TITO I SKJ – NAJUSPEŠNIJI POLITIČKI POKRET U ISTORIJI JUGOSLOVENSKIH NARODA

(Osvrt na neka pozitivna i negativna iskustva SKJ )

 

VREME POBEDA I “SPAVANJE NA LOVORIKAMA”

                                                        

Komunizam se gradi u praksi od 1917. i nije još, ni izdaleka, izgrađen ni u jednoj zemlji. Vrata komunizma samo su otškrinuta! I to je bilo dovoljno da stotine miliona ljudi saznaju ,lično ,da kapitalizam nije “kraj istorije”  i da je moguće ostvariti bolji život za većinu ljudi u jednom društvu. Da li je komunizam moguć nije više hipotetičko pitanje već pitanje strategije i taktike za njegovo potpuno ostvarenje!

 Komunizam nije cipela koja se može napraviti “preko noći” da bi je čovečanstvo ujutro nazulo! Dok tu cipelu obuje  proći će, možda, vekovi.

            I nerazvijen kakav je bio, prvi komunizam je sto puta bolji u socijalnom I humanom pogledu od kapitalizma.Čovek u ekonomski razvijenim kapitalističkim zemljama je momentalno materijalno bogatiji od čoveka u komunističkim državama ali u duhovnom pogledu daleko siromašniji i nesretniji, što najupečatljivije pokazuje opšti nemoral i  visoka stopa kriminala svih vrsta u kapitalizmu.

Izgradnja obećanih  “kula i gradova” komunizma daleko je  teži posao od rušenja kapitalističke utvrde. Izgradnja je, u stvari, “ juriš na nebo”.  Jurišali smo ali na nebo nismo stigli. To ne umanjuje epsku veličinu onih koji su jurišali.Bilo je i onih,ne malo,koji su ustali na juriš ali  brzo zalegli!. Oni spadaju , a i danas ima takvih, u one “borce” koji su mislili da se komunizam može izgraditi “preko noći” pa, onda, “lezi ‘lebu da te jedem”. Zbog tih preterivanja su se i razočarali. Otuda nauk budućim borcima za komunizam: put do tamo je dalek, bez garancije da ćeš ti baš videti gde se završava!

 Period posle osvajanja vlasti je mnogo značajniji  i složeniji od samog osvajanja  vlasti. Osvajanje vlasti se i vrši radi društvenih  promena koje slede. Tu, u našem slučaju, puške ne pomažu. Kad bi se samo s puškom moglo do komunizma – mi bi odavno bili tamo. Oružje za izgradnju komunizma je zajednička svojina. Nismo odmah znali njome da rukujemo. Trebale su godine, decenije da se  nekadašnji proleteri, ilegalci, ratnici, sada radnici, samoupravljači  osposobe da upravljaju i rade s društvenim sredstvima, ali taj zanat nisu izučili do kraja!

Jugoslovensko društvo je najdalje otišlo u razvoju komuni-zma. Zato je SFRJ, kao komunistička država, postizala i najbolje rezultate u komunističkoj izgradnji. Kao takva bila je i najveća ideološka opasnost po kompetentnost društvenog sistema SAD i kapitalizma uopšte. SFRJ je očigledno demantovala da je on „kraj istorije“, kao i često citiranu Čerčilovu konstataciju da je „demokratija uistinu loš sistem, ali bolji još nije pronađen“. Tito , KPJ i jugoslovenski samoupravljači stvorili su to bolje društvo i tome se divio čitav svet. SFRJ ,prostorno i brojno mala zemlja,   imala je ugled i uticaj velike sile i zajedno sa Indijom I Egiptom bila na čelu snažnog pokreta nesvrstanih zemalja. Taj pokret je bio “ treća svetska sila”. Primer NOB i izgradnje socijalističkog samoupravnog društva počele su da slede mnoge socijalističke i nesvrstane zemlja. “Svi smo mi Tito”reči su Mendele. Zato je 1991. u subverzivnom ideološkom pohodu Zapada na Istok ona morala prva nestati kao država i biti izbrisana iz svesti ljudi.

