Stevan Mirković, general u penziji

Govor na svecanoj akademiji povodom Dana pobede, 9.maja 2010, u SO I SUBNOR Novi Beograd)

Drugovi i drugarice, prijatelji i poštovaoci NOB i revolucije,

slobodarska Srbija obeležava   i ove godine 9 maj ,Dan pobede,  kao  deo svoje  tradicije.  Taj  dan donosi radost i optimizam u naše domove ,  gde inače vlada zabrinutost i pesimizam zbog nevolja zadnjih decenija  i neuspeha kojih ima na pretek,  kao nekada uspeha.On nam vraća već zaboravljen osmeh na licu, nacionalni ponos i samopoštovanje jer nema kuće ni porodice u Srbiji  iz koje nije bar jedan borac ratovao protiv Nemaca i kraj II SR dočekao prašnjav,  u cokulama i s puškom u ruci ili kao ranjenik a mnogi su  poginuli u borbi. Zato ga treba proslaviti u svakoj kući, školi, preduzeću – ustanovi, mesnoj zajednici i setiti se tih junaka.

Sreća je za Srbiju da se pozivu  kralja Petra II od 12.septembra 1944. da “ pristupe NOV pod maršalom Titom” i opštom amnestijom AVNOJ ( 21.novembar 1944) odazvao veliki broj poštenih i patriotski raspoloženih vojnika tzv.jugoslovenske vojske u otadžbini i stupio u  NOVJ . Dotle su oni , ne svojom krivicom, kod svojih kuca čekali da “ dodje vreme “ za borbu protiv okupatora. Oni će tako  doprineti oslobođenju svoje domovine i izbeći sudbinu ratnog zloćinca DM. To je bilo pomirenje četnika i partizana pa su priče današnjih  politicara o tome bespredmetne i ponovo nas dele ,  sada kada nam je jedinstvo potrebnije nego ikada. Titove reči da”ova amnestija treba da pokaže da nemamo nameru da se svetimo i da smo spremni pružiti ruku pomirnicu svakom onom koji nije okrvavio svoje ruke nedužnom narodnom krvlju “ pokazuju svu humanost i političku širinu NOP Jugoslavije.

Zato su priče o nekoj komunuističkoj  osveti, progonu i ubijanju ideoloških  neistomišljenika i tobožnjih potencijalnih  političkih  protivnika  posle II svetskog rata,  obična izmišljotina da bi se ocrnili Tito i partizani.Mi smo se na bojištu obračunavali sa domaćim izdajnicima i slugama okupatora , gde smo ginuli i mi i oni,  sve do 15.5.1945. godine, kada su zarobljeni ratni zločinci predati u nadležnost narodnih i vojnih sudova. Sve te tvrdnje  o hiljadama ubijenih nevinih ljudi 1945 – 1947.u Srbiji i drugde ,  pokažu se brzo kao  laž , kako po broju poginulih ili streljanih , tako i po njihovoj tobožnjoj  nevinosti jer su to bile ubice, silovatelji, palikuće i pljačkaši, čiji će se potomci i sledbenici pojaviti i u oružanim sukobima u Jugoslaviji 1991 – 1995.

9 maj – Dan pobede nad fašizmom je  i najznačajniji zajednicki praznik čovečanstva . Ali ne i za aktuelnu vlast i neke društvene subjekte u  Srbiji , više sklone poraženima u tom ratu nego pobednicima i  obeležavaju  ga skromno, skoro konspirativno ili nikako.Time, u stvari, potvrdjuju svoj četničko – nedićevski karakter. A dan je za topovske plotune , vatromete ,  igru  i pesmu miliona jer je naša zemlja učestvovala u tom ratu kao deo ujedinjenih naroda sveta  i dala veliki doprinos toj pobedi. Činjenica da je Jugoslavija, a s njom i  Srbija,  jedan od 50 učesnika konferencije Ujedinjenih nacija u San Francisku 25.aprila 1945 i potpisnik Povelje OUN, znak je da smo ušli u istoriju sveta kao zemlja koja je, u najtežim trenucima za njega, izabrala pravi put i učestvovala u velikoj bici za  slobodu, mir i bezbednost na planeti.

