Instant rehabilitacija

(Spomen – obeležja umesto rehabilitacije , 28.3.

{Šapčani se odužili žrtvama, 3.april )

Kao građanin Srbije voleo bih da nismo imali svoje kvislinge i ratne zločince i da ih nismo morali osuđivati i slati na stratište. Sreća da je zločinaca manje a više onih koji su sarađivali s okupatorom jer su bili pod pritiskom ili zavedeni, kao i onih , koji su zbog materijalne koristi to činili ali nisu bili organizatori ili  izvršioci ubistava, pljačke,silovanja i paljevina.Oni su osuđivani na vremenske kazne, gubitak gradjanskih prava i konfiskaciju imovine.

Razumem i njihove potomke i političke istomišljenike što pokušavaju naći opravdanja za takav njihov postupak ili ga potpuno negiraju. Pošto to nije bilo moguće, jer su dokazi o zločinima  i kolaboraciji  neoborivi , država je pokrenula histeričnu medijsku kampanju o masovnom obračunu komunista sa neistomišljenicima i ideološkim suparnicima 1944 - 1945. U toj kampanji su zločinci i saradnici okupatora „ nevine žrtve“, kojih ima na „desetine hiljada“. Naravno, sve su to procene i informacije bez imena i prezimena streljanih.  Kao tipičan primer ove masovne laži  navodim slučaj streljana Smederevaca u Ježavi.Počelo se sa brojkom od 5000 streljanih pa se smanjivalo, sve dok protojerej  SPC dr. Radomir Milošević u svojoj knjizi „Smederevski ratni pomenik“ (2006.)  nije naveo imena 88 streljanih i to najviše pripadnika zločinačkog Ljotićevog zbora.

Ukupno je u Beogradu izrečeno 102 najteze sudske kazne a u celoj Jugoslaviji 2000.

Otkrivanje i suđenje ratnim zločincima i saradnicima okupatora jeste bila jedna od prvih akcija nove narodne vlasti To je bila i njena međunarodna obaveza po Moskovskom sporazumu velikih sila iz 1943. Ali, nikakvog „ divljeg čisćenja“ nije bilo.Naprotiv, Odlukom AVNOJA o opštoj amnestiji ( 21.ll.1944) lica koja su učestvovala u četnickim jedinicama ili ih pomagala vlast  je pokazala svoju velikodušnost i „ da mi nemamo namjeru da se svetimo  i da smo spremni pružiti  ruku pomirnicu svima koji nisu okrvavili ruke nedužnom krvlju“ (Tito ).. Kako je to odjeknulo u Srbiji vidi se iz pisma Vlad.Ribnikara, vlasnika „Politike“ , upućeno Titu:“  Odluka je izazvala  veliko moralno „olakšanje“ kod ljudi. . Strah od odgovornosti bio je kod njih vrlo veliki. Malo je ljudi u Beogradu kojima je savest sasvim čista, jer su pod pristiskom i terorom bezmalo svi popuštali i „ vrdali“.Ova ih amnestija sada oslobadja straha“.

Instant rehabilitacija i podizanje spomenika „ nevinim žrtvama“ ne može izbrisati tragove zločina i izdaje. To danas samo podstiče pristalice kvislinške i kolaboracionističke politike iz Drugog svetskog rata na nove zločine i izdaju zemlje, što se već i dogodilo u građanskom ratu 1991 – 1995.

Stevan Mirković, general u penziji, predsednik CENTRA TITO,