Tito, Milošević, Tadić

(„Efekat Tito“ – Politika, 18.3 )

            Zamišljena kao kritika i šamar Titu i njegovom vremenu , izložba „Efekat Tito“ u Muzeju istorije Jugoslavije bila je pljuska za  njenog autora M.Dokmanović i za Muzej. Posetioci ,a i šira javnost ,shvatli su drukčije izložene poklone Titu - kao neposredno svedočenje o jednom lepom periodu naših života,  čiji je simbol Tito. Konfuzna priča autora  o „ kultu ličnosti i određenoj vrsti masovnog ponašanja „ deluje smešno ljudima, koji su u Titovo vreme živeli mirno,  lepo i zadovoljno, a takva je bila većina stanovnika Jugoslavije. Titova harizma nije bila rezultat propagande vec njgovog napornog i uspešnog ličnog rada i angažovanja za dobro ljudi i zemlje.

            Žalosno je da autor koristi izložbu u ideološko propagandne svrhe optužujući Tita za „ užase devedesetih godina“. Nema Tito nikakve veze ni sa S.Miloševićem i njegovim užasnim vremenom, kao što ga ne možemo kriviti ni za zlo doba u kome smo danas a koje personifikuje B.Tadić . U Titovo vreme se volelo i slavilo ali posle ratnih i radnih pobeda a od 1991. se samo priča i obećava a rezultata nema.

            Nemajući ništa čime bi i se narušio  još uvek veliki ugled Tita kao junaka i narodnog tribuna, M. Dokmanović kaže: „ Zamislite sate i sate izgubljenog vremena na sve te sletove, izvezene goblene, pa dečije cipelice...“. Smešno i jadno narikanje!  Šta je izgubljeno vreme najbolje vidimo danas,  kada većina ljudi ne živi od svoga rada već od prodaje vrednosti stvorenih u Titovo vreme.

            Tito i danas više zarađuje za Srbiju nego neki izvikani biznismeni i političari. A mogao bi i više ako brend Tito još potpunije i svestranije ponudimo našoj i svetskoj javnosti. Prvi ovogodišnji strani turisti iz SAD pridošli brodom u Beograd pokazuju najveće interesovanje za Kalemegdansku tvrđavu, Memorijalni centar J. B. Tito i Skadarliju.          

Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra Tito