Teško je shvatiti da postoje ljudi u Srbiji koji se ne ponose time i odriču se tog velikog moralnog kapitala , samo zato što su tu borbu predvodili komunisti. Taj moralni kapital  nam je itekako važan i potreban u današnjoj borbi za očuvanje teritorijalne celovitosti zemlje.Podsećanje svetske i evropske javnosti na naš značajan doprinos velikoj pobedi nad fašizmom doprinosi povećanju našeg narušenog ugleda u svetu i ojačavanju  medjunarodnih pozicija u borbi za Kosovo taj ugled nećemo popraviti distanciranjem od NOB i Tita i šenlučenjem Draškovićevih četnika na Ravnoj Gori. Uostalom, ktuelnoj vlasti u Srbiji to nije potrebno jer se već odrekla borbe za Kosovo.

Nas doprinos pobedi nad fašizmom najbolje se vidi iz završnih operacija za oslobodjenje Evrope 1944 – 1945. jer smo,  pored SSSR i Engleske, jedina evropska zemlja koja je sa svojom armijom držala deo zajedničkog fronta u tim operacijama, od Dunava do Jadranskog Mora i povezivali sovjetske snage u Madjarskoj i angloameričke u Italiji. 800.000 boraca JA imalo je tada ispred sebe moćnu nemačku Grupu armija “E“ sa 450.000 vojnika i 230.000 pripadnika  kvislinških formacija. Ove snage pružale su žestok otpor JA ali je početkom maja 1945. njihova glavnina bila okružena u Sloveniji i predala se ili izginula u pokušaju da se probije ka Berlinu. Poslednji pucnji II svetskog rata u Evropi odjeknuli  su u Jugoslaviji 15.maja 1945.

Dug je bio put do pobede. Trajao je 4 godine.. U NOB je poginulo 305.000 boraca NOVJ, ranjeno 425.000  a oko 1,400.000 ljudi stradali su kao aktivisti NOP i žrtve fašističkog terora ili poginuli kao pripadnici kvislinških formacija.  Sa preko 1,700.000 palih ili 11 odsto ukupnog stanovništva, Jugoslavija spada među zemlje koje su podnele najveći broj ljudskih žrtava u drugom svetskom ratu.

Srbija, kao najveća i najbrojnija zemlja u Jugoslaviji , dala je  i najveće žrtve  i najveći doprinos njenom oslobođenju. To su znali da cene svi narodi i narodnosti u Jugoslaviji. Ta Srbija,  zgažena i raskomadana od okupatora i domaćih izdajnika 1941.,  usamljena i napuštena od sopstvene dinastije i građanskih partija i vođa,okružena fašističkim državama , daleko od savezničkih snaga i frontova,  započeće i voditi krvavu četvorogodišnju borbu i revoluciju i izaći iz nje kao pobednik. Organizator  i rukovodilac te borbe i revolucije bili su srpski komunisti,  KPJ, njen Politbiro i Tito.U njoj  su masovno učestvovali pripadnici svih naroda i narodnosti u Srbiji,seljaci,radnici i intelektualci svih starosnih doba, , žene ,djaci i studenti .Najviše je bilo omladinaca i omladinki.

1945. srpska država je  obnovljena. sada kao republika. Oslobođeni su i vraćeni u njen sastav Kosovo i Metohija, Srem, Banat,Bačka, pirotski i bosilegradski srez.

Srpski narod u Hrvatskoj i BiH , svojom borbom i učešćem u oslobađanju i stvaranju ovih republika , postaće jedan od  konstitutivnih naroda u njima. Na taj način su Srbi kao narod, zahvaljujući masovnom učešću u NOB, žrtvama i rezultatima te borbe imali u SFRJ  tri svoje nacionalne drzave.

