|
Volovi i ljudi
U
proceni namera albanskih separatista i koncipiranju naše
odbrane stalno mi je na umu njihov krajnji cilj – Velika
Albanija. To su nam saopštili i ovih dana preko Salji Beriše,
predsednika pokrajinske skupštine ( „Epoka ere „):
„Ujedinjenje Albanaca je obaveza političara. Mogućnosti za
to su iz godine u godinu sve veće“. I to ostvaruju
svakodnevno, na terenu, usavršavajući taktiku delovanja
(otimanje i pljačka vozila PTT Srbije i novinara „Glas juga“
i „KiM radija“ , zabrana kretanja funkcionera Srba i dr.).
Mi im slabo pariramo. Skoro nikako. Šta je sa taktikom „Oko
za oko, zub za zub“? Zato smo mi produktivniji u vatrenim
govorima i već kultnim izjavama „ nikada nećemo itd.itd.“,
što je ,izvinite, prdež na vetru!
Smanjenje brojnog stanja KFOR nije dobra vest. Naprotiv. To
znači da su Kosovske oružane snage, koje KFOR oprema i
obučava, narasle i već funkcionišu. Ako tome dodamo
smanjenje Vojske Srbije i otpuštanje najsposobnijih i
najiskusnijih oficira iz nje jer nisu po „standardima
NATO“, onda ovaj potez Brisela postaje još jasniji. Ima još
razloga zbog čega KFOR smatra da je njegova proalbanska
misija na KiM sada rutinski posao i da je ništa ne može
ugroziti. Destabilizacija i stalno izazivanje manjih i većih
kriza u regionu južne Srbije, Sandžaka i Vojvodine su u
funkciji te misije, što naša bezbednost ne procenjuje
odgovorno, pa država i ne preduzima ništa da sanira
unutrašnju situaciju niti ima celovit pogled na problem KiM
i njegovo rešavanje. Ako uopšte i želi to jer otvoreno
izražava nameru da što pre pristupi NATO paktu , čime se i
formalno saglašava sa njegovom politikom i doprinosi uspehu
misije KFOR.
Simptomatična je izjava NGŠ da se „...pripadnici vojske
Srbije već nalaze u medjunarodnom bezbednosnom sistemu“.
Vidimo to, nismo ćoravi. Ali, našeg čoveka više interesuje
kada će se naša Vojska vratiti u bezbednosni sistem Srbije i
otpočeti akcije i aktivnosti na oslobadjanju KiM od
okupacije, a za sve drugo nas momentalno boli uvo!. Iznenadjujući
je i stav Predsednika države o donošenju rezolucije
Skupštine kojom se osudjuje ratni zločin u Srebrenici i to
kao obaveza prema Haškom tribunalu! Time se još jednom
pokazuje da nismo slobodna i nezavisna zemlja već
protektorat. Srbija odavno nosi jaram!Podrška Tadiću:
DorisPak, Kacin, Svoboda (Austrija), Kukan(Slovak). Jebote,
ceo Treći Rajh!
Srbija
nema obaveza prema haškom tribunalu i njegovim osnivačima
EU i SAD. Oni imaju obaveza prema nama zbog bombardovanja
1999 i pustošenja KiM od 1999. do danas, ali ih ne
ispunjavaju. Haški tribunal je za samo 28 dana odbacio našu
tužbu sa „nije ni potrebna istraga o mogućnostima da su u
operaciji „Milosrdni andjeo“ počinjeni ratni zločini“ a sada
traže da bez pogovora i istrage priznamo Srebrenicu kao
zločin i 11.jul obeležavamo kao Dan sećanja na genocid u
tom mestu.
Mi
imamo moralnu obavezu prema Muslimanima, našoj dojučerašnjoj
braći, sa kojima smo se ponovo zavadili i medjusobno ubijali
od 1991.do 1995.Ubijamo se i danas.A i to je maslo EU i SAD
i domaćih nacionalista i šovinista..Srebrenica je srpska
sramota, ali nije samo ona u pitanju .Mnogo je mesta u BiH
gde se lila nevina muslimanska i srpska krv. Kada ih budemo
zajedno obilazili i klanjali se nevinim žrtvama - znaćemo da
je to zlo iza nas. Dug je put do tamo Njime moramo
zajedno ići.
Pošto
će, koliko vidim, Srbija i dalje nositi jaram pod ovom
Vladom, vreme je da novi ljudi preuzmu stvar u svoje ruke i
tu spravu sklone gde joj je mesto: „ Volovi jaram trpe a ne
ljudi/ Bog je slobodu dao za čovjeka“*.Požurimo, da ne
postanemo narod volova. A to nam se dešavalo u istoriji!
Mala
zemlja u današnjem svetu može opstati samo na dva načina –
kao garnizonska država u kojoj svakom gradjaninu sleduje
puška ili da se uvlačimo u guzicu velikih sila. Ja da živim
u tudjoj guzici neću! Najbolja strategija male zemlje je
naoružan narod. Takvu državu još niko nije pokorio ma kako
velika budža bio. Ohrabruje činjenica da se, recimo, u
slučaju Raševac nisu latili puške samo njegovi ugroženi
stanovnici, nego i komšije iz susednih sela, koji su sa
oružjem u ruci potrčali da im pomognu. Dačiću, nemoj topiti
puške.Podeli narodu trebaće mu!
Bilo
kako bilo svi se moramo spremati, moralno i psihološki pa
onda i na sve druge načine, da pripremljeni dočekamo
odsudne trenutke u budućnosti i budemo sposobni da
odgovorimo svojim obavezama kao gradjani Srbije. Pred svakim
od nas je izbor : jaram ili puška - vo ili čovek!
*
Aleksa Šantić „Mi znamo sudbu. . . .“
Stevan Mirković, general u penziji
15.1.2010
|
