pretnje silom Srbima od strane KFOR I NATO, u slučaju da oni ne prihvate mirno otimanje Kosova, izraz su njihovog straha. To su pokazali i događaji marta 2004. kada su neke jedinice KFOR, dok je trajao sukob Srba i Albanaca, pobegle “u mišju rupu”. Zbog tog kukavičluka su, na primer, nemačke trupe osuđene od sopstvene javnosti u zemlji. Ako su Nemci takvi junaci kakvi su tek Italijani, Slovenci, Česi?

No, to je njihov problem. Naš problem je naša neodlučna i na dva dela pocepana vlada Koštunica – Tadić, u kojoj je ova druga polovina već “prešla na stranu neprijatelja”, a druga čeka da nam velike sile sačuvaju Kosovo (Rusija,Kina). Siguran sam da će je narod prisiliti da sledi put Srba na Kosovu ili će i ona doživeti svoj 27.mart 1941., što je verovatnije. Onda, doviđenja na ulici!

*Kosovari – stanovnici Kosova