|
|
|
|
|
|
|
Sent: Wednesday, June 16, 2010 7:58 PM
Subject: [JUGOINFO] Il y a onze ans ...
(english / francais / srpskohrvatski.
Sull'undicesimo anniversario della
aggressione dell'Italia e della NATO contro
un piccolo paese europeo, allo scopo di
smembrarne il territorio creando un "narco-Stato",
si veda la documentazione raccolta alle
nostre pagine: http://www.cnj.it/24MARZO99/index.htm
)
1) June 10, 2010: 11 years since end of
NATO attacks (Beta)
2) Bombardement de la Serbie -
L'anniversaire de la honte (James Bisset)
3) АГРЕСИЈА НАТО 1999. НЕ МОЖЕ СЕ
ОПРАВДАТИ (Beoforum.rs)
4) ТРАЈНИ ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244
(1999) (Beoforum.rs)
http://www.b92.net/eng/news/politics-article.php?yyyy=2010&mm=06&dd=10&nav_id=67710
Beta News Agency - June 10, 2010
11 years since end of NATO attacks
BELGRADE: Today marks 11 years since NATO
halted its bombing campaign against the
Federal Republic of Yugoslavia (FRY).
The end of the attacks came after the UN
Security Council passed Resolution 1244.
Representatives of the Yugoslav Army (VJ)
and NATO signed an agreement in Kumanovo the
day before, which specified withdrawal of VJ
forces from Kosovo and allowed international
troops entry into the province.
After several failed diplomatic attempts the
war ended with a mediating mission of former
Finnish President Martti Ahtisaari and
former Russian Prime Minister Viktor
Chernomyrdin.
Air raids against Serbia began on March 24,
1999 and lasted for 11 weeks. According to
various assessments between 1,200 and 2,500
people were killed in the attacks.
NATO performed its attacks from aircraft
carriers in the Adriatic Sea, four airbases
in Italy, while strategic bomber aircrafts
which were taking off from bases in Western
Europe and the U.S. participated in some
operations.
The NATO operation, which was referred to as
aggression by the Yugoslav government and
numerous legal experts, followed after
Rambouillet negotiations failed on resolving
the crisis in Kosovo.
Beside the loss of human lives,
infrastructure, commercial facilities,
schools, health care institutions, media
companies, cultural heritage sites were all
heavily damaged in the bombing campaign
which lasted 78 days.
(The original text, in english: NATO's
Kosovo War, 11 Years Later - By Ambassador
James Bissett
Bombardement de la Serbie -
L'anniversaire de la honte
Le 24 mars 1999, l’OTAN sous les
ordres des Etats-Unis et avec la
complicité de ses alliés
déclenchait la première
agression militaire d’envergure
depuis la Seconde guerre
mondiale. En bombardant la
Serbie pendant 78 jours sans
aucune raison valable,
l’alliance occidentale achevait
de détruire un grand pays
fondateur de l’ONU – la
Yougoslavie – et commettait un
crime sanglant et impardonnable
qui ne doit pas être oublié.
Il y a onze ans, l’OTAN a
déclenché sa campagne de
bombardement de la Serbie,
illégalement et sans provocation.
Elle a commencé le 24 mars 1999,
et a continué pendant 78 jours
et nuits. Cela a été l’offensive
aérienne la plus intense
entreprise contre un pays
quelconque depuis la fin de la
Seconde guerre mondiale.
Des milliers de personnes ont
été tuées et l’infrastructure
civile de la Serbie a été
détruite, mais l’opération s’est
montrée incapable de venir à
bout de l’armée serbe. Elle a
causé beaucoup plus de
souffrances qu’elle n’en a
empêchées ; pour la première
fois depuis sa fondation,
l’Alliance de l’Atlantique nord,
dirigée par les USA, a agi en
violation de son propre traité
et de la Charte des Nations
Unies, en ayant recours à la
violence pour résoudre un
conflit international. Cet acte
illégal a marqué un tournant
historique et a été un pas fatal
vers le démantèlement de la
structure de paix et de sécurité
qui avait ordonné les relations
internationales depuis la fin de
la Seconde guerre mondiale. Il a
créé un précédent qui souillera
pour des années les relations
internationales. Il a aussi
révélé une troublante réalité
qui continue à nous hanter : la
facilité avec laquelle nos pays
démocratiques peuvent être
entraînés à commettre des actes
de violence et de guerre par des
leaders politiques nous
racontant des mensonges.