            Komunisti su pristalice zajedničke svojine i svih  društvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih i psiholoskih reperskusija na ljude koji iz toga proizilaze

 

Do l917. to je teorija,  više osećanje i nagon za pravičnošću nego svest jer do tada zajednička svojina nije postojala u praksi da bi se ljudi racionalno opredeljivali za ili protiv nje.Kasnije, sa stvaranjem i razvijanjem zajedničke svojine, sa svim njenim dobrim I lošim karakteristikama, u SSSR, SFRJ itd. odnos komunista prema njoj će se menjati u zavisnosti od društvenog položaja pojedinaca. Jedni će, medju njima radnici skoro bez izuzetka, shvatiti sve njene prednosti za veliku većinu ljudi i prihvatiti je kao svoju, dok će manji broj, većinom rukovodecih komunista, podleći egoizmu, koji postoji u svakom čoveku bio on komunista ili ne! Ukoreniće se mišljenje “što je čovek na većem položaju,što je zaslužniji za napredak društva , to mu pripada I veća nagrada”. Oni nisu prisvajali zajedničku svojinu već su  je ,kroz niz privilegija, više koristili od drugih, kasnije  i preko onoga što su zaslužili!

To je bila stihijna birokratska deformacija društva.Naime, plan KPJ  je bio da partijski,državni i poslovodni organi  u privredi vode glavnu reč u privrednim i državnim poslovima sve dok se neposredni proizvodjaci ne osposobe za to.I to je javno obnarodovano.To su shvatali i prihvatili svi radnici jer im je društveni sistem, i u toj fazi ,obezbedjivao egzistenciju bezbroj puta bolju nego u kapitalizmu.

Kasnije, vec birokratizovan, partijski,državni i privredni aparat biće sve manje zainteresovan da svoje funkcije postepeno prenosi na neposredne proizvodjace, iako je bilo vidljivo da su oni sve  sposobniji za to. Teško su prihvatali činjenicu da će ostati bez brojnih privilegija za koje se ne može reći da ih, svojevremeno, nisu zasluživali jer su radili i neumorno i dobro. Bacili su “koplje u trnje” i “zaspali na lovorikama”, što je trajalo prilično dugo!

Ipak, pod pritiskom radničkog jezgra u SKJ i posebno Tita, konačno je 1976. donet Zakon o udruženom radu, po kome su neposredni proizvodjaci preuzimali u nadležnost poslednje preostale funkcije države u privredi, a medju njima i najvažniju   - raspodelu zajednički zaradjenog novca. Bili smo na pragu značajne pobede: ključ od zajedničke kase prelazi u ruke neposrednih proizvodjača! Nažalost,to se nije dogodilo. Birokratija,jos uvek jaka, infiltrirani reformisti u SKJ i narasli opštinski,pokrajinski i republički lokalizmi, separatizmi i  nacionalizmi( u državi sa preko 2o nacionalnosti i konfesija, zbog čega je Tito, maltene svaki dan, poručivao “ čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka”) , suprostavice se tom aktu. A neposrednim proizvodjačima je  u tom prelaznom periodu  bila potrebna pomoć državnog aparata. To je ovaj, već prebukiran reformistima i nacionalistima,iskoristio za svoje interese i umesto države i partije odumreće samoupravljanje. Ali s njim, u paketu, i SKJ i SFRJ.

„Sukob izmedju etatizma i samoupravljanja....je bio glavno obeležje društvenog kretanja, javljajući se i kao društvena osnova ekonomskih i političkih teškoća , problema i protivrečnosti s kojima se jugoslovensko društvo suočava 7o-ih i 80-ih godina“ (Istorija SKJ,1985, Beograd, str.475). U tom sukobu pobedio je etatizam. Da smo mi ukinuli državu,kao što je bio plan KPJ   - kontrarevolucionari bi ostali bez posla! Šteta! Mogli smo da se prvi iskrcamo na obale novog sveta! Za propast SFRJ najodgovornija su rukovodstva SKJ i SFRJ, u kojima su bili i pojedinci iz onih  generacija komunista koje su najzaslužnije za njeno stvaranje i ogromne uspehe u progresu i modernizaciji zemlje.

