|
Sećanja na Sremski front 1944 – 1945
Sremski
front je omiljena antipartizanska tema pristalica propalih
gradjanskih krugova Kraljevine Jugoslavije i Nedićeve
Srbije koji su, inače, totalno omanuli u ratu protiv
fašizma 41. – 45. :jedni su stupili u službu okupatora ,
drugi pobegli iz zemlje pod skute saveznika (
SAD,Engleska), čekajući da im oni donesu slobodu na tacni.
Saveznici će ih 1943. šutnuti kao zabušante i neborce i
podržati NOVJ i Tita., jer su oni činili ono , što se s
pravom tražilo od svakog naroda tada – da se oružjem bori
protiv Hitlera.Četničke jajare su tada izbrisane iz
savezničkih spiskova kao borci protiv fašizma. Nažalost ta
istorija se ponavlja i danas u Srbiji jer njena Vlada čeka
da joj neko na tacni donese slobodno Kosovo!
Sledeći
taj trag izdaje i kukavičluka, londonski đak istoričar
Čedomir Antić se nedavno ,u “Politici”, neuljuđeno
izmotava sa NOB i dovodi u pitanje potrebu i značaj naših
bitaka na Sutjesci i Neretvi i Sremskom frontu za
savezničku stvar ,pa i NOB u celini. Da
li su one bile važne za saveznike i koliko , ili ne , nije
naša stvar. Nismo ih precenjivali ali ni naročito isticali.
Znamo samo da smo se tukli i za bolji svet – svet bez
fašista, ali su to bile najpre naše bitke za našu slobodu i
bolji život posle rata. Izmotavaju se oni ,Antićevci , i
danas na isti način sa Kosovom , prepuštajući ga na milost
i nemilost velikih sila,jer mi tu, tobože, ne možemo ništa
učiniti pošto smo mala zemlja. Pokazuju koliko su oni mali i
sićušni, kao i 1941!
Ima i takvih “istoričara i publicista ” koji Sremski front,
kao deo opšteg savezničkog fronta protiv Hitlerove Nemačke ,
smatraju nepotrebnim samostalnim frontom i da smo ga trebali
prepustiti Rusima. Ali,kažu, Tito i KPJ su bili željni
svetske slave a Tito kao Hrvat želio je i “da na njemu
pogine što više mladih Srba”! Naravno da je to sumanuto.
Tito,KPJ i partizani već su do tada ušli u istoriju slobode
i postali legenda. Ovo drugo, o žrtvovanju mladih Srba, ti
“istoričari” potkrepljuju “činjenicama” da je 8o% ljudstva
NOVJ u Sremu, medju kojima je najvi[e Srba, bilo neobučeno
za rat i masovno ginulo zbog toga, pa dodaju - da je tako
bilo u toku celog NOR.
Kao učesnik Sremskog fronta, tada sedamnestogodišnjak i
dobrovoljac , borac mitraljeske čete 3.bataljona
10.krajiške brigade 5.divizije (moj rodjeni stariji brat
Živojin bio je u isto vreme borac mitraljezac u 4.krajiškoj
brigadi) znam da su ovo laži. Prvo, znali smo već nešto iz
azbuke ratovanja radeći ilegalno kao omladinci protiv
okupatora a drugo, naša obuka bila je ključna obaveza
komandi jedinica i starešina.Sa žarom smo pre odlaska na
front izvodili obuku na novom naoružanju dobijenom od SA(
automat Špagin, mitraljez Maksim i pt puška Simonova). Ta
obuka izvodjena je neprekidno i tokom utvrdjivanja i
borbenih dejstava na frontu i odmora u pozadini.Na sremskim
poljima izrastali smo u iskusne ratnike. Nismo mi bili
topovsko meso ni neki nedorasli dečaci koje treba
sažaljevati već svesni borci– mi smo probili Sremski front,
ubijali Nemce,ustaše,dražinovce,belogardejce,baliste i
konačno opkolili i zarobili u Sloveniji ostatke nekada
moćne polumilionske Grupe armija E. I njihovog komandanta
generala Lera i, posto je osudjen na smrt, mi smog a streljali
u Beogradu 16.2.1947.Ti dečaci su dobili NOR 1941 – 1945. i
na svojim plećima izneli posleratnu obnovu i izgradnju
zemlje. I ne samo dečaci, nego i devojke koje su , iako
nežne i mlade, bili ponosni ucesnici te surove i
veličanstvene borbe za slobodu I bolji svet.
Mi se ponosimo što smo učesnici Sremskog fronta
- najveće oslobodilačke
bitke i najveće pobede naše armije u II svetskm ratu.Bila je
to bitka ne samo za slobodu nego i bitka za humaniji svet i
demokratiju koju uživaju ili će tek uživati sva deca u
našoj zemlji i svetu.Mi smo pošli u borbu ne zbog Tita već
zbog komunizma!