Le président Clinton, le Premier
ministre Blair et les autres
chefs de l’OTAN ont dit à leurs
citoyens que le bombardement de
la Serbie était une intervention
humanitaire destinée à empêcher
le président de la Serbie,
Milosevic, de perpétrer un
génocide avec le nettoyage
ethnique de la majorité
albanaise du Kosovo. C’était
évidemment faux. Les recherches
scientifiques ont trouvé
jusqu’ici environ 2.000 victimes
du conflit au Kosovo – serbes et
albanaises, civiles et
militaires – tuées avant les
frappes aériennes de l’OTAN en
mars 1999. Aussi triste que
puisse être ce chiffre, ce n’est
pas un génocide. Malgré cela,
les affirmations qu’un génocide
a eu lieu au Kosovo continuent a
être admises sans hésitation par
les médias occidentaux.
L’accusation de nettoyage
ethnique a aussi été un mensonge.
Alors qu’il est vrai que
plusieurs milliers d’Albanais
ont été déplacés par le conflit
armé entre les forces de
sécurité serbes et l’Armée de
libération du Kosovo (UCK),
l’exode massif de la population
albanaise n’a commencé qu’après
le début du bombardement. Les
chiffres de l’ONU montrent que
le grand nombre de réfugiés a
fui le Kosovo après la chute des
premières bombes, autrement dit,
c’est le bombardement qui a
provoqué l’exode du Kosovo. Bien
que cela ait été prouvé, on
continue à voir dans les médias
occidentaux que c’est le
bombardement de l’OTAN qui a
“arrêté le nettoyage ethnique”.
En réalité, le bombardement de
la Serbie n’a rien eu à faire
avec un génocide ou un nettoyage
ethnique. Il a eu tout à faire
avec la démonstration que l’OTAN
est encore une organisation
militaire viable et
indispensable à l’Europe. Il
existe aujourd’hui de nombreuses
preuves que les services secrets
américains et britanniques ont
aidé l’UCK à déstabiliser le
Kosovo par la violence et à
créer un prétexte pour
l’intervention de l’OTAN.
La crise du Kosovo et la
campagne des 78 jours de
bombardement de la Serbie ont
été une manipulation
soigneusement planifiée depuis
le début. Bombarder les gens
pour des raisons humanitaires
étant une flagrante
contradiction, il fallait
présenter l’opération comme une
urgente mission de sauvetage
destinée à arrêter un soi-disant
“génocide” au Kosovo. Cela a été
fait par une campagne de
propagande minutieusement
organisée pour prouver à des
médias serviles et à un public
crédule que Milosevic était le
diable et que les Serbes étaient
des barbares à bloquer à tout
prix. Applaudi comme l’homme qui
avait mis fin à la guerre en
Bosnie quatre ans auparavant à
Dayton, Milosevic était
désormais dépeint comme le
“boucher des Balkans” et
opportunément inculpé de crimes
de guerre devant le Tribunal
pénal international de La Haye.
L’hypocrisie et le mensonge qui
ont atteint des sommets lors du
bombardement continuent à sévir
aujourd’hui. Ils sont toujours
le fondement de la politique des
USA et de leurs alliés de l’OTAN,
qui reste une menace pour la
paix et la sécurité dans le
monde.
Le cœur du problème est ce qui
semble être la détermination des
leaders politiques US –
républicains ou démocrates – de
considérer l’ouest des Balkans
comme leur fief particulier où
la légalité internationale n’a
pas cours. C’est comme s’ils
voyaient ces pays slaves comme
une espèce inférieure en marge
des lois, où ils peuvent faire
ce qu’ils veulent. Cet hubris ou
élan guerrier a amené les USA et
leurs dirigeants dociles et
moralement pourris d’Allemagne,
de France et de Grande-Bretagne
à mener des politiques
aberrantes telles que le
bombardement de la Serbie et la
reconnaissance du Kosovo, et à
le faire sans scrupules.
Peut-être la grave crise
financière qui frappe les
USA et beaucoup de pays
européens va-t-elle freiner
leurs interventions dans les
petites nations et leur
imposer le temps de
réfléchir au fait que la loi
s’applique à tous et que les
conflits internationaux
doivent être résolus
autrement que par la force.