 

Ideologija komunizma nije ni izdaleka iscrpela svoje mogućnosti u dosadasnjoj praksi. Tvrditi da je marksistička ideologija doživela u SSSR i drugim komunističkim zemljama “intelektualni bankrot” ili da je komunizam na svetskom planu poražen 1989. i tako izbačen iz glavnog toka svetske istorije,  je besmisleno. Komunisticka izgradnja nastavlja se uspešno  u najmnogoljudnijoj zemlji sveta (Kina) i nizu drugih zemalja. I u ostalom delu sveta broj pristalica komunizma je velik a u nekim nekadašnjim komunističkim zemljama njihov uticaj raste ( Česka i Moravska, Slovačka,Poljska ).

 Netačna je i tvrdnja da je srpski komunizam poražen sa zakašnjenjem tj.oktobra 2000.godine. On je poražen dolaskom na vlast SPS i S. Miločevića, koji su u tom porazu odigrali ključnu ulogu: ukidanje društvene svojine i samoupravljanja.

 

Komunizam je veliki i izuzetan trenutak istorije koji otkriva psihofizicku snagu i intelektualne mogućnosti većine ljudi a ne samo “kreativne manjine” kao u kapitalizmu. Kad to do kraja  shvati većina ljudi, njegov hod postaće nezadrživ.

U komunizmu ljudi nisu oskudevali u materijalnim dobrima, ali to nije ni bila najva\nija stvar u njihovom životu,ideal sreće. Druženje,prijateljstvo,solidarnost,kolektivan duh u svakodnevnom radu  i životu, saznanje o učešću u epohalnom dogadjaju stvaranja novog društva, osećanje da si potreban i važan – davali su našim životima mnogo dublji smisao i značaj od onog u kapitalizmu. Svoju sreću delili smo s drugim ljudima, i dobro i zlo, ali i nadu za još bolju budućnost. Ljudi su bili neko, imali svoje ja, nisu bili bezimeni kao u kapitalizmu!

Komunizam nije kolektivističko drustvo u kome je zaboravlljen individualni interes svakog pojedinca.  Naprotiv, sve je bilo podredjeno pojedincu, koji nije bio samo objekat kojim se u društvu upravljalo nego i njegov subjekt!.  On je omogućio svakom čoveku da ispolji I proveri svoju kreativnost i sposobnosti, da se osamostali i nadje “svoje mesto pod suncem”, ali ne na štetu drugih, niti  u svadji i sukobu s njima.SFRJ je stalno širila te mogucnosti. Zato u komunističkim zemljama ne haraju i ne kose mlade živote neizlečive boljke kapitalističkog društva: droga, alkohol, pušenje, sida, silovanja, samoubistva, ubistva, jednom rečju nasilje i kriminal svih vrsta. U komunizmu su ljudi srecni i sa malim stvarima.

            Komunizam nam je 1945.izgledao kao bliska budućnost. Sada, uvidevši šta sve treba učiniti da se on izgradi – to je daleka budućnost!  U svakom slučaju -  on je budućnost. Najduže će trajati “očovečenje čoveka”.

            Pokušaji restauracije kapitalizma u nekadašnjoj Jugoslaviji nemaju šansu. Nikada ovde više kapitalizam ne može pustiti korene. Svest o tome da se bolje živelo u svakom pogledu u komunizmu -  pokrenuće ponovo radnike da promene sadašnje društvene odnose, koji se ponovo zasnivaju na eksploataciji većine od manjine.

Komunizam nije više vizija – on je tu, u životu. Ukloniti ga odatle nezamislivo je.

 

II VREME PORAZA I SAMOKRITIKE

 

 Komunisti su u Jugoslaviji došli na vlast “čista obraza”. Nisu ga ni mogli ukaljati u teškoj ilegalnoj borbi i ratu . Tu su ga , u stvari, i stekli.

 I u prvim decenijama posleratne obnove i izgradnje zemlje i njene odbrane od domaćih i stranih neprijatelja njihov moralni integritet nije narušavan. Oni su deo radničke klase i naroda i dele njihovu nemaštinu i sudbinu u svemu. Tada smo bili i najbliži komunizmu! Sva priznanja i pohvale dobijene tada od društva i zaslužili smo! To su decenije na koje smo najponosniji. I naša NOB nas čini gordim ali socijalistička izgradnja je najslavniji deo naše revolucije.

