PORUKA VRHOVNOG KOMANDANTA

 

Dragi sunarodnici,

 

Obećao sam vam prošlog petka, 15. februara, da ću u sledećem razmišljanju obuhvatiti temu od interesa za mnoge sunarodnike. Ona ovaj put ima oblik poruke.

 

Došao je trenutak da se traži i izabere Državni savet, njegov Predsednik, potpredsednik i sekretar.

 

Mnogo godina sam obavljao časnu dužnost Predsednika. 15. februara 1976 g. je, slobodnim, direktnim i tajnim glasanjem više od 95% građana sa pravom glasa, usvojen Socijalistički ustav. Prva Nacionalna skupština je konstituisana 2. decembra te godine i izabrala je Državni savet i njegovo Predsedništvo. Prethodno sam vršio dužnost premijera skoro 18 godina. Uvek sam raspolagao potrebnim prerogativima za napredak revolucionarnog dela uz podršku ogromne većine naroda.

 

Saznavši za moje kritično zdravstveno stanje, mnogi su u inostranstvu mislili da je privremeno povlačenje, 31. jula 2006 g., sa dužnosti Predsednika Državnog saveta, koju sam ostavio u rukama Prvog potpredsednika, Raula Kastra Rusa, bilo definitivno. Sam Raul, koji dodatno obavlja dužnost Ministra Revolucionarnih oružanih snaga, zbog ličnih zasluga, i ostali drugovi iz rukovodstva partije i države, bili su protiv toga da me smatraju odvojenim od mojih dužnosti uprkos mog neizvesnog zdravstvenog stanja.

 

Moj položaj je bio neugodan pred protivnikom koji je učinio sve što se da zamisliti da me se oslobodi, a nije mi bilo ni najmanje drago da mu ugodim.

 

Kasnije sam uspeo da ponovo postignem potpuno vladanje svojom umom, i primoran odmorom, mogućnost da mnogo čitam i razmišljam. Pratila me je dovoljna fizička snaga da pišem duže vreme, koju sam delio sa rehabilitacijom i odgovarajućim programima oporavka. Elementarni zdrav razum mi je ukazivao da je ta aktivnost u mom dometu. S druge strane sam uvek nastojao, kada se govorilo o mom zdravlju, da izbegnem iluzije koje bi, u slučaju nepovoljnog raspleta, usred bitke donele traumatične vesti našem narodu. Moja glavna obaveza je bila da ga psihološki i politički pripremim za moje odsustvo posle tolikih godina borbe. Nikada nisam prestao da ukazujem da se radi o oporavku «koji nije lišen rizika».

 

Moja je želja uvek bila da ispunjavam dužnost do poslednjeg daha. To je ono što mogu da ponudim.

 

Mojim dragim sunarodnicima, koji su mi učinili neizmernu čast da me nedavno izaberu za člana Parlamenta, u čijem okrilju treba da se usvoje sporazumi važni za sudbinu naše Revolucije, saopštavam da ne težim niti ću prihvatiti, ponavljam, neću težiti niti prihvatiti, dužnost Predsednika Državnog saveta i Vrhovnog komandanta.

 

U kratkim pismima upućenim Randiju Alonsu, Direktoru programa «Okrugli sto» nacionalne televizije, koja su na moj zahtev objavljena, neposredno su uključeni elementi ove poruke koju danas pišem, a da čak ni primalac pisama nije znao moju nameru. Imao sam poverenja u Randija jer ga dobro poznajem kao studenta žurnalistike i skoro svake nedelje sam se u biblioteci prostrane kuće Koli, gde su bili smešteni, sastajao sa glavnim predstavnicima studenata već poznatih kao grupa iz unutrašnjosti zemlje. Danas je čitava zemlja jedan ogroman Univerzitet.

 

Izabrani pasusi iz pisma poslatog Randiju 17. decembra 2007 g.:

 

«Moje najdublje ubeđenje je da odgovori na sadašnje probleme kubanskog društva, koje ima obrazovni prosek od skoro 12 razreda, skoro milion diplomiranih studenata i realnu mogućnost studiranja za svoje građane bez ikakve diskriminacije, zahtevaju više varijanti odgovora za svaki konkretan problem nego polja jedne šahovske table. Ni jedan jedini detalj se ne može ignorisati, a ne radi se o lakom putu, ako inteligencija ljudskog bića u jednom revolucionarnom društvu mora da prevlada njegove instinkte.

 

«Moja osnovna dužnost nije da se uhvatim za položaje, niti još manje da sprečavam prolaz mlađih ljudi, već da priložim iskustva i ideje čija skromna vrednost potiče iz izuzetnog vremena koje mi je zapalo da proživim.

 

«Mislim kao Niemejer da treba biti dosledan do kraja.»

 

Pismo od 8. januara 2008 g.:

 

«... Odlučan sam pristalica jedinstvenog glasa (princip koji čuva nepoznatu zaslugu). To nam je omogućilo da izbegnemo tendencije da kopiramo ono što je dolazilo iz zemalja bivšeg socijalističkog bloka, između ostalog portret jednog jedinog kandidata, tako usamljenog koliko istovremeno i solidarnog sa Kubom. Veoma poštujem taj prvi pokušaj izgradnje socijalizma, zahvaljujući kome smo mogli da nastavimo izabrani put.»

 

«Imao sam mnogo u vidu da sva slava sveta staje u jedno zrno kukuruza», ponovio sam u tom pismu.

 

Zbog toga bih izdao svoju savest da prihvatim odgovornost koja zahteva mobilnost i potpuno predavanje što fizički nisam u stanju da pružim. Objašnjavam to bez dramatike.

 

Srećom naš proces još uvek raspolaže kadrovima iz stare garde, zajedno sa drugima koji su bili jako mladi kada je započela prva etapa Revolucije. Neki su se skoro još kao deca priključili borcima iz planina, a kasnije, svojim heroizmom i internacionalističkim misijama, ispunili slavom svoju zemlju. Imaju autoritet i iskustvo da bi garantovali smenu. Naš proces isto tako raspolaže srednjom generacijom koja je zajedno sa nama naučila elemente složene i skoro nedostižne umetnosti organizovanja i upravljanja jednom revolucijom.

 

Put će uvek biti težak i zahtevaće inteligentne napore svih. Nemam poverenja u naizgled lake staze apologetike, ili samokažnjavanja kao antiteze. Biti spreman uvek za najgoru varijantu. Biti toliko mudar u uspehu, koliko i čvrst u nedaći je princip koji ne sme da se zaboravi. Neprijatelj koga treba poraziti je izuzetno jak, ali smo ga držali na odstojanju tokom pola veka.

 

Ne opraštam se od vas. Želim samo da se borim kao vojnik ideja. Nastaviću da pišem pod naslovom «Razmišljanja druga Fidela». Biće to još jedno oružje iz arsenala na koje će moći da se računa. Možda će se moj glas slušati. Biću pažljiv.

 

Hvala.

 

Fidel Kastro Rus

18. februar 2008 g.