C’est en tous cas l’espoir
formulé par les membres,
associés et amis de notre
fondation, en cet onzième
anniversaire du bombardement
de la Serbie.
Source: BI - N°154, mai 2010
- http://www.b-i-infos.com/
Sur le même sujet, voir le
film documentaire de Michel
Collon et Vanessa
Stojilkovic : Les Damnés du
Kosovo.
Michel Collon - Poker
menteur: les grandes
puissances, la Yougoslavie
et les prochaines guerres
АГРЕСИЈА НАТО 1999. НЕ МОЖЕ СЕ ОПРАВДАТИ
Навршило се пуних 11 година откако је 10.
јуна 1999. године Савет безбедности УН
усвојио резолуцију 1244 којом је окончана
78-дневна агресија НАТО против Србије,
односно, тадашње СР Југославије.
У препуној Свечаној сали, Матице српске у
Новом Саду, промовисана је књига „АГРЕСИЈА
НАТО-СУМРАК ЗАПАДА“, коју је издао
Београдски форум за свет равноправних. Књига
заправо представља Зборник радова са
Конференције која је 23. и 24. марта 2009.
одржана у Београду, поводом десетогодишњице
од НАТО агресије на СР Југославију. У књизи
од 527 страница штампано је 73 реферата,
учесника те Конференције, на којој је било
преко 700 учесника из земље и света, међу
којима су светски позната имена из области
међународног јавног права, дипломатије,
безбедности, екологије, геополитике... Књига
је, како је истакнуто, до сада
најсвеобухватнија штампана анализа чињеница,
повода циљева и последица агресије. Овај
јединствен зборник можда и не даје коначне
одговоре на питања о правим мотивима и
циљевима агресије и које су њене последице,
од економских, политичких, еколошких до
цивилизацијских, али свакако помаже читаоцу
да да потпуније разуме околности и методе
припрема и самог извођења тог првог рата у
Европи након окончања Другог светског рата
како би, можда, и сам дошао до одговора на
многа важна питања.
У поздравној речи домаћин, председник Матице
Српске академик Чедомир Попов је рекао да
Београдски форум за свет равноправних има
значајну улогу у чувању и ширењу истине о
најзначајнијим догађајима и проблемима из
недавне прошлости и садашњости Србије и
српског народа. О књизи су говорили: Живадин
Јовановић председник Београдског форума и
бивши шеф дипломатије СРЈ, Владислав
Јовановић, такође, бивши шеф дипломатије
СРЈ, др Момир Булатовић премијер тадашње
државе СРЈ, Проф. др Радован Радиновић и
Драгомир Вучићевић, амбасадор у пензији.
Основна нит у излагањима била је да агресија
НАТО 1999. представља злочин против мира и
човечности, да се ничим не може оправдати
нити се агресори могу амнестирати, као и да
се не жртве и разарања не смеју никада
заборавити. Покушаји накнадног оправдавања
агресије, амнестирања одговорности влада и
лидера агресорских земаља и пребацивања
одговорности на Србију (СРЈ) и њена тадашња
руководства део су кампање за увлачење
Србије у НАТО и признавање насилног
одузимања Косова и Метохије. Време је
показало да су Кумановски споразум од 9. и
резолуција Савета безбедности УН 1244, од
10. јуна 1999. једини међународно-правни
документи и најпоузданији ослонци за
одбрану суверенитета и територијалног
интегритета Србије. Зато Србија не би смела
да прихвати ни укидање нити измену
резолуције 1244, већ да инсистира да тај
докуменат има трајни значај и да за такве
ставове затражи разумевање и најширу
дипломатску подршку. Речено је још да је то
био рат против Европе у коме је Европа
учествовала и да је агресија означила тачку
промена у прелазу НАТО-а из дефанзивног у
глобални офанзивни савез.
Скупу, у Матици српској, присуствовао је и
његово преосвештенство владика бачки Иринеј.
У Новом Саду, 09.06.2010.
