19.1.2007. Piše:
Zoran M. Cvijić
Propalo ujedinjenje
francuske krajnje levice
Glas
za ekstremiste proćerdan glas
|
 |
|
|
|
Nema više vremena
za razgovore: Mari-Žorž Bife |
|
 |
|
 |
|
|
Pariz - U
utorak 16. januara Mari-Žorž Bife, sekretar francuske
Komunističke partije (PCF) i kandidat za predsednika
države, odlučno je odbila najnoviji, i najverovatnije
poslednji, pokušaj dogovora francuske ekstremne levice o
zajedničkom kandidatu rekavši: "nema više vremena za
razgovore... Vreme je za borbu protiv Sarkozija i Lepena...".
Slično se čuje iz Lige revolucionarnih komunista (LCR)
koja ne može, ili ne želi da se dogovori s PCF i Mari-Žorž
Bife.
Ekstremnu levicu, koja sebe
naziva antiliberalnom, čine Radnička borba (LO), Liga
revolucionarnih komunista (LCR) i Komunistička partija (PCF).
Otkako je u Francuskoj započela kampanja za izbore za
predsednika države i odmah u nastavku za Skupštinu,
ekstremna levica je više puta bezuspešno pokušavala da
se dogovori oko zajedničkog kandidata. Nudio se čak i
Žoze Bove, anarhista, zemljoradnik i medijska zvezda.
Poznat je, jer je mimo suda ili bilo koje institucije
uzimao "pravdu" u svoje ruke, za šta je bio kažnjavan i
zatvorom. Demolirao je s grupom pristalica samoposluge
koje su prodavale uvozne poljoprivredne proizvode, kidao
uzorke genetski modifikovanih kultura na oglednim
poljima, rušio ambare privatnika koji je uzgajao takve
proizvode. Odbili su ga bez mnogo razmišljanja i
komunisti i LCR.
Komunistička partija, ne mogavši
da se dogovori s drugim ekstremistima s levice, niti da
nađe zajednički jezik sa socijalistima i njihovom
kandidatkinjom Segolen Roajal koju optužuju za "blerizam",
odredila je svog nacionalnog sekretara Mari-Žorž Bife za
sopstvenog kandidata na predsedničkim izborima.
Ekstremna levica se razilazi sa socijalistima i oko EU
na referendumu za prihvatanje Ustava EU.
Na prethodnim predsedničkim
izborima takođe nisu mogli da se dogovore.
Kao da svi ekstremisti nalikuju
jedni drugima. Bilo da su na levici ili desnici, vođeni
strastima i kompleksom "malih razlika", nesposobni su za
kompromise. Poput ekstremne levice, i ekstremna desnica
je razjedinjena između Lepena i Filipa d’Vilijea (4,74
odsto 2002).
Bilo kako bilo, birači koji se
odluče da daju svoj glas ekstremnoj levici ili desnici
uludo će potrošiti svoje građansko pravo. Nijedan
kandidat ekstremista neće pobediti, jedino glasajući za
ekstremistu mogu da podele glasove kao što je učinila
levica 2002. i tako spreče kandidata koji im je, ipak,
bliži da se nađe u drugom krugu.
________________
Šta reći
na ovakve i slične pojave, koje sve više poprimaju
obrise veoma teške "bolesti", pre svega kod nas u Srbiji,
ali i na prostorima nekadašnje SFRJ, a kako iz gornjeg
članka vidimo i u svetu.
Uvek se ražalostim kada čujem ili pročitam, ovakvu
ili sličnu vest! Komunista sam od najranije mladosti,
i teško prihvatam činjenicu da na pomenutim
prostorima postoji veći broj radničkih i
komunističkih partija. Samo u Srbiji ih je desetak.
A programske razlike, kod ključnih pitanja i
opredeljenja, gotovo da i ne postoje. Istovremeno,
sve te partije, brojno i akciono, su veoma daleko,
ispod veličine i vrednosti njihovih programskih
opredeljenja.
Jedini zaključak
koji bi se dao izvući je, da je neophodno odmah i
bez čekanja, krenuti u realizaciju stavova koji su
utvrđeni na tribini komunista Obrenovca, koja je
održana 11.11.2006. godine u Obrenovcu. Opšti stav
je bio da treba krenuti u akciju ujedinjenja svih
komunističkih i radničkih partija, na prostoru
Srbije, a potom i šire, na teritoriji nekadašnje
SFRJ. Podršku ovakvom stavu izrazile su tada sve
prisutne komunističke i radničke partije (videti
prilog sa tribine u broju jedan ovog web magazina:
http://komunisti.50webs.com/tribina-ko.html ).
Tada je
zaključeno da po tom pitanju treba organizovati još
jedan, konkretan skup, a prihvaćen je predlog da se
isti održi u Subotici.
Vreme neumitno
teče, a pred nama su lokalni izbori, na koje
moramo da izađemo ujedinjeni ili na odgovarajući
način dugoročnije objedinjeni.
Da bi se, bar na njih izašlo, neophodni su vrlo
hitni razgovori i dogovori, kako bi se pravovremeno
mogla praviti i izborna strategija, programi,…
Maj je vrlo blizu! Nema više vremena za bilo
kakva čekanja! A svi zajedno, koliko god da nas
ima (komunističke i radničke partije) jedino zajedno,
na lokalnim izborima možemo nešto uraditi. Ako se na
vreme ne dogovorimo, to su još 3 do 4 izgubljene
godine. A to je sve gore i gore po nas.
Ovo je još
jedan apel, da se što pre okupimo. Duboko sam uveren,
da bolji Program od onog koji nude komunisti ne
postoji, pa je stoga i naša istorijska obaveza prema
narodu ove zemlje, da se udružimo, a onda svom
snagom, do pobede - zauvek!
