Četvrtog maja 2007. godine po prvi put sam posetio kuću cveća. Posle mnogo godina iščekivanja tog svetog trenutka za mene, došlo je vreme da mi se san ostvari. Mogu reći da sam impresioniran time što sam tog četvrtog maja video. Posebno me je obradovalo to što je tamo bilo dosta mladih iz cele Jugoslavije. Mladih je bilo sa svih strana naše lepe domovine. Među prvima koji su stigli u kuću cveća bili su drugovi i drugarice iz Republike Makedonije. Mogu reći da je iz Makedonije došlo dosta mladih, zatim iz Bosne, Slovenije, Hrvatske…
Bio je to predivan trenutak koji mislim da ću pamtiti ceo život. Posebno me je oduševilo to što sam saznao od mladih iz Slovenije da oni svake godine, već nekoliko godina unazad obilaze Kuću cveća. Oko 11.časova stigli su drugovi iz Jugoslovenskih komunista. Išli su u jednoj velikoj koloni, na čijem je čelu bila zastava crvene boje na kojoj je bila petokraka sa srpom i čekićem na kojoj je pisalo “SKJ, PROLETERI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE”  - zastava Saveza Komunista Jugoslavije.

Zatim su došli drugovi iz CENTRA TITO i SKJ. U ime CENTRA TITO položio sam cveće na maršalov grob i mogu reći da sam u tom trenutku osetio veliku tremu, sav sam drhtao od uzbuđenja. Ali pravi doživljaj je tek usledio kada sam seo za njegov radni sto i upisao se u knjigu utisaka. To je jedan nezaboravan trenutak koji će mi zauvek ostati u sećanju.  Obišao sam muzej, oduševio se poklonima koje je Titu darovao narod. Bili su tu razni predmeti od domaće radinosti, pa sve do koplja, lukova i strela koje je predsednik dobio najverovatnije dok je boravio u Africi. Posebnu pažnju su mi prevukla koplja i strele i dok sam posmatrao te eksponate setio sam se nekih snimaka kada drug Tito gađa strelom zajedno sa Afrikancima. Video sam razne ćilime koje su naše drugarice izvezle, zatim narodne nošnje i mnoge druge eksponate koji su me prosto oduševili.

Pitao sam se i prosto mi nije bilo jasno kako da ovakav jedan objekat koji je od velikog kulturno – istorijskog značaja ne bude pod zaštitom države, zašto ga nema na turističkoj karti Beograda,… U razgovoru sa nekim starijim drugovima saznao sam de je muzej imao mnogo veću i vredniju zbirku koju su mangupi i lopovi od predhodnih vladajućih garnitura opljačkali i uzeli za svoja kućna okruženja. To je sramota. Da oni koji svakodnevno vode medijsku kampanju protiv Tita i tog vremena, oni koji imaju svoje mentore na zapadu i koji svakodnevno uništavaju ovu zemlju uzimaju i ono najsvetije što je naš predsednik zaveštao generacijama koje dolaze, da buduće generacije vide ko je bio njihov pravi predsednik, koji i poklone koje je dobijao od sveta i naroda nije uzeo za sebe. Danas bi ovi i zvezde sa neba skinuli samo da njima bude dobro.
Imao sam i tu čast da dam izjavu za nekoliko TV stanica. Bilo je i onih novinara koji su na svaki mogući način pokušavali da me zbune i da uzmu neki loš odgovor od mene. Na primer novinarka RTS-a me je pitala kako to da ja koji sam se devet godina posle njegove smrti rodio znam da se tada dobro zivelo i kako da tako mlad čovek bude poštovalac lika i dela Josipa Broza Tita. Ja sam prosto na to reagovao rekavši da su mladi ljudi obmanuti i da mnogi danas misle da je Draža Mihajlović nacionalni heroj, a ne izdajnik i zlikovac. Kako oni koji su se mnogo godina kasnije rodili, oni koji se ne sećaju Draže i njegovih kasapskih pokliča mogu da budu uvereni da je on heroj. Kada oni ciji su dedovi bili  iskusni četnici koji su se pri kraju rata uključili u jedinice NOV-a da bi izbegli hapšenja i suđenje i da bi se privukli iz novu vlast podlo i podmuklo spremavši neke nove četničke generacije koje će razbiti SKJ i Jugoslaviju, ne pobunom, jer za to nisu bili sposobni, nego iznutra rušeći SKJ, Jugoslaviju, Bratstvo i Jedinstvo i na kraju izazivajući bratoubilački rat čak i gorih razmera neko onaj 1941-1945. Što su nažalost i uspeli usled nebudnosti komunista. Desilo se to našta nas je naš drug Tito stalno upozoravao. Stajali smo bespomoćni u nemogućnosti da išta učinimo. Sada kasnimo već nejmanje 17. godina, a možda i više. Posledice su prevelike i generacije ispred nas posvetiće se ponovnom stvaranju Jugoslavije. To je i moj životni cilj. Nadam se da ću doživeti da živim ponovo u Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam živeo svega dve godine. Ukoliko ja to nedoživim nadam se da će moja deca ili deca moje dece to doživeti. Ja ću im tu ideju ostaviti u nasleđe i ta ideja nesme umreti i nesme biti izbrisana iz svesti naših ljudi i generacija koje dolaze. Tu ideju mlade generacije sve više upijaju i nadam se da će mi se ovaj životni cilj ostvariti.

Oduševljen sam prosto tim prizorom koji sam video tog 4.maja. Nadam se da će iz godine u godine biti sve više ljudi, a pre svega mladih koji uviđaju da su obmanuti i da je vreme da uzmu stvar u svoje ruke i vrate sva ona lepa vremena u kojima su naši dedovi i očevi živeli, gradeći bolju budućnost za nas, koju su nam mangupi pripomognuti onima sa strane nepravedno oduzeli.

Dušan Milenković