11 година од усвајања резолуције СБ УН 1244
уторак, 08 јун 2010 19:44
Да се не заборави
11 ГОДИНА ОД ОКОНЧАЊА АГРЕСИЈЕ НАТО
ТРАЈНИ ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999)
Војно-техничким споразумом, у јавности
познатим као Кумановски споразум од 9. и
резолуцијом СБ УН 1244 окончана је 78-дневна
оружана агресија НАТО снага против Србије,
односно, тадашње СР Југославије. Током саме
агресије живот је изгубило између 3.500 и
4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње
државе.[1]Колико је људи изгубило живот по
окончању агресије, било од тешких рањавања,
било од последица коришћења забрањених
оружја као што су пројектили са осиромашеним
уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се
икада утврдити. Штета од економских
разарања, својевремено је процењена око 100
милијарди америчких долара.
Агресији НАТО претходили су тзв. преговори у
Рамбујеу и Паризу фебруара и марта 1999.
Преговора, у ствари, није било јер се
Српско-југословенска делегација коју је
предводио потпредседник тадашње Владе
Србије, Проф. Ратко Марковић и Делегација
Албанаца са Косова и Метохије, коју је
предводио Хашим Тачи, вођа терористичке ОВК,
ни једном нису среле за преговарачким столом
да преговрају. Улогу тзв. преговарача,
посредника, вршио је амерички представник
амбасадор Кристофер Хил, уз присуство и
формално асистирање представника ЕУ,
аустријског амбасадора Волфганга Петрича и
руског амбасадора Бориса Мајорског.
Како није било преговора тако у Рамбујеу и
Паризу није било ни споразума. Помињање тзв.
Споразума из Рамбујеа, нарочито у
дипломатским и политичким круговима у САД и
на Западу, уствари, прикрива чињеницу да се
радило о диктату и ултиматуму, а не о о
основи за преговоре или папиру који би био
резултат преговора. Бивши Државни секретар
САД Хенри Кисинџер је оценио:
„Текст из Рамбујеа којим се захтева
стационирање трупа НАТО на целокупној
територији Југославије, био је провокација.
То је био изговор за отпочињање
бомбардовања. Докуменат из Рамбујеа је био
такав да га ни један Србин не би прихватио.
Овај ужасни дипломатски докуменат никада
није требало да буде презентиран на такав
начин“.
Амерички дипломата, шеф одсека за
Југославију у Државном секретаријату, Џорџ
Кени је рекао:
„Намерно смо подигли лествицу високо како
Срби не би могли да је прескоче и дају
сагласност“.
Упркос свему, српско југословенска
делегација је чинила напоре да приближи
ставове, ако не са делегацијом Хашима Тачија,
са којом није ни преговарала, онда бар са
америчким представником Кристофером Хилом.
То није било могуће.
Хил се служио непојмљивим методама. Иако је
формално наступао у име Контакт групе и
неколико поглавља текста из Рамбујеа
предавао Српско-југословенској делегацији
тек након што би претходно чланове Контакт
групе упознао са текстом, најважније делове,
позната поглавља 2, 5 и 7, предао је нашој
делегацији без знања, увида и сагласности
чланова Контакт групе и готово истог часа
позвао на потписивање.
А шта се захтевало у тим поглављима?
То је, пре свега, неограничен приступ снага
НАТО на целој територији СР Југославије –
копну, води ваздушном простору,
неограничено стционирање, маневрисање и
бесплатно кришћење свих комуникација,
инфраструктуре и објеката по слободној
сопственој оцени;
Ту је затим, дипломатски имунитет и
екстероторијалност која не допушта
припаднике НАТО ни на једну врсту
одговорности – ни кривичну, ни грађанску, ни
административну, ни управну,
без обзира на чињенице;
Припадници страних снага - униформисани, или
цивилним оделима – могу бити наоружани;
Оно што је мање познато, текст који је
Кристофер Хилл уручио нашој делегацији
садржавао је овлашћење да стране снаге (САД,
НАТО) могу, по својој слободној процени,
преузети целокупни електро-магнетни спектар
у држави, што практично значи све таласне
дужине (фреквенције) које користе радио и ТВ
станице, војска, полиција, пошта – без
најаве, сагласности, или накнаде;
Такође је мање познато да је текст из
Рамбујеа садржавао и
Неограничено овлашћење припадника страних
војних снага да на нашој територији могу
затворити нашег држављанина без ичије
сагласности, олуке или одобрења.
Очигледно је да су се текстом из Рамбујеа за
стране војнике на територији тадашње
Југославије захтевала већа овлашћења и већа
права не само од оних што их имају
припадници домаћих оружаних снага, него већа
права од држављана Србије (СРЈ). Такве
ситуације у међународном праву називају се
системом капитулација.