Sve ovo ističem zbog toga što srpski nacionalisti stalno proturaju laž da je Srbija uvek bila “pobednik u ratu, a poražena u miru”. E, to se u NOR i revoluciji  nije dogodilo. Srbija je bila pobednik i u ratu i u miru.

Drugovi I drugarice,

ratne svetkovine nisu samo povod za praznično slavlje već i za osvrt na predjeni put  u ostvarenju onoga zbog čega se ratovalo. Svaki narod i narodnost u Srbiji i pojedinac treba stalno da se pita , kako kaže pesnik“ dali će sloboda umeti da peva , kao što su sužnji pevali o njoj”. I da iznova obnavljamo napore u ostvarenju ciljeva za koje je palo 1,700.000 . naših gradjana u II SR. Nikada to ne smemo zaboraviti  ako smo ljudi.

Skoro pedeset godina živeli smo u miru i izgradjivali zemlju. Dan pobede smo slavili svake godine puštanjem u rad novih fabrika, puteva,mostova., otvaranje novih škola, bolnica, domova kulture i dr.Od zaostale postali smo industrijski srednje razvijena zemlja, mirna i bezbedna,  sa dobrim društvenim i ličnim standardom i  velikim medjunarodnim ugledom. Sve smo to postigli svojim rukama i pameću a ne uz pomoć stranih kredita, kako to tvrde sadašnji vlastodršci. Kredite smo uzimali , ali ih redovno i vraćali i nikada nismo bili prezaduženi. Današnja Srbija ima strani dug veći od nekadašnje Jugoslavije a standard nam je daleko ispod nivoa koji smo imali 1989.

 Razvili smo društvo slobodnih i ravnopravnih ljudi i bratskih  naroda i narodnosti. SFRJ je dala svetu  prve uljuđenje oblike društvenog života:samoupravljanje, društvenu  svojinu,nacionalnu ravnopravnost ,nesvrstanost. To je postajalo deo našeg jugoslovenskog identiteta i mentaliteta To je zračilo i širilo se po svetu,najviše među nerazvijenim zemljama. To nije moguće u društvima utemeljenim na privatnoj svojini .Klasno društvo  čini da ljudi nisu civilizirana bića (civilizacija je, u suštini, uljuđenost) već varvari koji se milenijumima  međusobno tuku  i ubijaju.

 SFRJ je definitivno oborila tvrdnju da je kapitalizam kraj istorije. To je i razlog što su nas velike sile, saveznice u ratu ,  želele  srušiti   i izbrisati iz sećanja sveta.To rušenje, poznato kao “hladni rat” trajalo je godinama,decenijama. Tu subverziju  zvanično je najavio marta 1946. godine u Fultonu, SAD. V.Čerčil ,u Trumanovom prisustvu, pozivajući  na „krstaški rat“ protiv komunizma .Jugoslavija je bila prva na udaru 1991. su Jugoslaviji zadali najteži udarac podstaknuvši novi bratoubilački sukob kojim je razbijena jugoslovenska federacija. .

. Čudno zvuči ali taj „krstaški rat „traje i  danas. Vidljiv je iz  objave Dž.Buša 2006. da je „ u toku odlučujuća ideološka bitka XXI veka protiv ekstremizma, fašizma i komunizma“ u svetu. Nedavno izneti  stav SAD „ da je nezavisnost Kosova nepovratna i završni čin raspada Jugoslavije“ potvrdjuje  bolje nego išta da su SAD planirale i rukovodile tim raspadom .

Unutrašnji faktor razbijanja SFRJ su nacionalističke snage.50 godina je malo vremena da se iskoreni nacionalna i verska mržnja stvarana vekovima. Tito je znao da je 1945. samo početak jedne bratske ere i da će ona potrajati jedino  ako generacije koje dolaze to prihvate. Najveći deo svog mukotrpnog i plodonosnog života i rada posvetio je tome. On je neprekidno jačao bratstvo šireći prava naroda i narodnosti  u okviru republika i Jugoslavije u celini.. Stalno nas je podsećao da je bratstvo temelj države i unutrašnjeg mira i da njegovo narušavanje vodi u novi bratoubilački rat.U njegovom testamentu je samo jedna stavka: “Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka”. Oslabljeni njegovim odlaskom poklekli smo pred nacionalizmom, kome je novu snagu dala nacionalna,republička  birokratija i opet to platili novim ljudskim životima.