Za veliki broj srpskih omladinaca i omladinki Sremski front
je bio njihova 1941., prilika da daju lični doprinos
oslobođenju domovine I stvaranju novog društva..Svi smo
hteli u partizane i krećući iz oslobodjenog Beograda
1944.poručivali majkama i očevima ”. Mi odosmo na
Berlin”.To su bili naši snovi kao komunizam koji će
doći..Tako se onda shvaćala odbrana zemlje. Nas niko nije
terao na front, klanicu kako o tome danas pišu neki
poremećeni umovi. Jedni su išli po naređenju, mobilisani a
drugi dobrovoljno. Spadam u ove druge i u mojoj četi nas je
bilo najviše takvih . Sa radošću sam slušao ovih dana
Svetozara Gligorića, borca NOR od 1943, koji je ,po
završetku borbi u Crnoj Gori 1944., zatražio i dobio dozvolu
da ide na Sremski front,
„
pošto sam ,kaže proslavljeni šahista, malo kasnio sa
dolaskom u partizane”.
Sremski front je bio poslednja prilika i za poklonike
četničke parole “ čekajte, još nije vreme” , što su mnogi
iskoristili. Bilo je i begunaca, dezertera, kao što je
Borislav Mihailović Mihiz ,koji se javno hvalio da je
izbegao mobilizaciju i skrivao se negde oko Smedereva do
kraja rata, a.,nažalost, .ne mali broj je i takvih koji su
svoju sudbinu vezali za hitlerovsku Grupu Armija E.
Kao u svakom ratu i u Sremu je bilo teško I opasno po život
I zdravlje.Ali, daleko lakše nego u dotadašnjim borbama NOV
i POJ. Bili smo mladi i sposobni za borbu,dobro naoružani i
deo velikog savezničkog fronta od Italije do severa
Evrope.Vodili su nas iskusni komandiri i komandanti. U
rovove su stizale i novine, pisma od kuće a jedinice su ,posle
obično desetak dana na frontu, povlačene u pozadinu na
kratak odmor, kupanje, dezinfekciju stare i zaduživanje nove
odeće, doobuku itd.
Srem
je bio naša pozadina.Ustanički narod Srema nas je prigrlio
kao svoje sinove i kćeri i otvorio nam svoje domove, deleći
s nama sve što je u tim teškim danima imao. U njima smo
boravili posle smene sa položaja radi odmora i okrepljenja
za nove borbe. Na sastancima smo analizirali protekle borbe
, hvalili i kritikovali i jedva čekali da ponovo krenemo na
položaj. Tu smo izdavali naše zidne novine i opisivali
protekle dogadjaje i isticali slike i karikature naših
junaka, opismenjavali nepismene, slušali predavanja
komesara, vesti na retkim radioaparatima, pisali pisma
kućama. Mnogi od nas su u tim kućama postajali članovi SKOJ
i Komunističke partije Jugoslavije, kao i ja u Šarengradu
februara 1945.
To su
bile naše spavaonice, kuhinje, kupatila, previjališta i
bolnice, radionice za opravku oružja , sobe za posete
roditelja i rodbine koji su dolazili da nas obidju i samo
njima znanim kanalima uvek doznavali gde smo, donoseći svoje
skromne darove, najčešće vunene čarape i rukavice, domaće
kolače i po koji komad suvog mesa ili slanine
Kao teški ranjenik u Sremskoj bici mogu da
istaknem sjajnu sanitetsku službu na frontu: požrtvovanje
partizanskih lekara i bolničarki, sovjetske sanitetske
vozove i pokretne bolnice, a najviše brigu i pažnju naših
ljudi u selima i gradovima u pozadini , gde su teže ranjeni
obično evakuisani.
“Sve za front, sve za pobedu” bila je parola sve do
završetka rata. Danas bi ona morala glasiti “ Sve za Kosovo,
sve za pobedu”.Ali, nema nekadašnjih dečaka nestrpljivih da
stupe u partizanske redove! Danas se slave i amnestiraju
begunci i dezerteri, samoživi tipovi bez humanih ciljeva u
životu!
Ta briga i paznja i vojske , i vlasti i naroda bila je
prisutna i prema poginulima i njihovim porodicama .Najveći
gubici su bili u toku proboja fronta .U 1.armiji poginulo je
tada 1.400 naših drugova i drugarica a 4.500 ranjeno. Bez
njihove žrtve i 300.000 poginuloh boraca NOV I POJ ne bi
bilo ni slobode ni boljeg života u SFRJ..
Čini mi se da nema većeg ljudskog greha nego omalovažavati
smrt i pogibiju boraca za slobodu , i to još u političke
svrhe. Sremska epopeja je jedan od bistrih izvora dubokih
ljudskih i nacionalnih osećanja srpskog naroda i to će večno
ostati .Verujem u to!
Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra Tito
|