Све то што садрже поглавља 2, 5 и 7, није
било познато Контакт групи, није било
предато ради преговора, већ искључиво - ради
потписа. По систему – „узми или остави“.
Где је онда основ да се, макар и спорадично,
говори оли пише о „преговорима у Рамбујеу“,
или о „споразуму из Рамбујеа“?
Да ли је неко могао да потпише капитулацију
и сагласност за окупацију?
Српско-југословенска делегација у Рамбујеу и
Паризу то није учинила. Као ни руски
представник Контакт групи Борис Мајорски.
Кумановски споразум јесте споразум јер су га
9. јуна 1999. потписале југословенска страна
и представник међународне заједнице
(КФОР-а).
Кумановском споразуму претходила је серија
преговора председника СР Југославије
Слободана Милошевића и Виктора Ченомирдина
који је наступао као лични представник
председника Русије Бориса Јељцина, уз
сагласност и по договору са САД, ЕУ. Серија
тих преговора завршена је 2. и 3. јуна 1999,
у Београду, договором Милошевић – Ахтисари –
Черномирдин. Ахтисари је имао улогу
представника ЕУ и Генералног секретара УН.
Након првог сусрета Милошевић – Ахтисари –
Черномирдин 2. јуна, одржана је седница
Народне скупштине Србије 3. јуна на којој је
усвојена је одлука: 1. да Скупштина усваја
докуменат за постизање мира који су донели
Ахтисари и Черномирдин; 2. да се документом
потврђује суверенитет и територијални
интегритет наше земље; 3. да се потврђује
улога Уједињених нација и 4. да је
докуменат, изнад свих важности, основ за
мир.
После одлуке Народне скупштине о усвајању
документа заседала је Савезна Влада СРЈ и
такође донела одлуку о прихватању.
Докуменат Милошевић – Ахтисари Черномирдин и
одлука Народне скупштине о усвајању тог
документа, као и одлука Савезне владе СРЈ,
представља основу за Кумановски споразум
потписан 9. јуна и за резолуцију СБ УН 1244,
усвојену 10. јуна 1999.
Стране потписнице Кумановског споразума су,
представници Влада Србије и СР Југославије,
с једне стране и представници Међународних
безбедносних снага (КФОР), са мандатом
Уједињених нација (под контролом Савета
бвезбедности), с друге стране. То, дакле,
није био споразум Србије и Југославије, на
једној, и НАТО-а као агресора, на другој
страни. У читавом тексту Кумановског
споразума, НАТО се помиње само у једној
одредби и то у контексту одређевиња тренутка
за суспендовање „ваздушних напада“ (члан 2,
тачка 2, под а).
У Споразуму се, поред осталог, наводи да
југословенско српска страна даје сагласност
на распоређивање међународних безбедносних
снага, да је у њиховом мандату, поред
осталог, гарантовање безбедносног окружења
за све грађане (дакле и Србе и друге
неалбанце), да се неће дозволити безбедносни
вакум након повлачења југословенско-српских
снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне
границе Србије (СРЈ) према Македонији и
Албанији, као и то да ће се делови Војске
СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на
Космет („стотине, не хиљаде“). Има разлога
да се нагласи да Споразум није потписан са
НАТО-м, који је био агресор, већ са
представником међународних снага са мандатом
СБ УН.
Ове и низ других одредби јасно говоре да
Кумановски споразум не може да се тумачи као
капитулација. Тај докуменат није потписан
Наредног дана, 10. јуна 1999. Савет
безбедности УН усвојио је познату резолуцију
број 1244. Пошто има неупућених, и
једностраних интерпретација овог за Србију
историјски битног документа, са циљем да се
он обезвреди, или да му се бар умањи значај,
сматрамо да треба указати на следеће:
Прво, резолуцијом СБ УН 1244 окончана је
агресије НАТО, разарање и све друго што што
је агресија донела. Као што знате, преко 2/3
жртава и циљева агресора били су цивилне
жртве и објекти.
Друго, по резолуцији СБ УН 1244 проблем
Косова и Метохије је пренет у руке
Уједињених нација, Покрајина је стављена под
мандат УН (не НАТО).
Треће, резолуцијом СБ је загарантован
суверенитет и територијални интегритет
Србије (СРЈ), а за Покрајину је предвиђена
„широка аутономија“ у оквиру Србије. Нема
помена о референдуму о будућем статусу.