SAD se ne zadovoljavaju „raspadom“ SFRJ već temeljito rade da se uništi svaki trag njenog postojanja u novonastalim državama, koristeći i dalje strategiju „zavadi pa vladaj“.Ponovo smo zakrvljeni i zavađeni i zbog toga je stradalo mnogo ljudi u oružanim sukobima 1991 – 1995., a i danas strada. Osloncem na nekadašnje pripadnike i pristalice Bele garde,ustaša,četnika ,balista,hortijevaca,vmrovaca i muslimanskih fašista SAD dezintegrišu  nove države po granicama koje je još Hitler iscrtao.Naši vekovni tlačitelji ( Turska,Austrija ,Madjarska, Italija,Nemačka, Bugarska,Albanija) ponovo su u službi najveće svetske sile, žele revanš i  svoj deo novog svetskog poretka.Jugoslovenski  narodi od Alpa do Rodopa ne mogu biti mirni i sigurni za svoju sutrašnjicu.

Srbija je prva na udaru i njen integritet je najugroženiji. Oteto joj je već 12 odsto teritorije i poklonjeno Albaniji , što je i Hitler uradio 1941.Sada je to uradio lično DžBuš i još jednom potvrdio rukovodeću ulogu SAD u rušenju SFRJ. Neposredno je ugrožen integritet i ostalih jugoslovenskih republika, najpre Makedonije, zatim BiH i dr.

Drugovi i drugarice,

američkoj oceni da je „ nezavisno Kosovo poslednji čin raspada Jugoslavije“ , treba dodati i tvrdnje američkih kvislinga u Srbiji da od Titove Jugoslavije „ nije ništa ostalo“, posebno kada je reč o bratstvu i jedinstvu, samoupravljanju i nesvrstanosti . Varaju se i jedni i drugi.

Kad se malo bolje pogleda Jugoslavija je svuda oko nas.

Ona je prevashodno istorijski, pravno, kulturno, ekonomski i na brojne druge načine  prisutna u svih šest njenih naslednica, od kojih je najveća Srbija, jer su sve one stvorene u NOB i činile tu Jugoslaviju. Sve su one deca AVNOJ i njih ne bi ni bilo bez Tita,NOB,Jugoslavije. One su po rodjenju i odrastanju jugoslovenske,avnojevske, socijalističke.

SFRJ je u svesti velikog broja gradjana kao zemlja mira i ljudskih sloboda, sigurnosti,nacionalne ravnopravnosti i bratskih odnosa, lepog i zadovoljnog života i rada,velikog ugleda u svetu,  što u uporedjenju sa današnjicom kod njih izaziva lični prekor i kajanje što su naseli lažima i propagandi nacionalista i omogućili im da dodju na vlast i sruše zajedničku kući, vršeći zločine nad  drugim narodima i narodnostima.Sve to oni javno izražavaju u brojnim anketama i ispitivanjima javnog mnjenja i javnim manifestacijama.  

 I jugonostalgija je deo te svesti kao i brojne aktivnosti pojedinaca, grupa , udruženja gradjanja i dr.na ponovnom zbližavanju i saradnji jugoslovenskih naroda i narodnosti naročito u privredi, kulturi, umetnosti, nauci, sportu, negovanju zajedničkih oslobodilačkih tradicija itd. Raste uverenje kod svih naroda da smo danas, razdvojeni i medjusobno namrgodjeni, mali i slabi i da je jedini način da se nametnemo svetu i odbranimo od onog lošeg u njemu : zajednički napor i rad kao nekada . To zbližavanje i saradnja  učiniće svaku od sadašnjih južnoslovenskih država jačom i bezbednijom.

