|
Smrt lovca na komuniste
(“Žandarmi iz Bele Crkve žrtve ideološkog terora” –
5.januar)
“Junaci, branioci otadžbine. Naročito morate zatirati
komuniste i boljševike, koji hoće da unište sve što je
srpsko. Satirite ih i ubijajte. Trebite taj kukolj iz srpske
narodne njive… Uništićemo vas komuniste i seme vam zatrti…..
Najveći neprijatelj srpstva je komunizam… Svuda organizovati
srpske oružane jedinice protivu komunista uz pomoć nemačku i
sa njima lojalno sarađivati“ (Iz Nedićevih Proglasa i
Apela zabludelim ). Da bi sve bilo po zakonu Nedić
donosi Uredbu o prekim sudovima (Službene novine
,23.9.1941) , čiji član 5.kazuje :”Ko rečima ili
delom ispoljava komunizam ili anarhizam, ili pripada
organizaciji koja to ispoveda, kazniće se smrću”, što će
se dopunom Uredbe preneti i na simpatizere i pomagace
komunista. Tako je Nedić svoje sunarodnike, koji drukčije
misle, pretvorio u divljać u koju se može slobodno pucati.
Lov na komuniste je počeo, a time i bratoubilački rat , koji
su Tito i KPJ želeli svakako da izbegnu.
Ko su Nedićevi “junaci”?. To su policija u gradovima i tri
žandarmerijska puka zaostala iz banovina bivše Kraljevine
Jugoslavije (Dunavske, Moravske i Drinske), koji će kasnije
prerasti u Srpsku državnu stražu. Ove snage su odmah
stavljene u nadležnost nemačkom SS policijskom aparatu i
zajedno s njim počinili one stravične zločine u Kragujevcu,
Kraljevu, Jajincima i nizu drugih stratišta u Srbiji.
Žandarmi nisu nosili oznake SS trupa, najkrvoločnijeg dela
nemačke vojne sile, ali po krvoločnosti nisu zaostajali za
njima. Razbuktavanje NOB u Srbiji nateralo je Nedića da
formira i četiri dobrovoljačka policijska puka Srbije po
ugledu na nemački SS policijski motorizovani puk , koji je
pustošio i pljačkao Srbiju do 1944.
Žandarmerijski podnarednik Bogdan Lončar je žrtva ideološkog
terora ali ne komunističkog vec nedićevskog. U smrt, koja ga
je čekala u sukobu sa rađevskim partizanima u Beloj Crkvi
7.jula. 1941., poslala ga je nemacka komanda iz Krupnja, naredivši
mu da tamo zavede red. B. Lončar nije bio revnostan i
regularan čuvar javnog reda i mira. Toga u Srbiji 1941.
nije ni bilo. Bila je nemacka okupacija, a on - policijski
sluzbenik Velikog nemackog Rajha. Sudbinu B. Lončara
doživeli su i njegovi ideoloski učitelji i naredbodavci
zločina, među kojima i M. Nedić. Ostvarila su se predviđanja
Nedićevog ministra prosvete Jonića:” Boljševizmu i
partizanima moramo oglasiti rat do istrebljenja. Ili ćemo mi
njih utamaniti , ili će oni nas. Treće je nemoguće.” (Obnova
, 29.12.1943).
Sličan proces odvija se i danas u Srbiji ali su sredstva i
metodi zatiranja komunizma mnogo suptilniji. Nije Mladić
prepreka Srbiji za ulazak u EU već
tragovi komunizma u njoj. U ovaj posao „nacionalne obnove
otadžbine“ uključili su se svom snagom i nacionalni mediji:
TV, poznata kao „vaše pravo da znate sve“ i ponemčena „Politika“.
Otuda smušena priča Stane Munjić (autor knjige “Sin srpskog
Ivanjdana”), u kojoj B. Lončara predstavlja kao prvu žrtvu
građanskog rata u Srbiji i presuda Okružnog suda u Šapcu,
kojom se Lončar od izdajnika i zlocinca preimenuje u nevinu
zrtvu komunizma, ostaju samo jedan od bednih pokušaja
rehabilitacije nemačkih kvislinga i kolaboracionista iz
Drugog svetskog rata. Uzalud, ni Sava i Dunav zajedno ne
mogu ih oprati od tih prljavština , kao što ni ove današnje
neće moći!
Stevan Mirković, predsednik Centra Tito
___________________________________
Pošaljite kraći komentar
Komentari: |