 Ali, kada su prošle teške godine obnove i izgradnje porušene I zaostale zemlje, kada  počinje ugodniji život -  pocinjemo  da se birokratizujemo, kvarimo. Nije ni slutio V.Majakovski, sovjetski pesnik, da će njegovi stihovi “I sreća slasti jagoda ogromnih dozreće s crvenog Oktobarskog cveća”  označiti i početak preobraćanja ilegalaca asketa, hrabrih partizana i skromnih graditelja u birokrate! Ali, tako je. KPJ nije nikada po svom socijalnom sastavu postala većinski  radnička partija, ma da je tome neprekidno težila. To važi i za državu. Da se u tome uspelo – naša istorija od 1991 do danas bi drukčije izgledala!

 Ipak, sreća je da smo, u svojim najboljim godinama, bili vredni i odani graditelji socijalizma i da smo stvorili dela neprocenjive vrednosti. Učinak komunista u progresu i  modernizaciji jugoslovenskih zemalja veći je od učinka svih prethodnih vladara i političkih pokreta.Imamo  razloga i da se ponosimo  svojim radom i životom  ali i da se stidimo  slabosti i grešaka koje smo činili ! Ipak, više je razloga za ponos nego stid! Greške i slabosti umanjuju naše rezultate ali ih ne brišu.

Prolongiranje sna o društvu jednakosti i obilja , a naročito krize u koje je zapadalo komunističko društvo u izgradnji, različito se manifestovalo u KP i komunističkim državama. Jedni, zadovoljni postignutim (kao u SSSR) proglasili su “mi vec živimo u komunizmu” i time blokirali, praktično, dalju društvenu komunističku izgradnju. Drugi su, zamoreni i obeshrabreni dugom I teškom borbom, odustajali od krajnjih ciljeva komunizma i gradili nove socijalne teorije u kojima je vraćana u život privatna svojina, višepartijski sistem, ” humani socijalizam“ itd. Zapad je to iskoristio i ostvario cilj postavljen jos 1917. – srušio SSSR a zatim i niz evropskih komunističkih država. U tome su mu najbolji saveznici bile baš KP odnosno njihova revizionistička, izdajnička rukovodstva. Učesće domaćih kapitalističkih krugova u tome je bilo minorno jer nisu ni postojala. Sve je to dovelo do razočarenja a onda i pasivnosti partijskog članstva, što traje i danas.

S toga mali broj čvrstih i doslednih marksista ima težak zadatak:  da vrati naučni socijalizam među radnike!

SKJ nema razloga da bilo šta menja u svojim strateškim opredelenjima niti da kida kontinuitet s praksom do 1991. Svi koji to čine, menjajući u tu svrhu i ime, uzimajući naziv “novi”,  “reformisani” ili “ obnovljeni “ SKJ , menjaju po pravilu i program partije zasnovan na naučnom socijalizmu, što se najbolje uocava u gledištu o svojinskim odnosima –  privatna svojina postaje partner zajedničkoj, što je socijaldemokratska varijanta kapitalizma!

Ocena istorije o nama, komunistima, zavisi će i od naše lične hrabrosti da priznamo i okrutno ismejemo svoje slabosti i zablude, koje se najbolje uočavaju posle poraza l99l.Tako ćemo danas  najbolje koristiti svojoj partiji i radničkoj klasi. Racionalna i nemilosrdna kritika i samokritka promašaja, grešaka i slabosti čini naša ukupna iskustva u izgradnji socijalizma vrednijim i bogatijim.

Ali, nećemo dozvoliti ni da se blate i nipodništavaju milioni ljudi i njihova dela,  koja su 5o godina naš život činila srećnim i zadovoljnim. U pripremi revolucije l9l9 – l94l. KPJ je ulagala velike napore da objasni narodu prednosti komunizma nad kapitalizmom. Danas, kada obnavljamo KPJ i ponovo pripremamo revoluciju to ćemo mnogo lakše i brže učiniti zahvaljujući ogromnim pozitivnim rezultatima koje smo postigli u izgradnji komunizma l945 – l99l. Oni su danas vidljiviji nego u vreme kada su postizani jer ih mozemo uporediti sa zaista bednim rezultatima koje gradjanska klasa i gradjanske partije postižu od 1991. do danas.Velika je moralna satisfakcija i zadovoljstvo nas komunista kada slušamo pohvale, slobodno možemo reći, većine stanovnistva o socijalističkom periodu 1945 – 1991., što najbolje ilustruje grafit “Bravar je bio bolji”. Čak mislim da nismo dovoljno afirmativno istakli sve ono dobro što smo uradili za naše narode, zemlju I čovečanstvo!