SFRJ je i u delovanju desetina hiljada ljudi koji se opredeljuju kao Jugosloveni i traže priznanje svoje nacionalnosti  a u Srbiji i formiranje Nacionalnog saveta Jugoslovena (po zadnjem popisu stanovništva  u Srbiji ima preko 80.000 Jugoslovena, u Subotici je svaki drugi brak mešoviti itd.) .Za nas Jugoslovene svih šest republika su i naše republike.

SFRJ je i u velikom materijalnom blago koje su podelile republike naslednice i od čije prodaje, bar ovde u Srbiji, još uvek žive sve kategorije stanovništva. Vlast ga troši  i rasipa nemilice i nikako da ga potroši.

Na Titovom platnom spisku su i državna uprava, i vojska, prosveta,kultura,nauka,zdravstvo,penzioneri i dr. Jugoslavija je još uvek snažno prisutna medju našim prijateljima u inostranstvu, pojedincima i državama, naročito nesvrstanim, koji su zainteresovani za čvrstu vezu i saradnju sa njenim naslednicama

SFRJ je i u sećanju svih naših naroda i narodnosti na Tita koji ga još uvek smatraju svojim najvećim sinom i državnikom. Kuću cveća godišnje poseti preko 100.000 ljudi a do sada 20,000.000.

Možemo li ponovo , iako razdvojeni, živeti u miru i bezbedno , saradjivati pa i raditi zajedno za dobro svih naših naroda i narodnosti i  u Srbiji i sa nekadašnjim jugoslovenskim republikama u regionu? Mozemo  li povratiti nekadašnji ugled kao zemlja ?

Ja mislim da možemo jer većina ljudi na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru nije neposredno učestvovala u ovom nacionalističkom orgijanju i danas se stidi onoga što smo jedni drugima radili u toj suludosti.U sličnoj situaciji smo bili i 1945. posle II svetskog rata pa smo uspeli.I sada se treba suočiti sa zlom i započeti borbu s njim, oslanjajući se na snage i sredstva stvorena u vreme SFRJ.

Drugovi i drugarice,

 jugoslovenska revolucija dalje teče. Kriza i poraz koji smo doživeli 1991.samo je usporila njen tok. Mi, partizani i samoupravljači, na gubimo perspektivu i nadu i radimo uporno na nastavljanju prekinutog Titovog dela , što je i poziv radnika MAGNOHROMA na demonstracijama u Beogradu 2009. „O,bože, Tita nam vrati, da ove lopove za glavu skrati“.

 Dan pobede je  moralno nadahnuće za bitke i okršaje koje nas čekaju u borbi za stvaranje humanog ljudskog društva i prilika da još jednom odamo poštu poginulima u NOB 1941 – 45. I zahvalnost još živim borcima tog herojskog rata. Pošta i zahvalnost pripada i svim pripadnicima  OS SFRJ koji su decenijama od 1945 do 1991. stajali na braniku domovine i obezbedjivali joj mir i sigurnost u izgradnji boljeg života. Kao i onima koji su kao pripadnici JNA, vršili časno svoju dužnost  1991. – 1995. u pokušajima da spreče medjunacionalne sukobe i stradanja civila , stradajući pri tome i sami i njihove porodice.   Ja sve njih  smatram ratnicima , koji na današnji dan pobede zaslužuju naša priznanja kao i ratnici NOB i branioci zemlje od agresije NATO 1998. – 1999.

Na kraju, mislim da se mi ,nekadasnji borci NOR i branioci domovine u miru, treba odlucnije da suprostavimo aktuelnoj vlasti i svim politickim subjektima koji omalovazavaju NOB a popularisu kvislinge, ukljucujuci i one koji nas javno podrzavaju radi dobijanja nasih glasova na izborima a u praksi nastavljaju procetnicku politiku. Takvima moramo uskratiti poverenje jer vredjaju secanja na 1.700.000 zrtava NOR.