Четврто, прихваћено је да се делови војске и
полиције Србије врате на Косово и Метохију,
да би, поред осталог, били распоређени и на
граници Србије-СРЈ (према Македонији,
Албанији) што је показатељ признавања
суверенитета и територијалног интегритета
Србије (СРЈ) над Косовом и Метохијом.
Пето, резолуција СБ УН 1244 никако не значи
жртвовање Срба са Косова и Метохије да би
се, наводно, обезбедио мир у другим деловима
Србије. Њоме су гарантована једнака људска
права свим грађанима на Косову и Метохији
као и право свим избеглицама и расељеним
лицима на слободн и безбедан повратак (што
значи и Србима, као и другим неалбанцима). У
Србији се и данас налази око 200.000 Срба
протераних са Космета. Озбиљно је питање шта
је званична Србија предузела током протеклих
10 година према својим партнерима и
међународним организацијама да протерани
Срби остваре право на слободан и безбедан
повртак кoje су својевремено оствариле
избеглице и расељена лица других
националности?
Ако истичем да је у Рамбујеу од
српско-југословенске делегације ултимативно
тражено да потпише докуменат којим се
прихвата окупација целе СР Југославије, то
је само зато што је у медијима дуго времена
присутна теза да је тамо, наводно, тражено
да НАТО уђе, да се стационира, само на
Космету. Ко и зашто представља искривљено
садржину и карактер папира из Рамбујеа јесте
питање које тражи одговор. Разуме се, да је
тражена окупација било којег дела државне
тероторије ни такав захтев не би се могао
прихватити јер би прихватње било једнако
против-уставно колико и неморалан чин.
Резолуција СБ УН 1244 представља докуменат
од изузетног, трајног значаја за Србију.
Србија не само да никада не би смела да се
одрекне, директно или индиректно умањи
вредност тог документа, да подлегне
притисцима да се резолуција 1244 укине или
замени, већ треба да изјави (Влада,
Скупштина) да тај докуменат за Србију
има трајни, неизаменљиви карактер и
интегрални део извора међународног права.
Колико је и како рађено да се обезбеди пуна
и целовита примена резолуције СБ УН 1244, да
ли се и којим путем инсистирало на
остваривању и оних одредаба којима се
гарантују и штите легитимни интереси Србије,
а пре свега њен суверенитет и територијални
интегритет, када и зашто је у пракси дошло
до одступања, кршења или чак и до јавног
одустајања од примене појединих одредаба
резолуције СБ УН 1244, то су питања која би
требало анализирати.
[1] Број пострадалих цивила није прецизно
утврђен.
Messaggi sullo stesso tema (1)
--------------------------------------------------------
IL 5 PER MILLE A CNJ ONLUS
Sulla tua Dichiarazione dei
Redditi puoi indicare il
nostro Codice Fiscale:
97479800589
http://www.cnj.it/coordinamentos.htm#005
--------------------------------------------------------
FOR FAIR USE ONLY
--> La lista JUGOINFO e' curata da componenti
del
*** Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia -
ONLUS ***
***
http://www.cnj.it/ ***
I documenti distribuiti non rispecchiano
necessariamente
le posizioni ufficiali o condivise da tutto il
CNJ, ma
vengono fatti circolare per il loro contenuto
informativo al
solo scopo di segnalazione e commento.
--> Bilten JUGOINFO uredjuju clanovi
*** Italijanske Koordinacije za Jugoslaviju
***
***
http://www.cnj.it/ ***
Prilozi koje vam saljemo ne odrazavaju uvek nas
zvanicni stav,
niti nase jedinstveno misljenje, vec svojim
sadrzajem
predstavljaju korisnu informaciju i potstrek na
razmisljanje.
---> Archivio/Arhiv:
>
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages
>
http://www.domeus.it/circles/jugoinfo
---> Per iscriversi [o per cancellarsi] /
Upisivanje [brisanje]:
crj-mailinglist-[un]subscribe@yahoogroups.com
---> EMAIL: jugocoord(a)tiscali.it
---> C.N.J.: DOCUMENTO COSTITUTIVO / OSNIVACKI
DOKUMENT:
>
http://www.cnj.it/documentazione/documento_costitutivo.htm
|
| |
|
|
|