 

SKJ nije izdao interese radnika niti odstupio od izgradnje komunizma. Nije samoupravljanje, kako neki kažu, bila fasada za birokratsku vladavinu. Naprotiv, SKJ je stalno forsirao taj proces ali je precenio svoje snage i snagu radničke klase u pogledu tempa i vremena njegovog zaživljavanja u praksi. SKJ je računao u decenijama a izgleda da je to proces za vekove.

SKJ je pogrešio i što je smatrao da “nema povratka na staro”. Zanemario je, posle Titove smrti, neprijateljsko delovanje reformista i nacionalista infiltriranih u vrh partije i države i njihovu spregu s administracijom SAD, koji su čitavu deceniju posle Titove smrti intenzivno pripremali i organizovali prevrat i  izveli ga l991. Prvi korak u tom pravcu izveden je u Sloveniji, zatim Hrvatskoj, BiH, Makedoniji i na kraju u C.Gori I Srbiji.

Isto tako, čudovišna je tvrdnja da je KPJ iskoristila radnike i seljake da ginu u revoluciji za njenu vlast, jer su članovi Partije i SKOJ, a medju njima i članovi najviših partijskih organa, prvi na spiskovima poginulih za slobodu. Rukovodstva I članstvo gradjanskih partija su 1941 – 1945. provela držeći se za skute Hitleru ili Zapadu.

 

Uzdići se do teorijskog razumevanja istorijskih dogadjaja od 1991 do danas je prvi uslov za bilo kakvu aktivnost u obnovi SKJ. To nije jednostavno. U tome treba da učestvuje što veci broj neposrednih proizvodjaca jer su oni najpozvaniji i najmerodavniji da osvetle istinu o 1991.

Iako, na prvi pogled, naš položaj izgleda sumoran i beznadan – nije tako. Nema nekadašnjeg SKJ ali ima komunista. Oni idejno svesni i moralno-politički čvrsti nastavljaju borbu za komunizam. Oni će probuditi pasivne  i  razočarane.

              Ali, mora ostati zabeleženo da su tadasnja partijska rukovodstva i  njihov ideološki aparat, ne računajuci izdajnike, posle dramatičnih dogadjaja 1991, pokazali oronulost i nemoć da se suoče sa stvarnošću i  teorijski  protumače  njene uzroke i formulišu novu strategiju i taktiku borbe  SKJ. Sem pojedinačnih pokušaja da se memoarskim sećanjima i zapisima, po pravilu subjektivnim i zato ne mnogo korisnim, teorijski osvetli predjeni put, drugih, ozbiljnijih, pokušaja nije bilo. To je i  osnovni razlog što obnova, nekada dvomilionskog SKJ, ide sporo i mukotrpno.

Izdajnici u redovima partije su posebna priča. Sintagma “da su svi ljudi u mladosti levičari” je njihova izmišljotina. Oni  su, neposredno pre i posle kraha komunizma u Jugoslaviji, menjali crveni dres za plavi, žuti, zeleni. Komunizam je svest, mišljenje, ne moda kao odeća: u mladosti nosiš  “farmerke” a kasnije leptir mašnu! Kada se bude pisala istorija partije tog perioda necemo zaboraviti da zabeležimo i imena tih bednika!

            Treba potražiti i  odgovore na pitanje: da li su naše generacije bile, po svojoj emocionalnoj konstituciji, po svom intelektu i  naučnom obrazovanju, dorasle tako epohalnim stvarima kao što je zajednička svojina i samoupravljanje. Sigurno da se te naše karakteristike, kada je u pitanju NOB, obnova i industralizacija zemlje itd., ne mogu dovesti u pitanje. Ali, puška i pijuk nisu dovoljni da se stigne u komunizam, što smo već rekli.

 

 

Stevan Mirkovic, predsednik Centra Tito

28.1.09